Prikaz romana: „Knjiga o Baltimorcima“ Žoela Dikera
„Knjiga o Baltimorcima“ koja je „istovremeno i prethodnik i nastavak“ kako sam autor kaže, pruža mnogo za uloženi novac. Ovaj umetnički lavirint od romana, drugi po redu autora Žoela Dikera, još je jedna sveobuhvatna epizoda u životu pisca Markusa Goldmana i govori o događajima koji su se odvijali uglavnom duž istočne obale Sjedinjenih Američkih Država u periodu između kasnih osamdesetih i 2012. godine.
Iako u klanu Goldmana nema zapetljanih odnosa, niti ima posebno komplikovano porodično stablo, situacije sa kojima se porodica susreće su teške, pa Markus, kao pripovedač, obećava da će pružiti „kompletnu istoriju Goldmana iz Baltimora“ i zamagljeno se poziva na Dramu koju je, na ovaj ili onaj način, većina njegovih bliskih rođaka doživela.
Veliki deo misterije i dubine priče proizilazi iz razlike u sećanjima samog Markusa i drugih ljudi. Kako Markus pamti, kada god bi sa ocem i majkom, inženjerom Nejtanom i prodavačicom Deborom, otišao u posetu baki i deki Goldman, bili bi smešteni u sobu sa sofom i televizorom koju su zvali „Smrdište“ zbog nedostatka vazduha, dok bi njegov stric Sol Goldman, direktor prestižne advokatske firme u Baltimoru, i njegova žena, doktorka Anita, dobili dobro opremljenu sobu za goste sa sopstvenim kupatilom.
U Markusovom umu, ova rodbinska mikroekonomija je pokazatelj jaza između bogatih, cenjenih Goldmana iz Baltimora i Goldmana iz radničke klase u Montkleru u Novom Džersiju. Premda su obe porodice imale po jedno dete, a Markus i njegov brat Hilel su rođeni sa nekoliko meseci razlike, neformalno usvajanje Vudija Fina od strane baltimorskih Goldmana delovalo je Markusu kao još jedan oblik uzdizanja na društvenoj lestvici, iako mu je umnogome obogatilo detinjstvo. Proći će godine dok Markusova majka ne ispravi njegove pogrešne pretpostavke i dok on ne počne da shvata da ga je zavarala kombinacija mladosti i statusne svesti.
Diker je većinu, sem poslednjih nekoliko, stranica utrošio na tragediju, ali osnova priče je jasno vidljiva. Onaj deo koji je bliži sadašnjosti prikazuje Markusa poptuno samog, kako putuje u Boka Raton iz njujorškog doma da bi započeo rad na sledećem romanu, i razmišlja o odlasku do Kokosovog šumarka, gde ga očekuje pakovanje stvari pokojnog strica Sola. Florida ga vraća u svet njegove najveće ljubavi, Aleksandre Nevil, koja je sada popularna i priznata pevačica poput Adel, ali istovremeno je samo jedan od članova bande Goldmana.
Sol će na samrti održati bratiću predavanje o beskorisnosti samosažaljenja („Oduvek je bilo tragedija, i biće ih još, i ti ćeš morati da nastaviš sa životom uprkos svemu“), a on bi bar, zaboga, trebalo da zna sve o tome. Dikera najviše muči nestabilnost, bila ona finansijska ili porodična, tako da se „Baltimorci“ strmoglavljuju sa visina stratosferskih povlastica do bolno skromnih oklonosti u samo nekoliko pogrešnih koraka: propast i pad carstva Goldmanovih.
U smislu toga da je svaki roman delo svog naratora, „Knjiga o Baltimorcima“ je dostojan naslednik „Istine o slučaju Harija Keberta“ i još jedan dokaz Dikerovog nesvakidašnjeg herojstva u načinu pripovedanja. Mnogo je pisaca koji misle da mogu da vam zadrže pažnju na 450 stranica pa u tome ne uspeju, ali ne i Diker koji kalemi svoju priču sa lakoćom podmazanom poput one koja se odvija u baru nakon pet viskija, zbog čega kraj deluje kao kratka pauza da se udahne vazduh. Upoznavanje Markusa Goldmana je tek počelo.
Izvor: thecoast.net.nz
Prevod: Dragan Matković
Iako u klanu Goldmana nema zapetljanih odnosa, niti ima posebno komplikovano porodično stablo, situacije sa kojima se porodica susreće su teške, pa Markus, kao pripovedač, obećava da će pružiti „kompletnu istoriju Goldmana iz Baltimora“ i zamagljeno se poziva na Dramu koju je, na ovaj ili onaj način, većina njegovih bliskih rođaka doživela.
Veliki deo misterije i dubine priče proizilazi iz razlike u sećanjima samog Markusa i drugih ljudi. Kako Markus pamti, kada god bi sa ocem i majkom, inženjerom Nejtanom i prodavačicom Deborom, otišao u posetu baki i deki Goldman, bili bi smešteni u sobu sa sofom i televizorom koju su zvali „Smrdište“ zbog nedostatka vazduha, dok bi njegov stric Sol Goldman, direktor prestižne advokatske firme u Baltimoru, i njegova žena, doktorka Anita, dobili dobro opremljenu sobu za goste sa sopstvenim kupatilom.
U Markusovom umu, ova rodbinska mikroekonomija je pokazatelj jaza između bogatih, cenjenih Goldmana iz Baltimora i Goldmana iz radničke klase u Montkleru u Novom Džersiju. Premda su obe porodice imale po jedno dete, a Markus i njegov brat Hilel su rođeni sa nekoliko meseci razlike, neformalno usvajanje Vudija Fina od strane baltimorskih Goldmana delovalo je Markusu kao još jedan oblik uzdizanja na društvenoj lestvici, iako mu je umnogome obogatilo detinjstvo. Proći će godine dok Markusova majka ne ispravi njegove pogrešne pretpostavke i dok on ne počne da shvata da ga je zavarala kombinacija mladosti i statusne svesti.
Diker je većinu, sem poslednjih nekoliko, stranica utrošio na tragediju, ali osnova priče je jasno vidljiva. Onaj deo koji je bliži sadašnjosti prikazuje Markusa poptuno samog, kako putuje u Boka Raton iz njujorškog doma da bi započeo rad na sledećem romanu, i razmišlja o odlasku do Kokosovog šumarka, gde ga očekuje pakovanje stvari pokojnog strica Sola. Florida ga vraća u svet njegove najveće ljubavi, Aleksandre Nevil, koja je sada popularna i priznata pevačica poput Adel, ali istovremeno je samo jedan od članova bande Goldmana.
Sol će na samrti održati bratiću predavanje o beskorisnosti samosažaljenja („Oduvek je bilo tragedija, i biće ih još, i ti ćeš morati da nastaviš sa životom uprkos svemu“), a on bi bar, zaboga, trebalo da zna sve o tome. Dikera najviše muči nestabilnost, bila ona finansijska ili porodična, tako da se „Baltimorci“ strmoglavljuju sa visina stratosferskih povlastica do bolno skromnih oklonosti u samo nekoliko pogrešnih koraka: propast i pad carstva Goldmanovih.
U smislu toga da je svaki roman delo svog naratora, „Knjiga o Baltimorcima“ je dostojan naslednik „Istine o slučaju Harija Keberta“ i još jedan dokaz Dikerovog nesvakidašnjeg herojstva u načinu pripovedanja. Mnogo je pisaca koji misle da mogu da vam zadrže pažnju na 450 stranica pa u tome ne uspeju, ali ne i Diker koji kalemi svoju priču sa lakoćom podmazanom poput one koja se odvija u baru nakon pet viskija, zbog čega kraj deluje kao kratka pauza da se udahne vazduh. Upoznavanje Markusa Goldmana je tek počelo.
Izvor: thecoast.net.nz
Prevod: Dragan Matković
