Prikaz romana „Moja sestra, serijski ubica“
Debitantski roman Ojinkan Brejtvejt „Moja sestra, serijski ubica“ je kratka, šokantna i senzacionalna knjiga koja će vas ostaviti bez reči. Kritika je oduševljena, a roman je bio čak i u širem izboru za Bukerovu nagradu.
Prve reči u romanu sa kojima se srećemo su: „Korede, ubila sam ga.“ Korede se nadala da nikada neće čuti ove reči ponovo, ali je ipak pojurila da pomogne sestri Ajuli da očisti mesto zločina. Krv je oprana, a telo umotano u ćebad. Korede nam na kraju kaže: „Odnosimo ga tamo gde i prethodnog – preko mosta i pravo u vodu. Bar neće biti usamljen.“
Užasavajuća priča ispričana je potpuno ravnodušnim tonom – samo još jedan dan u životu serijskog ubice i njene sestre. Dok čitate opis ubistva i skrivanja dokaza, imate utisak da junakinja govori o vremenu. Upravo u tome leži autorkina genijalnost jer pasivnim posmatranjem, sa dozom humora i dovitljivosti, govori o događajima tako da oni ne budu krvaviji i užasniji nego što je potrebno.
Sestre u ovoj priči su školski primer kontrasta. Korede, starija sestra, visoka je i ima kožu boje brazilskog oraha, dok je Ajula niža i njena koža ima nijansu između vanile i karamele. Ajula je zaobljena poput „flaše kokakole“, a Korede je „poput štapa“ sa „oštrim ivicama“. Najvažnija razlika je u tome da je Korede medicinska sestra u lokalnoj bolnici, a Ajula sociopata i serijski ubica koja nema ni trunku empatije i sestra mora da je podseća da ne kači vesele slike na Instagram u trenutku kada joj je dečko tek „nestao“.
U bolnici u kojoj radi, Korede se susreće sa dva muškarca koji imaju značajnu ulogu u njenom životu. Tejd je šarmantni doktor koji peva deci i daje im slatkiše. Korede ga idealizuje i misli da „ne postoji ništa lepše od muškarca koji ima glas poput okeana“.
Drugi muškarac je u sobi 313 – Muhtar je u komi već dugo i Korede svakoga dana priča sa njim kao da joj je blizak prijatelj. Poverava mu svoje tajne, koliko joj se dopada Tejd, pa čak i da joj je sestra serijski ubica.
Kada Ajula baci oko na Tejda, počinje pravi zaplet romana koji menja dinamiku odnosa među sestrama koje osim što su vezane krvlju, nose i zajedničku traumu iz detinjstva. Porodični odnosi čine jezgro ovog romana oko koga se prostire i priča o Lagosu, glavnom gradu Nigerije. Saobraćajne gužve, korumpirana policaja, tradicionalna hrana i odeća, patrijarhat i licemernost društva obojili su ovaj nesvakidašnji triler nijansama jednog od najvećih gradova današnjice.
Pitanje koje čitalac ima odmah na početku je zašto dobra sestra pomaže lošoj, a odgovor naravno nije nimalo jednostavan i razlozi se nižu dok jurimo kroz ovu neobičnu priču koja prevazilazi okvire žanra i postaje neobična mešavina porodične drame i trilera.
Pravi dinamit od knjige! Ne propustite!
Izvor: richlandlibrary.com
Prevod: Dragan Matković
Prve reči u romanu sa kojima se srećemo su: „Korede, ubila sam ga.“ Korede se nadala da nikada neće čuti ove reči ponovo, ali je ipak pojurila da pomogne sestri Ajuli da očisti mesto zločina. Krv je oprana, a telo umotano u ćebad. Korede nam na kraju kaže: „Odnosimo ga tamo gde i prethodnog – preko mosta i pravo u vodu. Bar neće biti usamljen.“
Užasavajuća priča ispričana je potpuno ravnodušnim tonom – samo još jedan dan u životu serijskog ubice i njene sestre. Dok čitate opis ubistva i skrivanja dokaza, imate utisak da junakinja govori o vremenu. Upravo u tome leži autorkina genijalnost jer pasivnim posmatranjem, sa dozom humora i dovitljivosti, govori o događajima tako da oni ne budu krvaviji i užasniji nego što je potrebno.
Sestre u ovoj priči su školski primer kontrasta. Korede, starija sestra, visoka je i ima kožu boje brazilskog oraha, dok je Ajula niža i njena koža ima nijansu između vanile i karamele. Ajula je zaobljena poput „flaše kokakole“, a Korede je „poput štapa“ sa „oštrim ivicama“. Najvažnija razlika je u tome da je Korede medicinska sestra u lokalnoj bolnici, a Ajula sociopata i serijski ubica koja nema ni trunku empatije i sestra mora da je podseća da ne kači vesele slike na Instagram u trenutku kada joj je dečko tek „nestao“.
U bolnici u kojoj radi, Korede se susreće sa dva muškarca koji imaju značajnu ulogu u njenom životu. Tejd je šarmantni doktor koji peva deci i daje im slatkiše. Korede ga idealizuje i misli da „ne postoji ništa lepše od muškarca koji ima glas poput okeana“.
Drugi muškarac je u sobi 313 – Muhtar je u komi već dugo i Korede svakoga dana priča sa njim kao da joj je blizak prijatelj. Poverava mu svoje tajne, koliko joj se dopada Tejd, pa čak i da joj je sestra serijski ubica.
Kada Ajula baci oko na Tejda, počinje pravi zaplet romana koji menja dinamiku odnosa među sestrama koje osim što su vezane krvlju, nose i zajedničku traumu iz detinjstva. Porodični odnosi čine jezgro ovog romana oko koga se prostire i priča o Lagosu, glavnom gradu Nigerije. Saobraćajne gužve, korumpirana policaja, tradicionalna hrana i odeća, patrijarhat i licemernost društva obojili su ovaj nesvakidašnji triler nijansama jednog od najvećih gradova današnjice.
Pitanje koje čitalac ima odmah na početku je zašto dobra sestra pomaže lošoj, a odgovor naravno nije nimalo jednostavan i razlozi se nižu dok jurimo kroz ovu neobičnu priču koja prevazilazi okvire žanra i postaje neobična mešavina porodične drame i trilera.
Pravi dinamit od knjige! Ne propustite!
Izvor: richlandlibrary.com
Prevod: Dragan Matković
