Prikaz romana „O ženama i soli“, autorke Gabrijele Garsije
Junakinje romana „O ženama i soli“ Gabrijele Garsije zarobljene su u međuprostoru. Zaglavljene između snova o boljoj budućnosti i surove realnosti u siromaštvu, usamljenosti i diskriminaciji; između potrebe da se bude primećen i volje, i muškaraca koji ih zlostavljaju; između ideje o toplom domu i problema koje nosi ilegalna migracija i politički egzil. S jedne strane, ovo je višegeneracijska saga o Kubankama koje uče kako da prežive nakon što su sve izgubile, a sa druge, brutalno realan pogled na imigracioni sistem u Sjedinjenim Državama iz perspektive majke i ćerke iz Salvadora koje su proterane u Meksiko, nakon što su izgradile život u Majamiju. Ovaj roman na najbolji način dočarava lepotu neodustajanja.
Džanet živi u Majamiju i odbija da poseti svoju majku, imigrantkinju sa Kube čija je porodična istorija natopljena krvlju i političkim previranjima. Džanet sanja o odlasku na Kubu i želi da sazna više o porodici, ali Karmen ne priča o prošlosti i odbija da komunicira sa svojom majkom koja je ostala na Kubi. Kada Džanet odluči da preuzme brigu o Ani, ćerki komšinice koju je Imigraciona služba poslala u pritvor u Teksasu, ovim humanim gestom zauvek i neraskidivo spaja sudbine ovih dveju porodica. Džanet se bori sa zavisnošću i otuđena je od svoje majke koja nikada nije primećivala zlostavljanje koje je Džanet trpela od svog oca. Anu i njenu majku Gloriju iz pritvora deportuju u Meksiko iako su poreklom iz Salvadora. Od njih se očekuje da se vrate u Salvador, ali one ostaju u Meksiku, godinama pokušavajući da sakupe dovoljno novca da se nekako vrate u Ameriku. Roman „O ženama i soli“ svojevrstan je kaleidoskop o izmeštenosti ljudi, koji seže unazad do 19. veka, kubanskih fabrika cigara, a onda nas vraća u hladne sobe pritvora nedaleko od meksičke granice, zaustavljajući se u Majamiju i Meksiku. Snažne, oštećene, izuzetne žene su u centru narativa, a način na koji ih je prošlost odredila igra ogromnu ulogu u načinu na koji one oblikuju živote svojih ćerki. Autorkina čista, britka proza seče poput noža otkrivajući bol – fizički i emocionalni – i traumu junakinja koje su napustile svoje domove. Brutalno iskren, roman „O ženama i soli“ nije nimalo lako i prijatno štivo – slomljena rebra, ubistvo, izbijeni zubi, zlostavljanje – sve je opisano u ubedljivim, srceparajućim redovima. Svaka stranica rasvetljava dubinu svakog od likova i njihove patnje na nezaboravan način. Na primer, Glorijin bol dok u samici pritvora razmišlja o Ani, u prvi plan iznosi pitanje razdvojenih porodica:
„Papiri koje neće da nam prevedu zovu to Regionalni boravišni centar Teksasa. Sama sam. Ne znam gde mi je ćerka – nadam se da je još na Floridi, nekako bezbedna, ili na putu ovamo, ako bezbednost na Floridi ne stoji kao mogućnost. Molim se za nju svake noći. Molim se na betonskom podu pored svog ležaja dok ne oderem i ne izranjavim kolena, pa jedva ustanem. U poneke noći kolena mi krvare. Pored mog ležaja nalazi se crvena mrlja. Tu mrlju zovem Ana. Ana je ime moje ćerke.“
Iako pun lepote – i divno napisanih rečenica – roman „O ženama i soli“ zapravo je jedna nedovoljno proživljena trauma koja leži u crnom srcu romana poput tumora. Džanet želi da pripada, da bude voljena, ali zlostavljanje koje trpi i nesposobnost njene majke da to vidi šalju je pravo u zagrljaj Marija, muškarca koji je uvlači u zavisnost. Karmen odbija da govori sa svojom majkom, jer je svedok brutalnog čina nasilja koji ju je obeležio zauvek. Glorija neprestano radi kako bi stvorila nešto za Anu, istovremeno zanemarujući svoje zdravlje što ima razorne posledice. Ana je izgubila sve, ali mašta da pređe granicu i vrati se na Floridu. Sve ove žene osećaju da se ne uklapaju, kao da nigde ne pripadaju i kao da se nikada neće vratiti kući, što ih čini izgubljenim dušama gde god se nalazile. Ta neproživljena trauma, snaga i izdržljivost koje ove žene pokazuju prerasta u isprepletane jezive priče o migracijama i izborima koje majke prave sa najboljim namerama na umu, a čije su posledice katastrofalne.
Roman „O ženama i soli“ je impresivno debitantsko delo o nasleđu, teretu i potrebi za onom vrstom „ljubavi koja će izbrisati sve što joj je prethodilo“. To je takođe roman o majčinstvu posmatranom iz ugla dijaspore. Gabrijela Garsija je već priznata autorka kratkih priča i poezije, ali ovim romanom dokazuje da je izuzetan romanopisac sa ogromnim talentom da na nov i uzbudljiv način predstavi ljudskost.
Autor: Gabino Iglesias
Izvor: bostonglobe.com
Prevod: Maja Horvat
Džanet živi u Majamiju i odbija da poseti svoju majku, imigrantkinju sa Kube čija je porodična istorija natopljena krvlju i političkim previranjima. Džanet sanja o odlasku na Kubu i želi da sazna više o porodici, ali Karmen ne priča o prošlosti i odbija da komunicira sa svojom majkom koja je ostala na Kubi. Kada Džanet odluči da preuzme brigu o Ani, ćerki komšinice koju je Imigraciona služba poslala u pritvor u Teksasu, ovim humanim gestom zauvek i neraskidivo spaja sudbine ovih dveju porodica. Džanet se bori sa zavisnošću i otuđena je od svoje majke koja nikada nije primećivala zlostavljanje koje je Džanet trpela od svog oca. Anu i njenu majku Gloriju iz pritvora deportuju u Meksiko iako su poreklom iz Salvadora. Od njih se očekuje da se vrate u Salvador, ali one ostaju u Meksiku, godinama pokušavajući da sakupe dovoljno novca da se nekako vrate u Ameriku. Roman „O ženama i soli“ svojevrstan je kaleidoskop o izmeštenosti ljudi, koji seže unazad do 19. veka, kubanskih fabrika cigara, a onda nas vraća u hladne sobe pritvora nedaleko od meksičke granice, zaustavljajući se u Majamiju i Meksiku. Snažne, oštećene, izuzetne žene su u centru narativa, a način na koji ih je prošlost odredila igra ogromnu ulogu u načinu na koji one oblikuju živote svojih ćerki. Autorkina čista, britka proza seče poput noža otkrivajući bol – fizički i emocionalni – i traumu junakinja koje su napustile svoje domove. Brutalno iskren, roman „O ženama i soli“ nije nimalo lako i prijatno štivo – slomljena rebra, ubistvo, izbijeni zubi, zlostavljanje – sve je opisano u ubedljivim, srceparajućim redovima. Svaka stranica rasvetljava dubinu svakog od likova i njihove patnje na nezaboravan način. Na primer, Glorijin bol dok u samici pritvora razmišlja o Ani, u prvi plan iznosi pitanje razdvojenih porodica:
„Papiri koje neće da nam prevedu zovu to Regionalni boravišni centar Teksasa. Sama sam. Ne znam gde mi je ćerka – nadam se da je još na Floridi, nekako bezbedna, ili na putu ovamo, ako bezbednost na Floridi ne stoji kao mogućnost. Molim se za nju svake noći. Molim se na betonskom podu pored svog ležaja dok ne oderem i ne izranjavim kolena, pa jedva ustanem. U poneke noći kolena mi krvare. Pored mog ležaja nalazi se crvena mrlja. Tu mrlju zovem Ana. Ana je ime moje ćerke.“
Iako pun lepote – i divno napisanih rečenica – roman „O ženama i soli“ zapravo je jedna nedovoljno proživljena trauma koja leži u crnom srcu romana poput tumora. Džanet želi da pripada, da bude voljena, ali zlostavljanje koje trpi i nesposobnost njene majke da to vidi šalju je pravo u zagrljaj Marija, muškarca koji je uvlači u zavisnost. Karmen odbija da govori sa svojom majkom, jer je svedok brutalnog čina nasilja koji ju je obeležio zauvek. Glorija neprestano radi kako bi stvorila nešto za Anu, istovremeno zanemarujući svoje zdravlje što ima razorne posledice. Ana je izgubila sve, ali mašta da pređe granicu i vrati se na Floridu. Sve ove žene osećaju da se ne uklapaju, kao da nigde ne pripadaju i kao da se nikada neće vratiti kući, što ih čini izgubljenim dušama gde god se nalazile. Ta neproživljena trauma, snaga i izdržljivost koje ove žene pokazuju prerasta u isprepletane jezive priče o migracijama i izborima koje majke prave sa najboljim namerama na umu, a čije su posledice katastrofalne.
Roman „O ženama i soli“ je impresivno debitantsko delo o nasleđu, teretu i potrebi za onom vrstom „ljubavi koja će izbrisati sve što joj je prethodilo“. To je takođe roman o majčinstvu posmatranom iz ugla dijaspore. Gabrijela Garsija je već priznata autorka kratkih priča i poezije, ali ovim romanom dokazuje da je izuzetan romanopisac sa ogromnim talentom da na nov i uzbudljiv način predstavi ljudskost.
Autor: Gabino Iglesias
Izvor: bostonglobe.com
Prevod: Maja Horvat
