Prikaz romana „Kratko pismo za dugi rastanak“
Čitalačko zadovoljstvo? Svako ko tvrdi da Handkeov književni opus čitaocu nudi sve osim istinskog uživanja, očigledno nije pročitao „Kratko pismo za dugi rastanak“. Ne može se poreći da su dela ovog pisca u prošlosti najčešće padala u senku njegove javne persone. Kao ilustracija jedne (i to ne uvek originalne) teorije, bila su neprivlačna i naporna za većinu konzumenata: jezik, njihov gradivni materijal, bio je njihova jedina tema. I još nešto: Handke se do sada u njima nije pojavljivao.
Handkeova jezičkoteorijska (na Vitgenštajna fiksirana) ambicija imala je za posledicu to da je čitanje njegovih dela redovno zahtevalo više dodatne literature nego što je to bio slučaj sa bilo kojim drugim mladim piscem sa nemačkog govornog područja. Zato je javnosti uglavnom bio poznatiji po svom imidžu. „Golmanov strah od penala“ najavio je promenu: iznenada se stvorio utisak da po prvi put čujemo Handkea kako govori o sebi, iako je sve to bilo skriveno iza naslaga teorije, a pisac još uvek nije bio u stanju da kaže „ja“. Situacija je ovog puta drugačija.
Handke pripoveda. Onima koji su upoznati sa njegovim pređašnjim stavovima o pripovedanju, biće teško da to zamisle. Handke pripoveda o sebi, a čineći to, pripoveda priču o ozdravljenju. Ne zaboravimo da je pričanje, i to ne samo sa lekarom, uvek predstavljalo početak procesa oporavka.
Ali od čega bi neko takav želeo da se izleči? Po svemu sudeći, od iskustava. Moralna levica, koja ovde pomišlja na neko bekstvo u „zdraviji“ svet, trebalo bi da se seti marksiste Valtera Benjamina i njegovih promišljanja o „siromaštvu iskustva“: „Siromaštvo iskustva. To ne treba shvatiti kao da ljudi žude za novim iskustvom. Ne, oni teže da se oslobode iskustva, oni žude za okruženjem u kojem će moći da svojim siromaštvom, onim spoljašnjim, ali, u krajnjoj liniji, i onim unutrašnjim, raspolažu na neki čist i nedvosmislen način, koji bi mogao da vodi ka nečemu pristojnom. Nisu uvek neupućeni ili neiskusni. Često možemo reći suprotno: da su sve 'svarili', i 'kulturu' i 'ljude', da ih je to iscrpelo i da su sada siti svega.“
Amerika kroz koju, u potrazi za siromaštvom iskustva, putuje ljudima i kulturom prezasićeno Handkeovo „ja“, može biti samo plod mašte, Amerika iz snova. To za jednog savremenog tridesetogodišnjaka podrazumeva filmsku Ameriku, ili još preciznije: zapad Sjedinjenih Država. Svaka kritika na račun toga što Handke ignoriše američku svakodnevicu (ispunjenu kapitalizmom, rasizmom, imperijalizmom, fašizmom i sl.) i radije „razgovara“ sa Džonom Fordom, predstavljala bi samo skretanje u jeftinu ideologiju i ne bi vodila ničemu korisnom.
Na početku knjige, Handke programski postavlja sledeći prizor: „Student kratke kose, bucmast, u bermuda pantalonama, debelih butina, u patikama, išao mi je u susret i pogledao sam ga prestravljeno, preneražen pri pomisli da bi nekada neko mogao da se usudi da kaže nešto uopšteno o toj pojedinačnoj figuri, da bi ga neko učinio tipičnim i predstavnikom nečeg drugog.“
„Stvarni svet“, koji u priču uvodi kritika upućena od strane navodne levice, za pisca je uvek, pa i u Americi, samo svet privida. On poseduje izuzetnu moć, i nije mu se lako suprotstaviti. Upravo suočavanje sa nečim novim i potpuno drugačijim, bolno izvlači stara iskustva pripovedačevog evropskog „ja“. Permanentna kontradikcija između potrebe za neposrednošću i sveta predeterminisanog diktatom iskustva, govori više o otuđenju od bilo kojeg dokaza „crno na belo“.
O čemu zaista govori ova knjiga? To sigurno nije priča o ljubavnom trouglu, koja bi se u slučaju nužde mogla iščitati sa njenih stranica – pripovedač beži od supruge koja ga proganja, provodi vreme sa drugom ženom, ponovo se susreće sa suprugom, ali sada se mirno rastaju – jer ubrzo shvatamo da su dve žene u osnovi ista ličnost, ili preciznije: samo iluzija. Pritom se sigurno ne radi ni o putopisu. O čemu je onda reč?
Handke na jednom mestu piše: „Gadila mi se slika nekoga ko bi mogao biti identičan meni“, dok na drugom govori o „starom gađenju, pre svega prema onome što nisam ja sâm“. Ima li ono o čemu govori nekakve veze sa bezbroj puta parafraziranom Remboovom rečenicom „Ja je neko drugi“? Odbija li Handke da donosi čvrste sudove o spoljnom svetu zato što zna: i drugi su „neko drugi“. Neko je rekao da je jedina stvar na koju se možemo osloniti kod Handkea upravo njegovo gađenje. Ti drugi, bilo da su stvarno drugi ili drugo „ja“, Handkeu ne deluju „prijateljski“ u brehtovskom smislu reči, ali nisu ni „pakao“ kako bi rekao Sartr. Oni jednostavno jesu, što samo po sebi nije lako preživeti.
Svako ko veruje da u Handkeovoj knjizi preovladava atmosfera hladnoće i gađenja, i da piscu stoga „nedostaje humanosti“, morao bi ozbiljno da preispita svoj stav; možda bi mu pomogla jedna Ničeova rečenica, koja savršeno artikuliše Handkeov odnos prema životu: „Moja se humanost ne sastoji u tome da saosećam kakav je čovek, nego da izdržim saosećajući ga... Moja je humanost neprekidno samoprevazilaženje.“
Čitalačko zadovoljstvo? Posle svega ovoga? Svakako. Ne samo zato što svaka rečenica, čak i kada je rezultat depresije, poseduje jedinstveni kvalitet opservacije i senzualnosti, već i zbog toga što je suštinski sastojak onoga o čemu čitamo činjenica da Handkeov pripovedač (uprkos zanemarljivom posrtanju na poslednjim stranicama knjige) neprekidno prevazilazi samog sebe.
Autor: Peter Ham, 1972.
Izvor: spiegel.de
Prevod: Jelena Tanasković
Handkeova jezičkoteorijska (na Vitgenštajna fiksirana) ambicija imala je za posledicu to da je čitanje njegovih dela redovno zahtevalo više dodatne literature nego što je to bio slučaj sa bilo kojim drugim mladim piscem sa nemačkog govornog područja. Zato je javnosti uglavnom bio poznatiji po svom imidžu. „Golmanov strah od penala“ najavio je promenu: iznenada se stvorio utisak da po prvi put čujemo Handkea kako govori o sebi, iako je sve to bilo skriveno iza naslaga teorije, a pisac još uvek nije bio u stanju da kaže „ja“. Situacija je ovog puta drugačija.
Handke pripoveda. Onima koji su upoznati sa njegovim pređašnjim stavovima o pripovedanju, biće teško da to zamisle. Handke pripoveda o sebi, a čineći to, pripoveda priču o ozdravljenju. Ne zaboravimo da je pričanje, i to ne samo sa lekarom, uvek predstavljalo početak procesa oporavka.
Ali od čega bi neko takav želeo da se izleči? Po svemu sudeći, od iskustava. Moralna levica, koja ovde pomišlja na neko bekstvo u „zdraviji“ svet, trebalo bi da se seti marksiste Valtera Benjamina i njegovih promišljanja o „siromaštvu iskustva“: „Siromaštvo iskustva. To ne treba shvatiti kao da ljudi žude za novim iskustvom. Ne, oni teže da se oslobode iskustva, oni žude za okruženjem u kojem će moći da svojim siromaštvom, onim spoljašnjim, ali, u krajnjoj liniji, i onim unutrašnjim, raspolažu na neki čist i nedvosmislen način, koji bi mogao da vodi ka nečemu pristojnom. Nisu uvek neupućeni ili neiskusni. Često možemo reći suprotno: da su sve 'svarili', i 'kulturu' i 'ljude', da ih je to iscrpelo i da su sada siti svega.“
Amerika kroz koju, u potrazi za siromaštvom iskustva, putuje ljudima i kulturom prezasićeno Handkeovo „ja“, može biti samo plod mašte, Amerika iz snova. To za jednog savremenog tridesetogodišnjaka podrazumeva filmsku Ameriku, ili još preciznije: zapad Sjedinjenih Država. Svaka kritika na račun toga što Handke ignoriše američku svakodnevicu (ispunjenu kapitalizmom, rasizmom, imperijalizmom, fašizmom i sl.) i radije „razgovara“ sa Džonom Fordom, predstavljala bi samo skretanje u jeftinu ideologiju i ne bi vodila ničemu korisnom.
Na početku knjige, Handke programski postavlja sledeći prizor: „Student kratke kose, bucmast, u bermuda pantalonama, debelih butina, u patikama, išao mi je u susret i pogledao sam ga prestravljeno, preneražen pri pomisli da bi nekada neko mogao da se usudi da kaže nešto uopšteno o toj pojedinačnoj figuri, da bi ga neko učinio tipičnim i predstavnikom nečeg drugog.“
„Stvarni svet“, koji u priču uvodi kritika upućena od strane navodne levice, za pisca je uvek, pa i u Americi, samo svet privida. On poseduje izuzetnu moć, i nije mu se lako suprotstaviti. Upravo suočavanje sa nečim novim i potpuno drugačijim, bolno izvlači stara iskustva pripovedačevog evropskog „ja“. Permanentna kontradikcija između potrebe za neposrednošću i sveta predeterminisanog diktatom iskustva, govori više o otuđenju od bilo kojeg dokaza „crno na belo“.
O čemu zaista govori ova knjiga? To sigurno nije priča o ljubavnom trouglu, koja bi se u slučaju nužde mogla iščitati sa njenih stranica – pripovedač beži od supruge koja ga proganja, provodi vreme sa drugom ženom, ponovo se susreće sa suprugom, ali sada se mirno rastaju – jer ubrzo shvatamo da su dve žene u osnovi ista ličnost, ili preciznije: samo iluzija. Pritom se sigurno ne radi ni o putopisu. O čemu je onda reč?
Handke na jednom mestu piše: „Gadila mi se slika nekoga ko bi mogao biti identičan meni“, dok na drugom govori o „starom gađenju, pre svega prema onome što nisam ja sâm“. Ima li ono o čemu govori nekakve veze sa bezbroj puta parafraziranom Remboovom rečenicom „Ja je neko drugi“? Odbija li Handke da donosi čvrste sudove o spoljnom svetu zato što zna: i drugi su „neko drugi“. Neko je rekao da je jedina stvar na koju se možemo osloniti kod Handkea upravo njegovo gađenje. Ti drugi, bilo da su stvarno drugi ili drugo „ja“, Handkeu ne deluju „prijateljski“ u brehtovskom smislu reči, ali nisu ni „pakao“ kako bi rekao Sartr. Oni jednostavno jesu, što samo po sebi nije lako preživeti.
Svako ko veruje da u Handkeovoj knjizi preovladava atmosfera hladnoće i gađenja, i da piscu stoga „nedostaje humanosti“, morao bi ozbiljno da preispita svoj stav; možda bi mu pomogla jedna Ničeova rečenica, koja savršeno artikuliše Handkeov odnos prema životu: „Moja se humanost ne sastoji u tome da saosećam kakav je čovek, nego da izdržim saosećajući ga... Moja je humanost neprekidno samoprevazilaženje.“
Čitalačko zadovoljstvo? Posle svega ovoga? Svakako. Ne samo zato što svaka rečenica, čak i kada je rezultat depresije, poseduje jedinstveni kvalitet opservacije i senzualnosti, već i zbog toga što je suštinski sastojak onoga o čemu čitamo činjenica da Handkeov pripovedač (uprkos zanemarljivom posrtanju na poslednjim stranicama knjige) neprekidno prevazilazi samog sebe.
Autor: Peter Ham, 1972.
Izvor: spiegel.de
Prevod: Jelena Tanasković
