Kada imam omiljenog autora, pa mu izlazi nova knjiga, imam veliku strepnju da li će mi se svideti, a još kad ga lično poznajem i posebno volim, e onda je to dvostruko. Tako je bilo i sa „Neočekivanom“ – jedva sam čekala da je uzmem u ruke i pritom duboko udahnula… i već sa prvim stranicama odahnula, jer sve je tu na šta nas je Keri Čin navikla: brza radnja i još brži dijalozi, tako da ste odmah uvučeni u priču i zainteresovani za sudbinu junaka, a da niste svesni kojom brzinom. Da nisam bila svesna, dokaz je to da sam već na 12. stranici bila u suzama. A tek je bio prolog. Jedan od najboljih koje sam pročitala.

Odavno smatram da Keri ima filmski stil pisanja, da odmah napravi atmosferu kao da ste posmatrač u sceni, a scena je kafana: oseti se ludilo lumpovanja, bol i dert likova, žal za propuštenim prilikama i prošlim vremenima, naručivanje pesama koje samo to još više pojačaju. I baš to naručivanje pesama otkri mi jednu drugu Keri koja je maestralno uklopila citate pesama sa raspoloženjem likova, da je i mene vratila u jedno prošlo, bolno, a opet drago vreme. I suze krenu…

„Uspori malo, sudbino, sestro
Idi na neko drugo mesto
Šta smo ti krivi, šta smo ti dužni
Juče srećni, danas tužni…“

Mogu da kažem da je za mene kafana bila jedan od likova, jer se u njoj mnogo toga značajno dešavalo i taj Kerin odabir pesama je dodao poseban ton knjizi (citati pesama su mi značajno otvorili vidike, pa sam na Jutjubu preslušavala numere koje meni nisu poznate.) Koliko četiri reda jedne kafanske pesme sažmu smisao života momaka koji su živeli opasnim, kriminalnim životom, koji su navikli da sutra možda neće biti. Srećan sa vernim prijateljima luduješ i slaviš najradosniju vest u životu, a sledećeg trena...

Od prvog susreta naših junaka Valentine i Koste, kada bukne ona privlačnost na prvi pogled (da, da, to postoji i u stvarnom životu i žao mi je svakog ko to nije doživeo), kreće strast i borba da li joj se prepustiti ili odlučivati zdravim razumom. Jer više je razloga protiv i puno opasnosti koje su svuda oko njih. Posebno je uživanje pratiti tu borbu Koste, jednog pravog mangupa, razvratnika, koji mi je bio užasno antipatičan baš zbog njegovog bezosećajnog ponašanja prema ženama, koji besni što ga je snašlo nešto na šta nije bio spreman i protiv čega se bori ceo život. A Keri ima veštinu da od iritantnog lika napravi osobu sa kojom saosećate, pa i krenete da za njega navijate. I Valentina ima slične odlike prethodnih ženskih likova serijala – sposobna, samostalna, odana i spremna da se bori za ljubav i život kakav želi, uprkos svim opasnostima. A ni toga ne manjka, tako da sam, sa slabim živcima za opasne i napete scene, umalo htela da ostavim knjigu i zamolim nekoga da mi prepriča ono najopasnije.

U tome me je sprečilo uživanje u erotskim scenama koje su i ovog puta odlično i s pravom merom napisane. Pored svega ovoga dodala bih da nije izostalo ni duhovitosti – na nekoliko replika sam se glasno nasmejala i znala da je samo ovoj autorki tako nešto moglo da padne na pamet da napiše.

Ono što najviše volim u Kerinim romanima jeste to što, iako očekujem jednu ljubavno-erotsku priču, takoreći zabavu, znam da dobijam mnogo više. Neće se desiti da samo zatvorim poslednju stranicu, stavim je negde na policu i krenem dalje. Ne. Evo me, i dalje razmišljam o tom Kerinom izmaštanom svetu, koji je tako daleko od mene i mojih shvatanja, a ona ga je tako verno dočarala. Koliko ljudi mogu da se promene, koliko ljubav može da bude motiv za iskupljenje i ko zaslužuje oproštaj i drugu šansu? Volim kako je prikazano muško prijateljstvo i familijarnost svih likova serijala, pa često dobijem želju da se vratim prethodnim delovima i još malo budem sa svima njima.

Autor: Branislava Petrović Teodosić