Prikaz romana „Moramo da razgovaramo o Kevinu“: Prvoklasno delo savremenije američke književnosti
Svakako zauvek tužni i bolni, a i traumatični događaji u Ribnikaru ponovo su skrenuli pažnju na roman „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ američke autorke Lajonel Šrajver. Međutim, nije sve u toj iznenadnoj aktuelnosti i u ovdašnjem kontekstu – narečeni roman, izvorno objavljen još 2003. godine, bez daljeg je prvoklasno delo savremenije američke književnosti, a, eto, i po temi koju autorka tu vešto obrađuje, definitivno nadilazi geografske i sociološke okvire. „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ (prevela Dijana Radinović, objavila Laguna) zapravo predstavlja pravi literarni i podvig duha proistekao iz promišljenosti, proživljenosti, odvažnosti, mudrosti, empatije, ali i svesti o moći pisane reči i naracije.
Polazni zaplet zvuči ovako – neposredno pred svoj šesnaesti rođendan Kevin Kačadurijan ubio je sedam školskih drugova, nastavnicu i radnika u kafeteriji. Nepune dve godine nakon tog fatalnog četvrtka njegova majka Eva konačno je spremna da podeli svoja razmišljanja o događajima koji su vodili masakru. U nizu pisama svom suprugu Frenklinu, koji više nije s njom, ona pokušava da objasni tragediju i da razume svoju ulogu u njenom stvaranju...
Šrajver kao okvir bira epistolarni roman – Eva kroz detaljističku, zauzdano digresivnu, a znalački vođenu ispovest pokušava da se približi meti i stravičnom mraku u i oko sebe. Ona nastoji da uđe u srž zla koje je rodila, da ponajpre pred sobom razluči odnos između dva isprva nametnuta oprečna pola – svoje, lične/roditeljske odgovornosti, uključujući tu i odsustvo majčinskog instinkta, i moguće teze da se neka deca rađaju sa sociopatskim poremećajima, tim pre što se čini da Kevin u pritvoru sve pomnije uživa u svojoj sociopatskoj „koži“. Šrajver je svesna da se zaputila na svojevrsno minsko polje, na teren gde ne samo da nema lakih odgovora već svaka nijansa, svaka tek ovlaš data značenjska implikacija može da čitaocima zaliči na apologiju kako Kevina tako i Eve, i dalje sluđene svojom nametnutom rolom nekoga ko živi na udaru sasvim lako razumljive društvene osude i omraze, sve dragovoljnije prihvatajući stoičko viđenje sveta.
Ovo je odličan roman kojim dominira introspekcija, a autorka zadivljuje i sigurnim i fino gradiranim ritmom pripovedanja, koji ovo delo daruje i pitkošću koja je i dalje nužna prepostavka svakog pop-kulturnog ostvarenja. A ovakvi romani, ne samo na račun teze i zanatskog izvođenja, naprosto to postaju samo uz što brojniju publiku.
Autor: Zoran Janković
Izvor: Nedeljnik
Polazni zaplet zvuči ovako – neposredno pred svoj šesnaesti rođendan Kevin Kačadurijan ubio je sedam školskih drugova, nastavnicu i radnika u kafeteriji. Nepune dve godine nakon tog fatalnog četvrtka njegova majka Eva konačno je spremna da podeli svoja razmišljanja o događajima koji su vodili masakru. U nizu pisama svom suprugu Frenklinu, koji više nije s njom, ona pokušava da objasni tragediju i da razume svoju ulogu u njenom stvaranju...
Šrajver kao okvir bira epistolarni roman – Eva kroz detaljističku, zauzdano digresivnu, a znalački vođenu ispovest pokušava da se približi meti i stravičnom mraku u i oko sebe. Ona nastoji da uđe u srž zla koje je rodila, da ponajpre pred sobom razluči odnos između dva isprva nametnuta oprečna pola – svoje, lične/roditeljske odgovornosti, uključujući tu i odsustvo majčinskog instinkta, i moguće teze da se neka deca rađaju sa sociopatskim poremećajima, tim pre što se čini da Kevin u pritvoru sve pomnije uživa u svojoj sociopatskoj „koži“. Šrajver je svesna da se zaputila na svojevrsno minsko polje, na teren gde ne samo da nema lakih odgovora već svaka nijansa, svaka tek ovlaš data značenjska implikacija može da čitaocima zaliči na apologiju kako Kevina tako i Eve, i dalje sluđene svojom nametnutom rolom nekoga ko živi na udaru sasvim lako razumljive društvene osude i omraze, sve dragovoljnije prihvatajući stoičko viđenje sveta.
Ovo je odličan roman kojim dominira introspekcija, a autorka zadivljuje i sigurnim i fino gradiranim ritmom pripovedanja, koji ovo delo daruje i pitkošću koja je i dalje nužna prepostavka svakog pop-kulturnog ostvarenja. A ovakvi romani, ne samo na račun teze i zanatskog izvođenja, naprosto to postaju samo uz što brojniju publiku.
Autor: Zoran Janković
Izvor: Nedeljnik
