Prikaz romana „Ništa nas ne smije iznenaditi“: Fragmenti kolektivnog iskustva
Kultni roman Ante Tomića donosi jednog smirenijeg pripovedača, onog koji se radije služi zaobilaznim strategijama u animiranju čitaoca, ne nanoseći štetu komunikativnosti svog dela.
Već svojim prvim romanom „Što je muškarac bez brkova“, splitski je spisatelj Ante Tomić (1970) postigao valjda sve ono o čemu sanjari svaki would–be hitmejker, pri tome nikako lišen umetničkih pretenzija sa jakim pokrićem: visoke tiraže, bezbrojna izdanja, omiljenost kod publike, ali bogme i kod kritike – osim kod onog njenog dela tradicionalno i programatski alergičnog na talenat, pamet i duh kao na nekakve dosadne grinje. Ova je knjiga u Hrvatskoj odavno postala štivo koje morate pročitati – makar i da biste ga otračavali, kao i njegovog pisca – ako ste osoba koja nije beznadežno izvan svih književnih tokova, a i srpsko izdanje „Muškarca“ je prilično zapaženo.
Ljuljuškajući se na talasima megauspeha knjige koja je – (auto)poetički sasvim opravdano – bila podnaslovljena kao humoristički roman, Ante je Tomić verovatno mogao lako da ponovi uspešnu formulu; da mu duhovitost nije presušila pokazuju, uostalom, njegove briljantne kolumne u Jutarnjem listu. Umesto toga, Tomić je odlučio da rizikuje: romaneskno ostvarenje „Ništa nas ne smije iznenaditi“ donosi jednog smirenijeg pripovedača, onog ko se (sve) radije služi „zaobilaznim strategijama“ u animiranju čitaoca, a da pri tome suštinski ne nanosi štetu komunikativnosti svog dela, niti izneverava čitalački „horizont očekivanja“ do one mere gde prestaje prirodna evolucija rukopisa, a počinje aprijatna pokondirenost.
Roman koji svojim dugačkim, mantričkim naslovom evocira jednu od najčuvenijih „opštenarodnoodbrambenih“ parola poznog jugoslovenskog komunizma Tomić je smestio u „federalno“ više nego prepoznatljivi SMB–environment, u teško zaboravljivi (polu)svet požarstava i Suvih Dnevnih Obroka, napolitanki & piva kao psihodelične supstance za lakše preživljavanje Apsurda, atomskog sleva i SMB-kuglica, „dečje radosti“ i (ne)jestivog drnča, te nedefinisane tečnosti za koju ama baš nigde izvan paralelnog JNA-kosmosa niko nikada nije čuo, niti bi vam iko poverovao da se to vaistinu jede. Uostalom, malo ko je i unutar kasarnskih zidova verovao u to.
Smeštajući svoje junake: Splićanina Sinišu, lekara na privremenom boravku izvan svog uređenog građanskog sveta, beogradskog mangaša Ljubu Vrapčeta – otvoreni, ljupki hommageDragoslavu Mihailoviću i kultnoj transgeneracijskoj knjizi „Kad su cvetale tikve“ – Bosanca Hasana Šišmiša, nadrndanog poručnika Imrea Nađa iz Subotice, etc, u izolovani svet karaule negde u gudurama između Makedonije i Albanije kao u na neki čudan način uistinu privilegovano poprište romaneskne radnje, Tomić sebi stvara priliku – i mahom uspešno poentira – za maksimalno produktivnu narativnu eksploataciju karaktera i situacija, demonstrirajući baš bukvalno veštinu snalaženja na malom prostoru… Tomić pri tome priču vremenski užljebljuje u poslednje uistinu mirno doba u nekada zajedničkoj državi, u ono vreme nakon Novog talasa, a pre Miloševića: neko će reći da u tome ima i tragova „tržišnog razmišljanja“ – i neće biti u krivu, jer Tomić i ne krije da ga interesuje publika bivše države – ali ono što je jedino važno jeste to da je pisac umeo da, nižući kaobajagi trivijalne, komične i apsurdne situacije, diskretno naznači Tutnjavu Nadolazeće Apokalipse, ni u jednom trenutku ne otklizavajući u bilo koju vrstu naknadnog pametovanja. Sve što u tom smislu u ovom romanu stoji i postoji, jeste tek pripovedačeva vidljiva ironijska distanca prema svim „državotvornim“ mehanizmima za krckanje ljudskog mesa, bez obzira na vrstu Velike Priče koju su zaposeli kao svoje retoričko lovište za domoljubne budale.
Neko je već, u EPP-svrhe, uporedio ovaj roman sa Hašekovim najpoznatijim delom; pisac je, dakako, umesno otklonio ovo poređenje kao odveć ambiciozno. No, neka se poređenja ipak nameću, makar utoliko što ove knjige povezuje strast za istraživanjem militarnog odseka sveopšte istorije beščašća.
Ako je Hašek kroz Švejkove ratne dogodovštine opisivao besmisao rata i sistematsku glupost psihopropagandnih mehanizama koji do njega dovode, Ante Tomić u svom romanu lukavo naizgled „ignoriše“ ratno iskustvo čitalaca i samog pisca, i vraća nas u „predratnu idilu“ jedne zabačene JNA-karaule. Naravno, samo zato da bi tu idilu zatim ležerno dekonstruisao uz obilje finog humora i kroz kanda sasvim nepretencioznu, ali majstorski ispletenu priču o svojim junacima, kroz koje se (hteo to pisac ili ne) ogledaju kontrasti jedne „nemoguće zemlje“ – koju smo voleli možda upravo zbog njene ugrađene greške, odnekud najvidljivije baš među regrutima JNA! Opšte je, naime, uverenje bivših JNA-pitomaca iz „boljih kuća“ da se nigde kao u postojano smrdljivim vojačkim spavaonicama nije mogao tako dobro izbliza upoznati kulturološki bezdan koji je zjapio među ljudima te slabo prosvećene – i slabo osvetljene, uostalom – zemlje, mada samo nacionalistički Veliki Simplifikatori drže da je to bio zjap između „kulturnih“ i „nekulturnih“ etnikuma… Ostali znaju da je bratstvo po praziluku bilo snažno i nadnacionalno…
Ostajući po strani od „velike istorije“ – osim ukoliko ironičnim znakom njenog prisustva ne shvatimo zapetljancije oko Štafete mladosti za voljenog, mada već uveliko preminulog Druga Tita, te lukavo smišljenog Vrapčetovog ritualnog pešačenja na Titov grob! – Tomić ispreda ljubavnu priču, mentalitetsku skasku i zavodljivo pseudoautobiografski roman, nagorak koliko i duhovit, ali bez tragova suvišne vickastosti i „ačenja“. Fragmenti već trivijalizovanog kolektivnog iskustva transcendirani snagom individualne spisateljske imaginacije – teško da je moguća bolja preporuka za čitanje od ovakve mešavine! Osim, jakako, ako ne biste na ovu vrućinu radije čitali nešto od onih ljepoduha što u slobodno vreme ćakulaju sa anđelima i ostalim svetapetkama.
Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme
Već svojim prvim romanom „Što je muškarac bez brkova“, splitski je spisatelj Ante Tomić (1970) postigao valjda sve ono o čemu sanjari svaki would–be hitmejker, pri tome nikako lišen umetničkih pretenzija sa jakim pokrićem: visoke tiraže, bezbrojna izdanja, omiljenost kod publike, ali bogme i kod kritike – osim kod onog njenog dela tradicionalno i programatski alergičnog na talenat, pamet i duh kao na nekakve dosadne grinje. Ova je knjiga u Hrvatskoj odavno postala štivo koje morate pročitati – makar i da biste ga otračavali, kao i njegovog pisca – ako ste osoba koja nije beznadežno izvan svih književnih tokova, a i srpsko izdanje „Muškarca“ je prilično zapaženo.
Ljuljuškajući se na talasima megauspeha knjige koja je – (auto)poetički sasvim opravdano – bila podnaslovljena kao humoristički roman, Ante je Tomić verovatno mogao lako da ponovi uspešnu formulu; da mu duhovitost nije presušila pokazuju, uostalom, njegove briljantne kolumne u Jutarnjem listu. Umesto toga, Tomić je odlučio da rizikuje: romaneskno ostvarenje „Ništa nas ne smije iznenaditi“ donosi jednog smirenijeg pripovedača, onog ko se (sve) radije služi „zaobilaznim strategijama“ u animiranju čitaoca, a da pri tome suštinski ne nanosi štetu komunikativnosti svog dela, niti izneverava čitalački „horizont očekivanja“ do one mere gde prestaje prirodna evolucija rukopisa, a počinje aprijatna pokondirenost.
Roman koji svojim dugačkim, mantričkim naslovom evocira jednu od najčuvenijih „opštenarodnoodbrambenih“ parola poznog jugoslovenskog komunizma Tomić je smestio u „federalno“ više nego prepoznatljivi SMB–environment, u teško zaboravljivi (polu)svet požarstava i Suvih Dnevnih Obroka, napolitanki & piva kao psihodelične supstance za lakše preživljavanje Apsurda, atomskog sleva i SMB-kuglica, „dečje radosti“ i (ne)jestivog drnča, te nedefinisane tečnosti za koju ama baš nigde izvan paralelnog JNA-kosmosa niko nikada nije čuo, niti bi vam iko poverovao da se to vaistinu jede. Uostalom, malo ko je i unutar kasarnskih zidova verovao u to.
Smeštajući svoje junake: Splićanina Sinišu, lekara na privremenom boravku izvan svog uređenog građanskog sveta, beogradskog mangaša Ljubu Vrapčeta – otvoreni, ljupki hommageDragoslavu Mihailoviću i kultnoj transgeneracijskoj knjizi „Kad su cvetale tikve“ – Bosanca Hasana Šišmiša, nadrndanog poručnika Imrea Nađa iz Subotice, etc, u izolovani svet karaule negde u gudurama između Makedonije i Albanije kao u na neki čudan način uistinu privilegovano poprište romaneskne radnje, Tomić sebi stvara priliku – i mahom uspešno poentira – za maksimalno produktivnu narativnu eksploataciju karaktera i situacija, demonstrirajući baš bukvalno veštinu snalaženja na malom prostoru… Tomić pri tome priču vremenski užljebljuje u poslednje uistinu mirno doba u nekada zajedničkoj državi, u ono vreme nakon Novog talasa, a pre Miloševića: neko će reći da u tome ima i tragova „tržišnog razmišljanja“ – i neće biti u krivu, jer Tomić i ne krije da ga interesuje publika bivše države – ali ono što je jedino važno jeste to da je pisac umeo da, nižući kaobajagi trivijalne, komične i apsurdne situacije, diskretno naznači Tutnjavu Nadolazeće Apokalipse, ni u jednom trenutku ne otklizavajući u bilo koju vrstu naknadnog pametovanja. Sve što u tom smislu u ovom romanu stoji i postoji, jeste tek pripovedačeva vidljiva ironijska distanca prema svim „državotvornim“ mehanizmima za krckanje ljudskog mesa, bez obzira na vrstu Velike Priče koju su zaposeli kao svoje retoričko lovište za domoljubne budale.
Neko je već, u EPP-svrhe, uporedio ovaj roman sa Hašekovim najpoznatijim delom; pisac je, dakako, umesno otklonio ovo poređenje kao odveć ambiciozno. No, neka se poređenja ipak nameću, makar utoliko što ove knjige povezuje strast za istraživanjem militarnog odseka sveopšte istorije beščašća.
Ako je Hašek kroz Švejkove ratne dogodovštine opisivao besmisao rata i sistematsku glupost psihopropagandnih mehanizama koji do njega dovode, Ante Tomić u svom romanu lukavo naizgled „ignoriše“ ratno iskustvo čitalaca i samog pisca, i vraća nas u „predratnu idilu“ jedne zabačene JNA-karaule. Naravno, samo zato da bi tu idilu zatim ležerno dekonstruisao uz obilje finog humora i kroz kanda sasvim nepretencioznu, ali majstorski ispletenu priču o svojim junacima, kroz koje se (hteo to pisac ili ne) ogledaju kontrasti jedne „nemoguće zemlje“ – koju smo voleli možda upravo zbog njene ugrađene greške, odnekud najvidljivije baš među regrutima JNA! Opšte je, naime, uverenje bivših JNA-pitomaca iz „boljih kuća“ da se nigde kao u postojano smrdljivim vojačkim spavaonicama nije mogao tako dobro izbliza upoznati kulturološki bezdan koji je zjapio među ljudima te slabo prosvećene – i slabo osvetljene, uostalom – zemlje, mada samo nacionalistički Veliki Simplifikatori drže da je to bio zjap između „kulturnih“ i „nekulturnih“ etnikuma… Ostali znaju da je bratstvo po praziluku bilo snažno i nadnacionalno…
Ostajući po strani od „velike istorije“ – osim ukoliko ironičnim znakom njenog prisustva ne shvatimo zapetljancije oko Štafete mladosti za voljenog, mada već uveliko preminulog Druga Tita, te lukavo smišljenog Vrapčetovog ritualnog pešačenja na Titov grob! – Tomić ispreda ljubavnu priču, mentalitetsku skasku i zavodljivo pseudoautobiografski roman, nagorak koliko i duhovit, ali bez tragova suvišne vickastosti i „ačenja“. Fragmenti već trivijalizovanog kolektivnog iskustva transcendirani snagom individualne spisateljske imaginacije – teško da je moguća bolja preporuka za čitanje od ovakve mešavine! Osim, jakako, ako ne biste na ovu vrućinu radije čitali nešto od onih ljepoduha što u slobodno vreme ćakulaju sa anđelima i ostalim svetapetkama.
Autor: Teofil Pančić
Izvor: Vreme
