Prikaz romana „Nebeska dvorišta“ vladike Grigorija: Ulicom Sedmog jula
Zamonašenje jeste plod odluke da se služi jedino Bogu, a ne ljudima. U danima kad je Mladen Durić zamonašen pod imenom Grigorije, takav korak je predstavljao i odluku da se, služenjem Bogu, izbegne služenje – protiv ljudi.
Dovoljno je reći da je vladika Grigorije svoj monaški život započeo 1992. godine i odmah se može naslutiti makar jedan razlog njegovog povlačenja iz svetovnog života.
Roman „Nebeska dvorišta“ upravo i daje sliku godine koju vladika Grigorije sigurno smatra prelomnom, a koja je inače bila prelomna i u drugim životima, pri čemu je mnoge brutalno prekinula.
Stoga ni saznanje da je u pitanju autobiografski zapis ne sprečava čitaoca da roman doživi kao ispovest svakoga ko je u danima opšteg raspada dotadašnjeg sistema odlučio da se protiv sve apsurdnijih pojava bori na svoj način.
Neko je bežao u sebe, neko je bežao iz zemlje koja više nije ni postojala, neko je dohvatio i oružje iskreno verujući da je to ispravno, a jedan student teologije se maltene pravo sa demonstracija povukao u monaštvo.
Iako se najveći deo radnje dešava u Beogradu, gde je vladika Grigorije neposredno pre zamonašenja boravio i gde se na licu mesta upoznao i sa političko-ideološkim šarenilom koje je nastupilo, ipak su „Nebeska dvorišta“ svojevrsna posveta piščevom zavičaju, prvenstveno Planinici i Varešu.
Kroz sećanja i nizanje uspomena iskrsavaju slike podneblja u kome je Grigorije rođen i gde je proveo detinjstvo, dok će kroz sumorne ispovesti piščevih sagovornika nadolaziti zabrinjavajuće slike sa početka ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini.
Slušajući priče očevidaca ratnih zbivanja, pisac se i sâm preispituje, ali preispituje i društvo kojim je okružen, a čiji se paradoks, makar i simbolično, ogledao već u tome što je student Bogoslovskog fakulteta najviše koračao beogradskom ulicom koja se tada zvala – Sedmog jula, u čast glavnog državnog praznika komunističke Srbije.
Shvativši da je bosanski ratni sukob dobrim delom proizišao iz opšteg razmišljanja koje se može sažeti u „Ma, neće kod nas“, ali i znajući da ne sme svoju odluku pokolebati niti odložiti pod uticajem opaske „Kud baš sad“, student teologije Mladen će svoju borbu protiv opšteg besmisla započeti kao monah Grigorije.
Pojam iz naslova romana može se, međutim, trojako shvatiti, najpre u bukvalnom smislu, kao naziv središta sela Planinica, zatim da manastir kao izolovana sredina predstavlja dvorište koje je jedini pravi put do nebeskih visina, ali može se i sâm život, i to svačiji život, bilo da je monaški, bilo da je svetovni, razumeti kao nebesko dvorište.
I kao što nebesa nisu uvek vedra, tako ni nebeska dvorišta nisu uvek idilična. A kakav će biti put kroz dvorište do nebesa, zavisi od pojedinca, što se najbolje i vidi iz ovog romana.
Autor: Dušan Milijić
Dovoljno je reći da je vladika Grigorije svoj monaški život započeo 1992. godine i odmah se može naslutiti makar jedan razlog njegovog povlačenja iz svetovnog života.
Roman „Nebeska dvorišta“ upravo i daje sliku godine koju vladika Grigorije sigurno smatra prelomnom, a koja je inače bila prelomna i u drugim životima, pri čemu je mnoge brutalno prekinula.
Stoga ni saznanje da je u pitanju autobiografski zapis ne sprečava čitaoca da roman doživi kao ispovest svakoga ko je u danima opšteg raspada dotadašnjeg sistema odlučio da se protiv sve apsurdnijih pojava bori na svoj način.
Neko je bežao u sebe, neko je bežao iz zemlje koja više nije ni postojala, neko je dohvatio i oružje iskreno verujući da je to ispravno, a jedan student teologije se maltene pravo sa demonstracija povukao u monaštvo.
Iako se najveći deo radnje dešava u Beogradu, gde je vladika Grigorije neposredno pre zamonašenja boravio i gde se na licu mesta upoznao i sa političko-ideološkim šarenilom koje je nastupilo, ipak su „Nebeska dvorišta“ svojevrsna posveta piščevom zavičaju, prvenstveno Planinici i Varešu.
Kroz sećanja i nizanje uspomena iskrsavaju slike podneblja u kome je Grigorije rođen i gde je proveo detinjstvo, dok će kroz sumorne ispovesti piščevih sagovornika nadolaziti zabrinjavajuće slike sa početka ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini.
Slušajući priče očevidaca ratnih zbivanja, pisac se i sâm preispituje, ali preispituje i društvo kojim je okružen, a čiji se paradoks, makar i simbolično, ogledao već u tome što je student Bogoslovskog fakulteta najviše koračao beogradskom ulicom koja se tada zvala – Sedmog jula, u čast glavnog državnog praznika komunističke Srbije.
Shvativši da je bosanski ratni sukob dobrim delom proizišao iz opšteg razmišljanja koje se može sažeti u „Ma, neće kod nas“, ali i znajući da ne sme svoju odluku pokolebati niti odložiti pod uticajem opaske „Kud baš sad“, student teologije Mladen će svoju borbu protiv opšteg besmisla započeti kao monah Grigorije.
Pojam iz naslova romana može se, međutim, trojako shvatiti, najpre u bukvalnom smislu, kao naziv središta sela Planinica, zatim da manastir kao izolovana sredina predstavlja dvorište koje je jedini pravi put do nebeskih visina, ali može se i sâm život, i to svačiji život, bilo da je monaški, bilo da je svetovni, razumeti kao nebesko dvorište.
I kao što nebesa nisu uvek vedra, tako ni nebeska dvorišta nisu uvek idilična. A kakav će biti put kroz dvorište do nebesa, zavisi od pojedinca, što se najbolje i vidi iz ovog romana.
Autor: Dušan Milijić
