„Kaputt“ Kurcija Malapartea je morbidna i neretko nadrealna studija pada evropske civilizacije tokom Drugog svetskog rata. Malaparteov opis Evrope u vreme dominacije sila Osovine nije najtačniji, ali je možda najznačajniji.

Njegov ekstravagantni stil pripovedanja i odlično koriščenje simbolizma rađa nekoliko potresnih i moćnih prizora koji prikazuju užase rata kao retko koje svedočenje. Kao jedna od poznatijih figura italijanske kulture, Malaparte je bio povezan sa elitom zemalja Osovine u Evropi, uključujući aristokrate, diplomate i nacističke vođe. Ovo je svedočenje čoveka koji ima dugu i problematičnu vezu sa fašizmom. Malaparteov opis totalnog moralnog kolapsa je tako snažan jer je i sam bio njegov učesnik.

Može se zaključiti o Malaparteovim sumnjivim moralnim vrednostima na osnovu njegovog pseudonima, koji je zlokobna igra reči sa prezimenom Napoleona Bonaparte (Malaparteovo pravo ime je Kurt Erih Sukert). Iako je rano dao podršku italijanskom fašističkom pokretu, završio je u zatvoru tridesetih zbog kontroverznog priručnika za puč. Kasnije te decenije je pokušao da se još jednom dodvori režimu. Na početku rata je uspeo da dobije dozvolu da poseti razne frontove u uniformi italijanskog oficira i kao ratni dopisnik za milanske novine „Korijere dela sera“. Verovatno je da je isprva verovao u pobedu sila Osovine, mada su njegovi članci ipak opravdavali cenzuru. Kako su šanse za nemačku pobedu opadale, Malaparte je počeo da menja svoj rani (i tajni) rukopis za knjigu „Kaputt“ tako da je postala oštra osuda sila Osovine. Zbog opasnih okolnosti u kojima je stvarao, Malaparte je opisao „Kaputt“ kao roman, izmenivši njegove delove zbog političkih razloga i uključujući u njega elemente fikcije. Uprkos ovim promenama, teme i traumatični prizori iz knjige čine ovo izuzetno interesantnim štivom koje nagoni na razmišljanje.

Simbolizam igra važnu ulogu u romanu „Kaputt“. Malaparte deli knjigu u šest odeljaka nazvanih po životinjama – Konji, Miševi, Psi, Ptice, Irvasi i Muve – i upoređuje svoja iskustva sa ovim životinjama tokom rata sa mnogo većim problemima u evropskom društvu. Na primer, u odeljku sa konjima poredi smrad lešina konja na Istočnom frontu sa novim, fabričkim mirisom spaljenih, naoružanih vozila. Zatim opisuje užasavajuću scenu na severnoj obali jezera Ladoga izvan Lenjingrada, gde se stotine ruskih konja smrzavaju na smrt u jezeru, sa glavama koje vire iz leda. Za Malapartea, ravnodušan stav Evrope prema pokolju konja predstavlja konačnu smrt svake vrline u evropskoj kulturi.

U drugoj potresnoj sceni, Malaparte opisuje nemačkog generala u Finskoj opsednutog ulovom velikog lososa. Elegantno obučen general se satima bori sa lososom, dok ga gledaju brojni posmatrači. Ozojeđen i narušenog dostojanstva, general naređuje svom pomoćniku da pištoljem upuca lososa u glavu. Malaparte stalno podseća čitaoca da su nacistički zločini proizvod straha i slabosti. Sama pomisao na to da „niža bića“ sveta mogu uopšte da predstavljaju izazov večito trijumfalnoj Nemačkoj zahteva uništenje „bednog“ izazivača. Isticanje značaja snage vodi u snažan strah od slabosti, što samo po sebi ima moć da razotkrije šuplju i golu istinu o pravom Nemcu. Mada ne možemo da tvrdimo da li je priča o lososu tačna ili ne, ona uspešno oslikava Malaparteovo objašnjenje nacističkog nasilja.

Malaparteovi simbolični zapisi sa fronta bi predstavljali potresno svedočanstvo i sami po sebi, ali istinska moć ove knjige izvire iz nemoralnosti onih koji se ne bore na frontu.  Britkom književnom tehnikom Malaparte opisuje elitna društvena okupljanja na kojima prepričava svoje doživljaje sa fronta. Reakcije na te priče nam mnogo toga kažu o moralnoj izopačenosti dekadentnih sila Osovine: smeh, šale, izvrdavanje, opravdavanja i nerado mirenje sa sudbinom su standardne reakcije, dok istinskog besa i saosećanja uopšte nema. Malaparte je do te mere zgađen ovim hladnim i okamenjenim reakcijama na razaranje Evrope i njenog naroda da je šokiran kada čuje sa kojim strahopoštovanjem siromašni Italijani u Napulju izgovaraju reč sangue (krv). Malaparte ne može da poveruje da krv može biti sveta i poštovanja vredna, nakon što je čuo toliko nacista kako govore o masovnoj smrti tako naučnim terminima i bezbojnim tonom. Ovaj ravnodušni stav prema užasima rata se najbolje vidi u Malaparteovim privatnim razgovorima sa italijanskim ministrom spoljne politike, Galeacom Ćanom. Mada Ćano veruje da postoji šansa da će preživeti ako prebegne na stranu savezničkih sila, Malaparte mu iskreno odgovara da će Italijani svejedno želeti da ga ubiju zbog njegovih postupaka tokom rata i da je njegova jedina opcija da čeka da ga ubiju ili Musolini ili Italijani. Malaparte insinuira da Ćano nije rizikovao svoj život za fašizam, već se neuspešno borio za ličnu moć i da će sada umreti ni za šta. Ćano se na to utučeno vraća gledanju lepih žena koje prolaze njegovim dvorištem.

Iako su neki delovi „Kaputta“ fiktivni, preterani ili hvalisajući, Malaparteovo ambiciozno koketiranje sa fašizmom nam dozvoljava da čujemo stranu priče nekoga ko je poznavao ovaj pokret iznutra i ko je mogao da ponudi prodoran uvid u moralni pad Evropljana tokom rata. Za svakog koga interesuju moćna književna svedočanstva o Istočnom frontu i nenadmašivi opisi društvenog života elite sila Osovina, „Kaputt“ je knjiga koja se mora pročitati.

Autor: Aleksander Lang
Izvor: notevenpast.org