Prikaz romana „Moravska noć“ Petera Handkea
Jedne večeri, sedmorica gostiju se na poziv domaćina okupljaju na kući-brodu privezanom uz obalu Morave, kako bi čuli priču o njegovom nedavnom putovanju, koja će trajati cele noći. Handke je prvobitno nameravao da knjizi da naslov „Samara“, što na arapskom znači „provesti noć u razgovoru“.
Pred čitaocem se poput klupka odmotava duga pripovest o kružnom putovanju kroz Evropu, bez imenâ (jer „imena nisu važna“), bez dramatičnih situacija, bez likova, ali puna snoviđenja i treperavih, iskričavih trenutaka koji u čoveku bude „osećaj za bivstvovanje“.
Handke, pesnik u svetu lišenom magije i tajni, čezne za tajanstvenošću: „pokaži mi gde se kriješ“. Svojevremeno mu je uspevalo da je pronađe u književnosti, usamljenosti, stalnom putovanju, snovima. Sakrivena u tim „enklavama“, pružala mu je utočište od netajanstvene svakodnevice. „Moravska noć“ govori o njegovom povratku životu i stvaralaštvu.
„Bivši autor“ na svoje „kružno putovanje“ po Evropi kreće iz jedne (srpske) enklave (na Kosovu, dopunjava sam čitalac), u autobusu punom emigranata. Put ga vodi na mesta na kojima je nekada stvarao. Odlazi na ostrvo Krk (u ovoj knjizi sakriveno iza imena Kordura), na kome je u mladosti upoznao svoju prvu devojku i na kome je po prvi put u životu izneverio i jednu ženu i knjigu o kojoj je do tada svakodnevno sanjao. Jednostavno nije bilo moguće biti pisac i istovremeno voleti i biti voljen. Pred njim je bio izbor. Ako je želeo da se posveti književnoti, nije smeo dozvoliti sebi da se veže, da pripada. Morao je da postane otpadnik. Mogao je biti samo „treći, a ne deo para“.
Od tada je prošlo mnogo vremena i on se odrekao pisanja. Odlučio je da zbaci sa ramena teret krivice, koji mu je nametnuo život pisca: „više nije morao da vara i izdaje. Oslobodio se užasnih, slatkih stega.“ Dobrovoljno se odlučivši za neuspeh sopstvene književne karijere, bio je konačno spreman za „neku, jednu ženu“. Španski pesnik Huan Lagunas proriče mu da će napisati ljubavnu priču. I do toga zaista dolazi – do ljubavne priče, neverovatne slučajnosti i susreta sa misterioznom ženom, koja je prisutna na brodu dok on pripoveda o svom putovanju.
Ali pre nego što će se zajedno vratiti na Moravu, bivši autor mora da završi planirano putovanje. Ono ga vodi u Nemačku, postojbinu oca i predaka koje on – „momak bez oca“, „princ bez zemlje“ – poznaje samo iz majčinih priča. Odatle odlazi u rodnu Austriju, koja je u međuvremenu „postala neprijateljska“, gde se sreće sa bratom i nekadašnjim saputnicima Filipom Kobalom i Gregorom Kojšingom, koji su obožavaocima poznati kao junaci Handkeovih ranijih dela. U snu mu se javlja i pokojna majka i konačno ga oslobađa osećanja krivice: „Nisi ti kriv, glupane.“
Ovo kružno putovanje ne vodi nas, dakle, samo kroz Evropu, već i kroz Handkeov život i opus, koji su u njegovom slučaju povezani sa nečim trećim: potragom za identitetom i smislom. „Moravska noć“ je zapravo priča o neprestanom putovanju, preispitivanju potrebe za pisanjem i njegovog cilja. To je priča o pripovedanju i njegovoj životvornoj moći. Handke je, kao i uvek, subjektivan i egoističan, ali i sposoban da se kritički osvrne na svoje stvaralaštvo i reakcije javnosti. Razborito, elokventno, promišljeno, ali i zadivljujuće ironično, on analizira svoju ulogu kao pisca i javne ličnosti, koja je dovedena u pitanje njegovim zauzimanjem za Srbiju. Imajući u vidu trenutnu situaciju i proglašenje nezavisnosti Kosova, on se u ovoj knjizi oprašta od svoje „ideje ili fantazije o velikoj zajedničkoj državi na Balkanu, u okvirima jedne drugačije Evrope“.
Kod „bivšeg autora“ prepoznajemo njegov ton, stil pripovedanja koji karakterišu meandriranje, rasplinjavanje, zamuckivanje, oklevanje, samopreispitivanje, nesposobnost da u rečenicama ide in medias res. Handkeovog junaka motiviše opasnost. Od čega? Od progoniteljke? Od stajanja u mestu? Od svega što bi ga oslobodilo „tereta sebe samog“, ali i ugrozilo svako pripovedanje koje po prirodi mora biti „konstantno ritmično kretanje u napred“?
„Mogu li i danas nastajati bajke kakve su bile tvoje?“, zabrinuto pita putnik bečkog bajkopisca Ferdinanda Rajmunda. „Ne. U najboljem slučaju to su frgmenti, bajke koje traju samo jedan trenutak.“ „Moravska noć“ je jedna takva bajka o trenucima u neprestanom fluksu, ona čitaocu pruža „podršku, utehu, strah, čaroliju – sve što poželite, pa čak i onaj kratkotrajni blesak istine koji ste nekako zaboravili da tražite“ (Džozef Konrad, Crnac sa „Narcisa“).
Autor: Martina Vunderer
Izvor: literaturhaus.at
Prevod: Jelena Tanasković
Pred čitaocem se poput klupka odmotava duga pripovest o kružnom putovanju kroz Evropu, bez imenâ (jer „imena nisu važna“), bez dramatičnih situacija, bez likova, ali puna snoviđenja i treperavih, iskričavih trenutaka koji u čoveku bude „osećaj za bivstvovanje“.
Handke, pesnik u svetu lišenom magije i tajni, čezne za tajanstvenošću: „pokaži mi gde se kriješ“. Svojevremeno mu je uspevalo da je pronađe u književnosti, usamljenosti, stalnom putovanju, snovima. Sakrivena u tim „enklavama“, pružala mu je utočište od netajanstvene svakodnevice. „Moravska noć“ govori o njegovom povratku životu i stvaralaštvu.
„Bivši autor“ na svoje „kružno putovanje“ po Evropi kreće iz jedne (srpske) enklave (na Kosovu, dopunjava sam čitalac), u autobusu punom emigranata. Put ga vodi na mesta na kojima je nekada stvarao. Odlazi na ostrvo Krk (u ovoj knjizi sakriveno iza imena Kordura), na kome je u mladosti upoznao svoju prvu devojku i na kome je po prvi put u životu izneverio i jednu ženu i knjigu o kojoj je do tada svakodnevno sanjao. Jednostavno nije bilo moguće biti pisac i istovremeno voleti i biti voljen. Pred njim je bio izbor. Ako je želeo da se posveti književnoti, nije smeo dozvoliti sebi da se veže, da pripada. Morao je da postane otpadnik. Mogao je biti samo „treći, a ne deo para“.
Od tada je prošlo mnogo vremena i on se odrekao pisanja. Odlučio je da zbaci sa ramena teret krivice, koji mu je nametnuo život pisca: „više nije morao da vara i izdaje. Oslobodio se užasnih, slatkih stega.“ Dobrovoljno se odlučivši za neuspeh sopstvene književne karijere, bio je konačno spreman za „neku, jednu ženu“. Španski pesnik Huan Lagunas proriče mu da će napisati ljubavnu priču. I do toga zaista dolazi – do ljubavne priče, neverovatne slučajnosti i susreta sa misterioznom ženom, koja je prisutna na brodu dok on pripoveda o svom putovanju.
Ali pre nego što će se zajedno vratiti na Moravu, bivši autor mora da završi planirano putovanje. Ono ga vodi u Nemačku, postojbinu oca i predaka koje on – „momak bez oca“, „princ bez zemlje“ – poznaje samo iz majčinih priča. Odatle odlazi u rodnu Austriju, koja je u međuvremenu „postala neprijateljska“, gde se sreće sa bratom i nekadašnjim saputnicima Filipom Kobalom i Gregorom Kojšingom, koji su obožavaocima poznati kao junaci Handkeovih ranijih dela. U snu mu se javlja i pokojna majka i konačno ga oslobađa osećanja krivice: „Nisi ti kriv, glupane.“
Ovo kružno putovanje ne vodi nas, dakle, samo kroz Evropu, već i kroz Handkeov život i opus, koji su u njegovom slučaju povezani sa nečim trećim: potragom za identitetom i smislom. „Moravska noć“ je zapravo priča o neprestanom putovanju, preispitivanju potrebe za pisanjem i njegovog cilja. To je priča o pripovedanju i njegovoj životvornoj moći. Handke je, kao i uvek, subjektivan i egoističan, ali i sposoban da se kritički osvrne na svoje stvaralaštvo i reakcije javnosti. Razborito, elokventno, promišljeno, ali i zadivljujuće ironično, on analizira svoju ulogu kao pisca i javne ličnosti, koja je dovedena u pitanje njegovim zauzimanjem za Srbiju. Imajući u vidu trenutnu situaciju i proglašenje nezavisnosti Kosova, on se u ovoj knjizi oprašta od svoje „ideje ili fantazije o velikoj zajedničkoj državi na Balkanu, u okvirima jedne drugačije Evrope“.
Kod „bivšeg autora“ prepoznajemo njegov ton, stil pripovedanja koji karakterišu meandriranje, rasplinjavanje, zamuckivanje, oklevanje, samopreispitivanje, nesposobnost da u rečenicama ide in medias res. Handkeovog junaka motiviše opasnost. Od čega? Od progoniteljke? Od stajanja u mestu? Od svega što bi ga oslobodilo „tereta sebe samog“, ali i ugrozilo svako pripovedanje koje po prirodi mora biti „konstantno ritmično kretanje u napred“?
„Mogu li i danas nastajati bajke kakve su bile tvoje?“, zabrinuto pita putnik bečkog bajkopisca Ferdinanda Rajmunda. „Ne. U najboljem slučaju to su frgmenti, bajke koje traju samo jedan trenutak.“ „Moravska noć“ je jedna takva bajka o trenucima u neprestanom fluksu, ona čitaocu pruža „podršku, utehu, strah, čaroliju – sve što poželite, pa čak i onaj kratkotrajni blesak istine koji ste nekako zaboravili da tražite“ (Džozef Konrad, Crnac sa „Narcisa“).
Autor: Martina Vunderer
Izvor: literaturhaus.at
Prevod: Jelena Tanasković
