Prikaz romana „Marsova soba“: jedan od najboljih romana koji sam pročitao poslednjih godina
Smestiti radnju romana unutar zatvora predstavlja značajnu narativnu prepreku: kako postići da radnja napreduje na mestu na kom niko ne odlazi nikuda? Rejčel Kušner je uspešno prevazišla sve ove prepreke i stvorila jedan od najboljih romana koji sam pročitao poslednjih godina.
Romi je žena u kasnim dvadesetim godinama suočena sa dve uzastopne doživotne kazne, plus šest godina u Ženskoj popravnoj ustanovi. Šta je njen zločin: ubistvo čoveka koji ju je proganjao nakon što ju je video kako pleše u „Marsovoj sobi“, prljavom striptiz-klubu u San Francisku: „Ako ste se istuširali imali ste ozbiljnu prednost. Ako su vam tetovaže ispravno napisane, bili ste vruća roba.“
Pokušavajući da prevaziđe šok zbog situacije u kojoj se našla, odvojena od svog malog sina, Romi se priseća života koji je vodila kao na drogu navučena lenština, u gradu opisanom veštim lirskim potezima. Autorka nas upoznaje sa tim haotičnim i krajnje ljudskim putem koji odvodi Romi pravo u kavez sopstvene sudbine. U drugim poglavljima upoznajemo i sporedne likove, kakav je, na primer, Gordon, preterano posvećeni profesor književnost koji se neprestano zaljubljuje u svoje učenice-zatvorenice. U knjizi pronalazimo mnoštvo detalja o američkom zatvorskom sistemu, životima striptizeta i kriminalnom podzemlju na zapadnoj obali.
Utisak o autoru
Autorku Rejčel Kušner porede sa Donom Delilom, i nema sumnje da je on jedan od pisaca koji je uticao na njen rad – hladan humor, napeta i okretna proza – ali autorka je daleko ispred njega kad je reč o tempu i osećaju za priču, a njeni likovi su, zahvaljujući tome, živopisniji i topliji, što je vrlo retko u Delilovim delima.
Stoga ne čudi činjenica da je jedan od njenih likova strastveni ljubitelj Dostojevskog, i njegovog „zbrkanog carstva haotičnih suđenja“. Da ne postoji knjiga pod tim naslovom, roman „Marsova soba“ bi mogao da se zove i „Zločin i kazna“, ili, zapravo, još bolje, „Krivica i nevinost“. Ovo delo predstavlja ozbiljno moralno preispitivanje, ali je istovremeno i uzbudljivo i vrlo iznenađujuće štivo.
Autorka opisuje kazneni sistem zasnovan na krutim moralnim procenama, a zatim nam otkriva duše likova koji imaju misli poput „znao je da ne može da sudi. Ne mogu da sudim, jer ne mogu da znam“ i „možda krivica i nevinost nisu prava merila. Dešava se da stvari pođu po zlu.“
Zatvorsko osoblje – bezlična grupa gojaznih čuvara, sitničavih sadista –jedini su koje autorka ne tretira sa mnogo saosećanja. Pišući o zločincima, na način dostojan Dostojevskog, sa radoznalošću i humorom, a bez osude, autorka pruža primer one vrste samilosti koju ne pronalazi u zatvorskom sistemu.
Poglavlja u kojima opisuje moralno propadanje korumpiranog policajca iz Los Anđelesa, zvanog Dok, koji ubija jednog mladog crnca bez ikakvog razloga, imaju posebnu težinu. Autorka ne štedi čitaoca, prikazujući koje su razmere Dokove pokvarenosti, pa ipak kada konačnost njegove propasti postane očigledna, njegov portret dobija svojevrsnu poniznu prosvetljenost.
Složenost ljudske prirode
Kao i sva velika dela fikcije roman „Marsova soba“ je po nekoj vrsti prirodnog instinkta festival složenosti ljudske prirode – naglašava beskonačnu nespoznatljivost ljudskih života nasuprot sistemima i ideologijama koje pokušavaju da ih svedu na dualnosti kojima je lako upravljati: dobro i zlo, ispravno i pogrešno, krivica i nevinost. Zabrinut zbog života žena koje susreće na svojim zatvorskim predavanjima, Gordon razmišlja: „Ljudi ne tolerišu složenost. Umesto toga, oni pojednostavljuju i izobličavaju.“ To nas podseća zbog čega su nam potrebni pisci poput Dostojevskog, Denisa Džonsona i Rejčel Kušner.
Autorka ima poseban talenat za opisivanje odvratnih muškaraca. Dokova sirova mačo uverenja prikazuje sa pravom merom humora („Badvajzer je kralj među pivima iz jednog jedinog razloga: dobar je“). I ističe onaj trenutak prepoznavanja kada se susretnemo sa pijanim dosadnjakovićem u avionu: „Niko nije želeo da razgovara sa njim, odnosno, da ga sluša, tako da je izvadio svoju knjigu o Vijetnamu koju već tri godine pokušava da pročita.“
Iako se bavi sumornim temama poput doživotne i smrtne kazne, roman „Marsova soba“ na veliko iznenađenje, inspiriše, čak slavi život, podržavajući maksimu Martina Ejmisa da vrhunska umetnost nikada ne može da ostavi negativan utisak. Konačno, ovaj veliki, pravi američki roman govori o nužnosti prihvatanja sopstvene sudbine, bez obzira koliko se ona činila čudno ili strašno. Transseksualni zatvorenik, zvani Konan, kaže: „Ljudi seru o zatvoru, ali moraš da živiš svoju sudbinu svakog minuta.“ A tu je i Romi i njeno sizifovsko odbijanje da se pokaje: „Laž da se kajem i da sam skrenula sa puta. Kog puta. Život je put. Ima svoj pravac i ide tamo gde ide. Sam sebe preseca. Moj put me je doveo ovde.“
Autor: Rob Dojl
Izvor: irishtimes.com
Prevod: Maja Horvat
Romi je žena u kasnim dvadesetim godinama suočena sa dve uzastopne doživotne kazne, plus šest godina u Ženskoj popravnoj ustanovi. Šta je njen zločin: ubistvo čoveka koji ju je proganjao nakon što ju je video kako pleše u „Marsovoj sobi“, prljavom striptiz-klubu u San Francisku: „Ako ste se istuširali imali ste ozbiljnu prednost. Ako su vam tetovaže ispravno napisane, bili ste vruća roba.“
Pokušavajući da prevaziđe šok zbog situacije u kojoj se našla, odvojena od svog malog sina, Romi se priseća života koji je vodila kao na drogu navučena lenština, u gradu opisanom veštim lirskim potezima. Autorka nas upoznaje sa tim haotičnim i krajnje ljudskim putem koji odvodi Romi pravo u kavez sopstvene sudbine. U drugim poglavljima upoznajemo i sporedne likove, kakav je, na primer, Gordon, preterano posvećeni profesor književnost koji se neprestano zaljubljuje u svoje učenice-zatvorenice. U knjizi pronalazimo mnoštvo detalja o američkom zatvorskom sistemu, životima striptizeta i kriminalnom podzemlju na zapadnoj obali.
Utisak o autoru
Autorku Rejčel Kušner porede sa Donom Delilom, i nema sumnje da je on jedan od pisaca koji je uticao na njen rad – hladan humor, napeta i okretna proza – ali autorka je daleko ispred njega kad je reč o tempu i osećaju za priču, a njeni likovi su, zahvaljujući tome, živopisniji i topliji, što je vrlo retko u Delilovim delima.
Stoga ne čudi činjenica da je jedan od njenih likova strastveni ljubitelj Dostojevskog, i njegovog „zbrkanog carstva haotičnih suđenja“. Da ne postoji knjiga pod tim naslovom, roman „Marsova soba“ bi mogao da se zove i „Zločin i kazna“, ili, zapravo, još bolje, „Krivica i nevinost“. Ovo delo predstavlja ozbiljno moralno preispitivanje, ali je istovremeno i uzbudljivo i vrlo iznenađujuće štivo.
Autorka opisuje kazneni sistem zasnovan na krutim moralnim procenama, a zatim nam otkriva duše likova koji imaju misli poput „znao je da ne može da sudi. Ne mogu da sudim, jer ne mogu da znam“ i „možda krivica i nevinost nisu prava merila. Dešava se da stvari pođu po zlu.“
Zatvorsko osoblje – bezlična grupa gojaznih čuvara, sitničavih sadista –jedini su koje autorka ne tretira sa mnogo saosećanja. Pišući o zločincima, na način dostojan Dostojevskog, sa radoznalošću i humorom, a bez osude, autorka pruža primer one vrste samilosti koju ne pronalazi u zatvorskom sistemu.
Poglavlja u kojima opisuje moralno propadanje korumpiranog policajca iz Los Anđelesa, zvanog Dok, koji ubija jednog mladog crnca bez ikakvog razloga, imaju posebnu težinu. Autorka ne štedi čitaoca, prikazujući koje su razmere Dokove pokvarenosti, pa ipak kada konačnost njegove propasti postane očigledna, njegov portret dobija svojevrsnu poniznu prosvetljenost.
Složenost ljudske prirode
Kao i sva velika dela fikcije roman „Marsova soba“ je po nekoj vrsti prirodnog instinkta festival složenosti ljudske prirode – naglašava beskonačnu nespoznatljivost ljudskih života nasuprot sistemima i ideologijama koje pokušavaju da ih svedu na dualnosti kojima je lako upravljati: dobro i zlo, ispravno i pogrešno, krivica i nevinost. Zabrinut zbog života žena koje susreće na svojim zatvorskim predavanjima, Gordon razmišlja: „Ljudi ne tolerišu složenost. Umesto toga, oni pojednostavljuju i izobličavaju.“ To nas podseća zbog čega su nam potrebni pisci poput Dostojevskog, Denisa Džonsona i Rejčel Kušner.
Autorka ima poseban talenat za opisivanje odvratnih muškaraca. Dokova sirova mačo uverenja prikazuje sa pravom merom humora („Badvajzer je kralj među pivima iz jednog jedinog razloga: dobar je“). I ističe onaj trenutak prepoznavanja kada se susretnemo sa pijanim dosadnjakovićem u avionu: „Niko nije želeo da razgovara sa njim, odnosno, da ga sluša, tako da je izvadio svoju knjigu o Vijetnamu koju već tri godine pokušava da pročita.“
Iako se bavi sumornim temama poput doživotne i smrtne kazne, roman „Marsova soba“ na veliko iznenađenje, inspiriše, čak slavi život, podržavajući maksimu Martina Ejmisa da vrhunska umetnost nikada ne može da ostavi negativan utisak. Konačno, ovaj veliki, pravi američki roman govori o nužnosti prihvatanja sopstvene sudbine, bez obzira koliko se ona činila čudno ili strašno. Transseksualni zatvorenik, zvani Konan, kaže: „Ljudi seru o zatvoru, ali moraš da živiš svoju sudbinu svakog minuta.“ A tu je i Romi i njeno sizifovsko odbijanje da se pokaje: „Laž da se kajem i da sam skrenula sa puta. Kog puta. Život je put. Ima svoj pravac i ide tamo gde ide. Sam sebe preseca. Moj put me je doveo ovde.“
Autor: Rob Dojl
Izvor: irishtimes.com
Prevod: Maja Horvat
