Prikaz romana „Leto kada je nestala Sara Leroj“: Osveta raščarane mladosti
Iako je poslednjih godina sve rasprostranjenije pisanje o paktovima drugarica, koje napokon pruža i te kako važnu žensku perspektivu obradi teme posvećene izvoru tako velikog uticaja na kasniji život svake od nas, biće da su ipak filmovi napravili prvi iskorak. I to upravo filmovi iz devedesetih, u kojima se odvija radnja priče Mari Varej, pa „Leto kada je nestala Sara Leroj“, okrutno kao u staroj pesmi (jednog takođe ženskog sastava), pored najupadljivijeg detektivskog sižea najviše evocira ostvarenja „Divljakuše“ i „Nekad i sad“.
Tome u prilog ide dvostruka, između prošlosti i današnjice neprestano vijugajuća kompozicija romana. Čine je pseudofaktografski zapisi (takoreći „dosije“) anonimnog svedoka i smenjivanje pojedinačnih perspektiva neposrednih učesnika u rekonstruisanju dvadeset godina daleke misterije. Pretpostavljano ubistvo tinejdžerke Sare Leroj svojevremeno je uzdrmalo Buvil na Moru, fiktivni priobalni francuski gradić. Dve decenije kasnije, uslovljena najnovijim profesionalnim izazovom, koji bi se u idealnom slučaju mogao završiti unapređenjem, novinarka Fani Kurten mora da se vrati u zavičaj i suoči sa davno potisnutom epizodom. Kako se čini njenoj pastorki Lilu, ne baš entuzijastično pridruženoj stažistkinji i nametnutoj pomoći u predstojećoj „istrazi“, Fani o slučaju zna više nego što želi da otkrije.
Da bi se makar naslutilo šta se zapravo dogodilo tog sudbonosnog leta, potrebno je vratiti se još dalje u prošlost. U danu kada joj sahranjuju majku, osmogodišnja Sara, usamljena ćerka jedinica gradonačelnika Leroja, upoznaje Anželik (inače, Faninu mlađu sestru). Za razliku od introvertne, neupadljive Sare i potpuno suprotno svom imenu, ova je divlja, odvažna i obožava da provodi vreme na groblju, zgodno pozicioniranom na litici sa pogledom na more. Gotovo momentalno uspostavljena bliskost spajaće devojčice narednih devet godina, kao jedna od onih sudbonosnih i potpuno jedinstvenih veza, dajući pravo značenje pojmu najboljih drugarica. Protežući se kroz čitave devedesete prošlog veka, istorija njihovog zajedničkog detinjstva veoma verodostojno beleži kako je izgledalo odrastanje prosečnog milenijalca, obojeno pre svega znatnim uplivom pop kulture (i ne samo na tom nivou – sadašnja tinejdžerka, Lilu, nosi ime glavne junakinje Besonovog „Petog elementa“, još jednog kultnog filma iz te decenije).
Sara i Anželik dolaze iz, ma koliko različitih, podjednako problematičnih porodičnih okruženja. Imajući jedna drugu, znatno lakše podnose svaku nevolju, bila to nova zla maćeha Iris, koja se sa dva sina i površnim, ali invazivnim standardima useljava u vilu Lerojevih, ili supružnici Kurten dok uspevaju da održe restoran, mada ne i svoj brak. Nažalost, sve se preokreće nakon „incidenta u kućici na plaži“, što je eufemizam za napastvovanje koje Anželik, iako žrtvu, preterano i prerano obeležava stigmom u očima zajednice.
Razočarana, naročito radikalnim otuđenjem Sare umesto očekivane podrške, odbačena Anželik pronalazi utehu u malom krugu vršnjakinja, samoprozvanih baš tako – raščarane (što je u originalu i naslov romana: Désenchantées). Pored nje, to su feministkinja Morgan, dete progresivnih intelektualaca i Žasmin, pripadnica radničke klase, arapskog porekla. One su društveni autsajderi, rešene da razbiju tradicionalistički kalup ženskog rivalstva i budu solidarne čak i pri najdrastičnijim izazovima. Za to vreme, napetost između dojučerašnjih prijateljica raste, silovito koliko im je i ljubav nekada bila snažna, sve dok jednoga jutra policija ne objavi da je okrvavljena jakna jedini Sarin trag koji su uspeli da pronađu. Za čitaoca u međuvremenu otvorena zakulisna pitanja stida, ženskosti i rodnih uloga, a ponajviše dvostrukog morala, proishode ključnom enigmom: ko je pravi krivac?
Tako se ispostavlja da ovo nije još jedna krimi drama u mondenskom okruženju, već složena priča o vezama koje uspostavljamo kada nas očekivano najpouzdanije, krvne, iznevere i o vrstama ćutanja kojima se pribegava iz različitih razloga. Pre svega, tu je tema razorenih primarnih (bioloških) i formiranja (pronalaženja) alternativnih porodica u svojim prijateljima, što dodatno utiče da prisećanja na Sarinu i Anželikinu povezanost budu ispunjena toplinom autentične srodnosti duša.
S druge strane su svi načini na koje sadašnjica kao da preslikava, često i preinačava, obrasce prenete iz rodnog mesta. Neki od njih se, otvaranjem Pandorine kutije sećanja, pokazuju kao važni za razumevanje Sarinog položaja i razrešenje dilema danas odraslih junakinja. Primera radi, Fani je i sama udajom za udovca stavljena u poziciju maćehe, ali, za promenu, zaista voli Lilu uprkos teškoćama da je razume u novoj, zbog Anželik svojevremeno, tako poznatoj i pretećoj fazi bunta. Tinejdžerku putovanje sa Fani intrigira ne toliko usled prilike da se povežu, koliko misterijom u čije se istraživanje s voljom upušta – istovremeno otkrivajući stvari koje maćeha o sebi nikada nije pominjala.
U društvu gde su devojkama unapred postavljeni nerealni, toksični vrednosni kriterijumi, ticali se oni školskih/profesionalnih postignuća ili fizičkog izgleda, gde su muževi/očevi prezauzeti, a majke zanemarene i nezainteresovane, postoje samo dve mogućnosti: povlačenje ili ignorisanje. Tako, na prvi pogled, razdor unose Sarina nova, starija „polubraća“ Erik i Benžamen, a otuđenje devojčica dodatno se poklapa sa pubertetom.... Međutim, uvodni odsečak Sarinih predsmrtnih misli daje signale koji se postepeno uobličavaju dok radnja odmiče, vodeći ka uspešno izvedenom obrtu kome je posvećena čitava druga celina knjige, tzv. „B strana“. Tada posebnu ulogu dobija motiv vode, još ranije uveden činjenicom da Sara trenira plivanje. Sada opsesivno posmatranje daleke engleske obale upotpunjuje novo značenje – želja za bekstvom.
Ovo je u znatnoj meri i priča o odnosu sestara Kurten obeleženom pritajenom ljubomorom, ali i zaštitničkim porivima; priča o traumama koje nas kasnije presudno oblikuju (nekada opterećena viškom kilograma, današnja verzija Fani strogo brine o svakom segmentu svog uređenog pariskog života, tako da je zatičemo kao tipičnog „radoholika“), kao i ništa manje kobnim predrasudama (Anželik i promiskuitet, stari Rene kao lokalni čudak koji zapravo samo pati zbog izgubljene porodice); zatim, uvek i svuda istoj tinejdžerskoj pobuni. Ipak, možda najubedljivije od svega govori o ženskom savezništvu koje prati duh vremena, prkosi mu, a naposletku ga i preinačava. „Leto kada je nestala Sara Leroj“ je dobar primer beletristike: roman sa srcem i, naročito stavom, bez kajanja tamo gde bi ono bilo i ostalo nedopustivo.
Autor: Isidora Đolović
Tome u prilog ide dvostruka, između prošlosti i današnjice neprestano vijugajuća kompozicija romana. Čine je pseudofaktografski zapisi (takoreći „dosije“) anonimnog svedoka i smenjivanje pojedinačnih perspektiva neposrednih učesnika u rekonstruisanju dvadeset godina daleke misterije. Pretpostavljano ubistvo tinejdžerke Sare Leroj svojevremeno je uzdrmalo Buvil na Moru, fiktivni priobalni francuski gradić. Dve decenije kasnije, uslovljena najnovijim profesionalnim izazovom, koji bi se u idealnom slučaju mogao završiti unapređenjem, novinarka Fani Kurten mora da se vrati u zavičaj i suoči sa davno potisnutom epizodom. Kako se čini njenoj pastorki Lilu, ne baš entuzijastično pridruženoj stažistkinji i nametnutoj pomoći u predstojećoj „istrazi“, Fani o slučaju zna više nego što želi da otkrije.
Da bi se makar naslutilo šta se zapravo dogodilo tog sudbonosnog leta, potrebno je vratiti se još dalje u prošlost. U danu kada joj sahranjuju majku, osmogodišnja Sara, usamljena ćerka jedinica gradonačelnika Leroja, upoznaje Anželik (inače, Faninu mlađu sestru). Za razliku od introvertne, neupadljive Sare i potpuno suprotno svom imenu, ova je divlja, odvažna i obožava da provodi vreme na groblju, zgodno pozicioniranom na litici sa pogledom na more. Gotovo momentalno uspostavljena bliskost spajaće devojčice narednih devet godina, kao jedna od onih sudbonosnih i potpuno jedinstvenih veza, dajući pravo značenje pojmu najboljih drugarica. Protežući se kroz čitave devedesete prošlog veka, istorija njihovog zajedničkog detinjstva veoma verodostojno beleži kako je izgledalo odrastanje prosečnog milenijalca, obojeno pre svega znatnim uplivom pop kulture (i ne samo na tom nivou – sadašnja tinejdžerka, Lilu, nosi ime glavne junakinje Besonovog „Petog elementa“, još jednog kultnog filma iz te decenije).
Sara i Anželik dolaze iz, ma koliko različitih, podjednako problematičnih porodičnih okruženja. Imajući jedna drugu, znatno lakše podnose svaku nevolju, bila to nova zla maćeha Iris, koja se sa dva sina i površnim, ali invazivnim standardima useljava u vilu Lerojevih, ili supružnici Kurten dok uspevaju da održe restoran, mada ne i svoj brak. Nažalost, sve se preokreće nakon „incidenta u kućici na plaži“, što je eufemizam za napastvovanje koje Anželik, iako žrtvu, preterano i prerano obeležava stigmom u očima zajednice.
Razočarana, naročito radikalnim otuđenjem Sare umesto očekivane podrške, odbačena Anželik pronalazi utehu u malom krugu vršnjakinja, samoprozvanih baš tako – raščarane (što je u originalu i naslov romana: Désenchantées). Pored nje, to su feministkinja Morgan, dete progresivnih intelektualaca i Žasmin, pripadnica radničke klase, arapskog porekla. One su društveni autsajderi, rešene da razbiju tradicionalistički kalup ženskog rivalstva i budu solidarne čak i pri najdrastičnijim izazovima. Za to vreme, napetost između dojučerašnjih prijateljica raste, silovito koliko im je i ljubav nekada bila snažna, sve dok jednoga jutra policija ne objavi da je okrvavljena jakna jedini Sarin trag koji su uspeli da pronađu. Za čitaoca u međuvremenu otvorena zakulisna pitanja stida, ženskosti i rodnih uloga, a ponajviše dvostrukog morala, proishode ključnom enigmom: ko je pravi krivac?
Tako se ispostavlja da ovo nije još jedna krimi drama u mondenskom okruženju, već složena priča o vezama koje uspostavljamo kada nas očekivano najpouzdanije, krvne, iznevere i o vrstama ćutanja kojima se pribegava iz različitih razloga. Pre svega, tu je tema razorenih primarnih (bioloških) i formiranja (pronalaženja) alternativnih porodica u svojim prijateljima, što dodatno utiče da prisećanja na Sarinu i Anželikinu povezanost budu ispunjena toplinom autentične srodnosti duša.
S druge strane su svi načini na koje sadašnjica kao da preslikava, često i preinačava, obrasce prenete iz rodnog mesta. Neki od njih se, otvaranjem Pandorine kutije sećanja, pokazuju kao važni za razumevanje Sarinog položaja i razrešenje dilema danas odraslih junakinja. Primera radi, Fani je i sama udajom za udovca stavljena u poziciju maćehe, ali, za promenu, zaista voli Lilu uprkos teškoćama da je razume u novoj, zbog Anželik svojevremeno, tako poznatoj i pretećoj fazi bunta. Tinejdžerku putovanje sa Fani intrigira ne toliko usled prilike da se povežu, koliko misterijom u čije se istraživanje s voljom upušta – istovremeno otkrivajući stvari koje maćeha o sebi nikada nije pominjala.
U društvu gde su devojkama unapred postavljeni nerealni, toksični vrednosni kriterijumi, ticali se oni školskih/profesionalnih postignuća ili fizičkog izgleda, gde su muževi/očevi prezauzeti, a majke zanemarene i nezainteresovane, postoje samo dve mogućnosti: povlačenje ili ignorisanje. Tako, na prvi pogled, razdor unose Sarina nova, starija „polubraća“ Erik i Benžamen, a otuđenje devojčica dodatno se poklapa sa pubertetom.... Međutim, uvodni odsečak Sarinih predsmrtnih misli daje signale koji se postepeno uobličavaju dok radnja odmiče, vodeći ka uspešno izvedenom obrtu kome je posvećena čitava druga celina knjige, tzv. „B strana“. Tada posebnu ulogu dobija motiv vode, još ranije uveden činjenicom da Sara trenira plivanje. Sada opsesivno posmatranje daleke engleske obale upotpunjuje novo značenje – želja za bekstvom.
Ovo je u znatnoj meri i priča o odnosu sestara Kurten obeleženom pritajenom ljubomorom, ali i zaštitničkim porivima; priča o traumama koje nas kasnije presudno oblikuju (nekada opterećena viškom kilograma, današnja verzija Fani strogo brine o svakom segmentu svog uređenog pariskog života, tako da je zatičemo kao tipičnog „radoholika“), kao i ništa manje kobnim predrasudama (Anželik i promiskuitet, stari Rene kao lokalni čudak koji zapravo samo pati zbog izgubljene porodice); zatim, uvek i svuda istoj tinejdžerskoj pobuni. Ipak, možda najubedljivije od svega govori o ženskom savezništvu koje prati duh vremena, prkosi mu, a naposletku ga i preinačava. „Leto kada je nestala Sara Leroj“ je dobar primer beletristike: roman sa srcem i, naročito stavom, bez kajanja tamo gde bi ono bilo i ostalo nedopustivo.
Autor: Isidora Đolović
