Prikaz romana „Mir i mir“: Neko mora da je oklevetao još jednu izgubljenu generaciju
Najnovije ostvarenje Mirjane Novaković „Mir i mir“ za vrlo kratko vreme skreće pažnju na sebe našavši se u užem izboru za Ninovu nagradu, kao i za „Beogradskog pobednika“, čime potvrđuje visoku literarnu poziciju na kojoj se nalazi, kakvu je svojevremeno ostvario i debitantski roman „Strah i njegov sluga“.
Nijedna knjiga Mirjane Novaković ni po čemu ne podseća na prethodnu, svaka je, rekao bi Branko Miljković „drukčija i nova“. Počevši od uočljive neobičnosti naslova, uputno je napraviti razliku između dva mira; iako se isto pišu i izgovaraju, nemaju istovetno značenje. Prvi mir zametak je budućeg rata, dok je drugi primirje, obremenjeno posledicama ranijih sukoba i može biti samo predah pred nove ratove. Ono što je jedna od najglasnijih odlika ovog romana jeste njegova angažovanost i otvorenost: nebežanje od tema o kojima se radije ćuti, poput počinjenih zločina, udruženog delovanja politike i kriminala, klasne razlike na koje pravda nije imuna.
„Baš kad nepogodni trački dunu vetrovi“, naizgled skladan prijateljski odnos grupe mladih ljudi osamdesetih godina 20. veka prekida sumnja da postoji neko među njima ko ih je potkazao Upravi državne bezbednosti. Odjednom se bezbrižnost odrastanja, vera u ravnopravnost i jednake šanse bez obzira na socijalno poreklo pretvaraju u svoje suprotnosti, čije će posledice svaki od junaka osećati i decenijama od događaja nakon kojeg njihov raj pokazuje prvu naprslinu. A režimu ne nedostaje mašte i tuđe grehove dugo pamti: „Ova vremena (...) nemaju junake, imaju samo žrtve.“ Klasne razlike koje se u socijalizmu prećutkuju, dobijaju svoju potvrdu prilikom saslušavanja kojeg su oslobođeni oni s bogatom komunističkom prošlošću. Doći će se do uočljivog zaključka da razlike nikada nisu prestale da postoje: ,,Kad se rodiš u pravoj porodici, više nikad ne moraš da brineš“.
Trideset pet godina kasnije družinu razjedinjenu nepoverenjem okuplja vest o ubistvu prijatelja, koji je tokom devedesetih godina 20. veka postao tajkun. Svakog od njih goni nemir neznanja jer na dva pitanja nemaju odgovor: ko ih je izdao u mladosti, i ko je ubica. Ubistvo prijatelja pokreće događaje, oživljava njihovu prošlost i deli priču u dva rukavca, koja će uvođenjem hora biti problematizovana tako da se dodatno naglasi tragika junaka. Izranjaju sećanja na studentske dane: zajedništvo, neokaljani ideali, bezbrižnost i sigurnost: „Kako bi mladost bila jeziva kad bi nam zabranili zablude i zanose i kako bi strašna bila zrelost uskomešana zabludama i zanosima.“ Hibris kojim su se zarazili ruši njihovo prijateljstvo, a u isto vreme pred prvim potresom strmoglaviće se i država.
Pogaženi ideali. Izneverena očekivanja. Niko bez krivice. Istorija koja uvek podseća da je važno prihvatiti dodeljenu ulogu, pročitani tekst uvežbati, i ne nadati se ničemu dobrom, kao u „Romanu o Londonu“: „(...) kad je reč o svetu u kom živimo, to je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada. (…) Niti zna zašto je u tom teatru igrao, niti zašto je baš tu ulogu imao, niti ko mu je tu ulogu dodelio, (...) samo (su) pri tom silasku sa pozornice, svi, jednaki. I kraljevi, i prosjaci.“
„Mir i mir“ ima osobine društvenog, psihološkog i kriminalističkog romana. Mirjana Novaković želi da, pokrećući uvek aktuelne teme, pruži realističan prikaz višedecenijskog moralnog propadanja postjugoslovenskog društva koje je prolazilo kroz različite promene ne dobivši ništa osim razočaranja. Pred nama su junaci koji su posledica takvog dramatičnog raspleta, i u svakome od njih možemo pročitati zbunjenost i nespremnost na izazove koje im je stvarnost nametnula.
Autor: Siniša Bošković
Nijedna knjiga Mirjane Novaković ni po čemu ne podseća na prethodnu, svaka je, rekao bi Branko Miljković „drukčija i nova“. Počevši od uočljive neobičnosti naslova, uputno je napraviti razliku između dva mira; iako se isto pišu i izgovaraju, nemaju istovetno značenje. Prvi mir zametak je budućeg rata, dok je drugi primirje, obremenjeno posledicama ranijih sukoba i može biti samo predah pred nove ratove. Ono što je jedna od najglasnijih odlika ovog romana jeste njegova angažovanost i otvorenost: nebežanje od tema o kojima se radije ćuti, poput počinjenih zločina, udruženog delovanja politike i kriminala, klasne razlike na koje pravda nije imuna.
„Baš kad nepogodni trački dunu vetrovi“, naizgled skladan prijateljski odnos grupe mladih ljudi osamdesetih godina 20. veka prekida sumnja da postoji neko među njima ko ih je potkazao Upravi državne bezbednosti. Odjednom se bezbrižnost odrastanja, vera u ravnopravnost i jednake šanse bez obzira na socijalno poreklo pretvaraju u svoje suprotnosti, čije će posledice svaki od junaka osećati i decenijama od događaja nakon kojeg njihov raj pokazuje prvu naprslinu. A režimu ne nedostaje mašte i tuđe grehove dugo pamti: „Ova vremena (...) nemaju junake, imaju samo žrtve.“ Klasne razlike koje se u socijalizmu prećutkuju, dobijaju svoju potvrdu prilikom saslušavanja kojeg su oslobođeni oni s bogatom komunističkom prošlošću. Doći će se do uočljivog zaključka da razlike nikada nisu prestale da postoje: ,,Kad se rodiš u pravoj porodici, više nikad ne moraš da brineš“.
Trideset pet godina kasnije družinu razjedinjenu nepoverenjem okuplja vest o ubistvu prijatelja, koji je tokom devedesetih godina 20. veka postao tajkun. Svakog od njih goni nemir neznanja jer na dva pitanja nemaju odgovor: ko ih je izdao u mladosti, i ko je ubica. Ubistvo prijatelja pokreće događaje, oživljava njihovu prošlost i deli priču u dva rukavca, koja će uvođenjem hora biti problematizovana tako da se dodatno naglasi tragika junaka. Izranjaju sećanja na studentske dane: zajedništvo, neokaljani ideali, bezbrižnost i sigurnost: „Kako bi mladost bila jeziva kad bi nam zabranili zablude i zanose i kako bi strašna bila zrelost uskomešana zabludama i zanosima.“ Hibris kojim su se zarazili ruši njihovo prijateljstvo, a u isto vreme pred prvim potresom strmoglaviće se i država.
Pogaženi ideali. Izneverena očekivanja. Niko bez krivice. Istorija koja uvek podseća da je važno prihvatiti dodeljenu ulogu, pročitani tekst uvežbati, i ne nadati se ničemu dobrom, kao u „Romanu o Londonu“: „(...) kad je reč o svetu u kom živimo, to je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada. (…) Niti zna zašto je u tom teatru igrao, niti zašto je baš tu ulogu imao, niti ko mu je tu ulogu dodelio, (...) samo (su) pri tom silasku sa pozornice, svi, jednaki. I kraljevi, i prosjaci.“
„Mir i mir“ ima osobine društvenog, psihološkog i kriminalističkog romana. Mirjana Novaković želi da, pokrećući uvek aktuelne teme, pruži realističan prikaz višedecenijskog moralnog propadanja postjugoslovenskog društva koje je prolazilo kroz različite promene ne dobivši ništa osim razočaranja. Pred nama su junaci koji su posledica takvog dramatičnog raspleta, i u svakome od njih možemo pročitati zbunjenost i nespremnost na izazove koje im je stvarnost nametnula.
Autor: Siniša Bošković
