Prikaz romana „Klanica pet“
Kurt Vonegat je pisao ovu genijalnu knjigu više od dvadeset godina, podstaknut sopstvenim tragičnim iskustvima koja su mu zauvek obeležila život. Ova „Slavna knjiga o Drezdenu“, kako sam autor u predgovoru navodi, kao osnov priče ima strašan masakar s kraja Drugog svetskog rata, kada je u bombaškom napadu saveznika na Drezden bačeno 650.000 kilograma eksploziva i kada je ubijeno 135.000 ljudi – više nego u Hirošimi i Nagasakiju zajedno.
Osvrnut ka tim događajima, Kurt Vonegat shvata da su i tada ratovali dečaci, pa i podnaslov knjige naziva „Dečjim krstaškim ratom“. Dečaci koji su i sami činili strahote, slične onima koje su želeli da spreče. Dečaci koji su se međusobno ubijali, povređivali, jedni drugima svetili, radili sve što je bilo nužno da bi preživeli i ponešto što nije bilo nužno.
Svaka rečenica ove knjige vodi nas ka pitanju da li možda život i smrt, nakon takvih iskustava, prestaju da se razlikuju. Prošlost, sadašnjost i budućnost, takođe su isto. Vremenska lenta je prisutna samo okvirno, jer strahote i stradanja ne mogu ostati zakopane u prošlosti. Moraju biti prisutne i onda kada se zatvore oči i kada se dešavaju potonje radosti, vremenski sled prestaje da postoji.
„Klanica pet“ napisana je bez linearnog narativnog toka. Vonegat nam predstavlja svog junaka Bilija Pilgrima, dečaka u krstaškom pohodu, sredovečnog optičara, vojnika ili poludelog čoveka, koji će tvdriti da su ga oteli Tralfamadorci, koji su mu objasnili da ne postoji ni pre i ni posle. Zato Bili, tako otkačen iz vremena, putuje i budi se u različitim fazama svog života i stalno se vraća Drezdenu. Kroz mnoštvo sekvenci opisaće nam poslednje dane Drugog svetskog rata, upozoravajuće osvrnut ka ratu u Vijetnamu.
„Besmisao“ je reč koja se uz rat samostalno vezuje, a Kurt Vonegat je prikazuje na tako maestralan način. Razgovori Bilija i vanzemaljaca biće onaj element priče koji će čak i sa primesom humora prikazati sve nesreće nama poznatog sveta. Lucidno i promišljeno, na momente i duhovito, Kurt Vonegat pokazuje da ponekad nema nijednog logičnog razloga i da pitanje „zašto“ ne treba postavljati.
„Zašto baš ja“?
„To je veoma zemljansko pitanje, gospodine Pilgrime. Zašto vi? Što se toga tiče, zašto baš mi? Zašto bilo šta? Zato što ovaj trenutak naprosto jeste. Jeste li videli bube zatočene u ćilibaru?“
„Jesam.“ Bili je, zapravo, u ordinaciji imao pritiskivač za hartiju – mehur uglačanog ćilibara u kojem su zatočene tri bubamare.
„E pa, gospodine Pilgrime, mi smo zatočeni u ćilibaru ovog trenutka. Ne postoji zašto.“
Tako mu je to.
Nemogućnost Bilijevog suočavanja sa količinom nesreće koju je doživeo otvoriće u njemu svojevrsnu „četvrtu dimenziju“ u kojoj su ljudi čija se duševna oboljenja ne mogu lečiti, jer trodimenzionalni zemaljski lekari ne mogu da sagledaju uzroke tih oboljenja. U toj četvrtoj dimenziji, kao odgovor krhke ljudske duše, koja nije u stanju da preživi baš sve na nogama, Bili nalazi svoje utočište. Jer Trafalmadorci kažu da smrt ne postoji. „Kada Tralfamadorac vidi leš, pomisliće samo da je mrtva osoba u lošem stanju u tom određenom trenutku, ali da je i krasna i lepa u mnogo drugih trenutaka. Sada i ja, kada čujem da je neko mrtav, jednostavno slegnem ramenima i kažem ono što Tralfamadorci vele o mrtvima, to će reći: ‘Tako mu je to’.“
„Tako mu je to“ biće rečnica koja će se ponavljati nakon svake opisane smrti, i to više od 100 puta u knjizi koja broji preko 200 strana. U pogovoru knjige stoji da je Kurt Vonegat kao razlog zašto je knjiga relativno kratka navodio „nemogućnost da se išta inteligentno saopšti o jednom masakru“. Dok ja, protiveći se tim rečima iz dubine duše kao običan Zemljanin, smatram da odavno ništa inteligentnije, britkije i smislenije nisam pročitala.
Rekao sam sinovima da ni pod kojim uslovima ne smeju učestvovati u pokoljima i da vesti o pokoljima neprijatelja ne smeju da ih ispune zadovoljstvom ili razdraganošću. Takođe sam im kazao da ne rade za preduzeća koja prave mašine za pokolje i da izražavaju svoj prezir prema ljudima koji misle da su nam takve mašine potrebne.
(…)
Vreme nije htelo da prođe. Neko se igrao satovima, i to ne samo električnim već i satovima na navijanje. Velika kazaljka na mome satu bi jednom mrdnula i prošla bi cela godina, a potom bi opet mrdnula.
Tu nisam mogao ništa da učinim. Kao Zemljanin, morao sam da verujem u sve što kažu satovi – i kalendari.
Izvor: bookhub.rs
Osvrnut ka tim događajima, Kurt Vonegat shvata da su i tada ratovali dečaci, pa i podnaslov knjige naziva „Dečjim krstaškim ratom“. Dečaci koji su i sami činili strahote, slične onima koje su želeli da spreče. Dečaci koji su se međusobno ubijali, povređivali, jedni drugima svetili, radili sve što je bilo nužno da bi preživeli i ponešto što nije bilo nužno.
Svaka rečenica ove knjige vodi nas ka pitanju da li možda život i smrt, nakon takvih iskustava, prestaju da se razlikuju. Prošlost, sadašnjost i budućnost, takođe su isto. Vremenska lenta je prisutna samo okvirno, jer strahote i stradanja ne mogu ostati zakopane u prošlosti. Moraju biti prisutne i onda kada se zatvore oči i kada se dešavaju potonje radosti, vremenski sled prestaje da postoji.
„Klanica pet“ napisana je bez linearnog narativnog toka. Vonegat nam predstavlja svog junaka Bilija Pilgrima, dečaka u krstaškom pohodu, sredovečnog optičara, vojnika ili poludelog čoveka, koji će tvdriti da su ga oteli Tralfamadorci, koji su mu objasnili da ne postoji ni pre i ni posle. Zato Bili, tako otkačen iz vremena, putuje i budi se u različitim fazama svog života i stalno se vraća Drezdenu. Kroz mnoštvo sekvenci opisaće nam poslednje dane Drugog svetskog rata, upozoravajuće osvrnut ka ratu u Vijetnamu.
„Besmisao“ je reč koja se uz rat samostalno vezuje, a Kurt Vonegat je prikazuje na tako maestralan način. Razgovori Bilija i vanzemaljaca biće onaj element priče koji će čak i sa primesom humora prikazati sve nesreće nama poznatog sveta. Lucidno i promišljeno, na momente i duhovito, Kurt Vonegat pokazuje da ponekad nema nijednog logičnog razloga i da pitanje „zašto“ ne treba postavljati.
„Zašto baš ja“?
„To je veoma zemljansko pitanje, gospodine Pilgrime. Zašto vi? Što se toga tiče, zašto baš mi? Zašto bilo šta? Zato što ovaj trenutak naprosto jeste. Jeste li videli bube zatočene u ćilibaru?“
„Jesam.“ Bili je, zapravo, u ordinaciji imao pritiskivač za hartiju – mehur uglačanog ćilibara u kojem su zatočene tri bubamare.
„E pa, gospodine Pilgrime, mi smo zatočeni u ćilibaru ovog trenutka. Ne postoji zašto.“
Tako mu je to.
Nemogućnost Bilijevog suočavanja sa količinom nesreće koju je doživeo otvoriće u njemu svojevrsnu „četvrtu dimenziju“ u kojoj su ljudi čija se duševna oboljenja ne mogu lečiti, jer trodimenzionalni zemaljski lekari ne mogu da sagledaju uzroke tih oboljenja. U toj četvrtoj dimenziji, kao odgovor krhke ljudske duše, koja nije u stanju da preživi baš sve na nogama, Bili nalazi svoje utočište. Jer Trafalmadorci kažu da smrt ne postoji. „Kada Tralfamadorac vidi leš, pomisliće samo da je mrtva osoba u lošem stanju u tom određenom trenutku, ali da je i krasna i lepa u mnogo drugih trenutaka. Sada i ja, kada čujem da je neko mrtav, jednostavno slegnem ramenima i kažem ono što Tralfamadorci vele o mrtvima, to će reći: ‘Tako mu je to’.“
„Tako mu je to“ biće rečnica koja će se ponavljati nakon svake opisane smrti, i to više od 100 puta u knjizi koja broji preko 200 strana. U pogovoru knjige stoji da je Kurt Vonegat kao razlog zašto je knjiga relativno kratka navodio „nemogućnost da se išta inteligentno saopšti o jednom masakru“. Dok ja, protiveći se tim rečima iz dubine duše kao običan Zemljanin, smatram da odavno ništa inteligentnije, britkije i smislenije nisam pročitala.
Rekao sam sinovima da ni pod kojim uslovima ne smeju učestvovati u pokoljima i da vesti o pokoljima neprijatelja ne smeju da ih ispune zadovoljstvom ili razdraganošću. Takođe sam im kazao da ne rade za preduzeća koja prave mašine za pokolje i da izražavaju svoj prezir prema ljudima koji misle da su nam takve mašine potrebne.
(…)
Vreme nije htelo da prođe. Neko se igrao satovima, i to ne samo električnim već i satovima na navijanje. Velika kazaljka na mome satu bi jednom mrdnula i prošla bi cela godina, a potom bi opet mrdnula.
Tu nisam mogao ništa da učinim. Kao Zemljanin, morao sam da verujem u sve što kažu satovi – i kalendari.
Izvor: bookhub.rs
