Već sâm prolog prvenca američke spisateljice Kristen Laš ukazuje na to da je posredi posebna vrsta istoriografskog romana. Naime, štivo počinje čistom bajkom koja, sasvim spontano, poprima sumorne i krvave obrise u meri u kojoj vam se učini da niste čitali ništa slično. Ispostaviće se da su bajke svojevrsno vezivno tkivo romana a da njihov sumorni kvalitet oslikava refleks isto takvih zbivanja o kojima se pripoveda. Ti mikronarativi pripadaju „dečjem“ žanru, a ceo roman govori upravo o tome da zbivanja koja će se pokazati kao istorijska svojom brutalnošću trajno mrljaju pogled koji je detinje čist.

Zbirku ruskih bajki će od svoje majke, posle njene smrti od alkoholizma, naslediti polaznica postdiplomskih studija Rouzmeri Rouzi Vajt, koja je kao devojčica nakon nasilne smrti svog oca i sestre sa roditeljicom Ketrin pobegla od diktature Sovjetskog Saveza u Englesku. Po rečima naratorke, posredi je bezlična zemlja, pa stoga možda i jedina u kojoj će njena majka moći da bar donekle zaboravi svoj prethodni život.

Ali šta je sa prošlošću glavne junakinje? Majčina smrt i njen amanet u vidu zbirke bajki ispostavljaju imperativ da Rouzi upozna zemlju porekla, rođenja i prokletstva, i osvetli luk porodičnih priča koji će je voditi do pokojne bake Tonje. Glavna junakinja koristi priliku u vidu oglasa sovjetskog disidenta, pisca i memoariste Alekseja Ivanova, kojim on traži saradnicu za istraživanje u Moskvi. Rouzi će, tek nakon boravka u Sovjetskom Savezu, moći da se ratosilja prošlosti i konačno uda za svog dobrostojećeg verenika Ričarda.

Jasno je da je posredi prilično autentična glavna junakinja. Međutim, još specifičnija bila je njena baka Tonja. Ili se takav utisak nameće utoliko što vremenski kontekst u kom se odvijaju događaji koje je ona proživela pokriva još turbulentnije razdoblje Prvog svetskog rata, Oktobarske revolucije i komunističkih čistki, nego što je to slučaj sa raspadom Sovjetskog Saveza i dobom Perestrojke u kojem Rouzi živi. Tako je Tonja bila udata za posesivnog aristokratu Dmitrija da bi se opredelila za boljševika Valentina, ne bi li se oslobodila dotad nametnutih stega, ne sluteći da predajući se novoj ljubavi, stupa u lavirint tajni, osveta i tragedija koje će uticati ne samo na njen nego i na život njenih potomaka, sve do Rouzi.

Kako bi se spontano iznelo nekoliko vrlo složenih karaktera u dva sasvim različita istorijska konteksta, a u gotovo istom društvu, autorka je zaista morala da se posluži specifičnom narativnom strukturom dveju vremenskih perspektiva premreženih bajkama. Jedino na taj, ili slično kompleksan način se mogla i rasvetliti dvojnost detinjeg ili bar čistog pogleda koji se obreće u neočekivano tragičnom okviru, što je slučaj sa obe glavne junakinje, ali i Ketrin, frustriranom balerinom i budućom mladom udovicom i ogrezlom alkoholičarkom. Sve one, dakle ne slučajno, nose dva imena: Tonja je i Antonija, Rouzi je i Raisa, a Ketrin Vajt je i Jekaterina Simonova.

I sve tri su na svoj način porcelanske lutke, što nisu jedine konotacije višeznačnog naslova Kristen Laš. Lutkica (Kukolka) je i ime žene za kojom Aleksej Ivanov putuje sa Rouzi u Moskvu, a kojoj posvećuje jednu od svojih knjiga. Zbirka porcelanskih lutaka je, uz bajke, i jedini amanet koji je Ketrin ostavila kćerki. U oba slučaja, kao i o pitanju triju glavnih junakinja, reč je o lepoti koja usled preintenzivnih društvenih i istorijskih pomeranja postaje krhka.

Autor: Domagoj Petrović