Pročitavši knjigu „Hiljadu brodova“, shvatila sam da moje interesovanje za mitove i legende iz stare Grčke ne jenjava – kao što ne jenjava ni moje kolebanje da li da se upustim u čitanje „Ilijade“ ili „Odiseje“. Kada sam videla da uskoro izlazi novi roman Kler Hejvud „Kćeri Sparte“, znala sam da neću propustiti priliku da uživam u još jednoj knjizi o Trojanskom ratu iz ženske perspektive. Roman se fokusira na Klitemnestru i Helenu, i istražuje očekivanja od žena, kako ona utiču na osećaj sopstva i koliko često žene bivaju okrivljene (ili kažnjene) za postupke muškaraca.

Klitemnestra je oduvek znala, prihvatala i spremno dočekala da odigra svoju ulogu starije ćerke. Radovala se što će se jednog dana udati i postati supruga, majka i konačno kraljica Sparte. U međuvremenu, pomagala je u odgajanju svoje mlađe sestre Helene. Premda očaravajuće lepa još od detinjstva, Helena nikada nije potpuno savladala veštine poput predenja vune i tkanja, a pojam braka i majčinstva uvek joj je bio dosadan i neuhvatljiv. Kada dođe trenutak da se Klitemnestra uda, dolazi do promene plana i umesto da ostane u Sparti, mora da ode u Mikenu gde će biti Agamemnonova kraljica, dok Helena ostaje kao buduća kraljica Sparte. Iako su se sestre na kraju udale za dva brata, nikada se više neće videti uživo, a njihovi životi ostaće isprepletani – Helenina neveštost u ulozi supruge, majke i kraljice Sparte izaziva određene posledice koje unesrećuju Klitemnestru i dovode u pitanje njeno shvatanje svega što je mislila o životu i braku.

Mnogo toga u „Kćerima Sparte“ je demonstrirano, pre nego ispričano, i to kroz kontraste. U epicentru dešavanja su, naravno, dve sestre i njihovi različiti odnosi prema istim očekivanjima – udaj se, rodi i podiži decu, javno pokazuj šta znači biti žena i kraljica. Klitemnestra oberučke prihvata sve aspekte ovih očekivanja i čini se da ih prihvata potpuno prirodno, čak i kada napušta dom i odlazi u kraljevstvo koje joj je nepoznato. Iako je ostala u Sparti, na poznatom terenu, Helena teško izlazi na kraj sa tim istim očekivanjima. Ne buni se protiv njih, već su joj naporna, te često odustaje. Helena zna da nije srećna, ali ne zna šta bi je usrećilo, tako da se jednostavno prepušta dok joj neko drugi nešto ne predloži. Klitemnestra toliko čvrsto veruje u priču o očekivanjima od žene i poslušnosti da na kraju završava kao nemi posmatrač muževljevih sebičnih i destruktivnih tendencija – samo da bi samu sebe okrivila za pasivonost i nesposobnost.

Drugi set kontrasta su muževi sestara, Agamemnon i Menelaj. Kao što sestre imaju različite odnose prema očekivanjima, tako i braća imaju drugačije pristupe svojim ulogama kralja i muškarca. Dok Agamemnon nikada nije zadovoljan onim što ima i neprstano traži još, bilo da su to žene, bogatstvo ili slava, Menelaj se ponaša slično kao Helena – naročito kada je ona tu. Oba brata povređuju ljude oko sebe, ali dok je Agamemnonova destruktivnost često povezana sa sebičnošću, Menelajeva je često povezana sa njegovim neznanjem i neradom komunikacijom (što je u skladu sa Heleninim sličnim tendencijama).

Kroz kontraste između braće i sestara, kao i između supružnika, isijava veština Hejvudove da kreira dobru priču. Uzimanje poznatih likova iz antičke legende i pisanje o njima na način koji nije samo nov, već i relevantan i moderan, bio je težak zadatak, ali ga je autorka besprekorno obavila. Iako muževi igraju značajne uloge u priči, roman je bez sumnje priča o ženskim iskustvima. Obe sestre trpe krivicu zbog postupaka svojih supruga nad kojima nemaju nikakvu kontrolu. Zapravo, jedna od dirljivijih scena je kada jedan muškarac priznaje Heleni da je ona samo izgovor za nešto veće, čineći očiglednom istinu da u životu ima mnogo trenutaka u kojim žene trpe zato što muškarci ne mogu, ili neće, da prihvate odgovornost za sopstvene želje i postupke.

Autor: Lorin E. Nosek
Izvor: nightmaresdaydreamsandimaginedconversations.wordpress.com
Prevod: Borivoje Dožudić