Prikaz romana „Opasne veze“: Rat polova iza kulisa epohe prosvećenosti
Pre nego što su ga obnovljena izdanja vratila u vidokrug nekih novih čitalaca, Lakloov epistolarni roman iz 1782. do nas, tadašnjih studenata komparatistike, stizao je preko svega nekoliko prastarih primeraka. Teška dostupnost koja pomalo podseća na zabranu, uz onakav naslov, budila je nedvosmislen nagoveštaj intrige. U poređenju sa ostalim delima na spisku lektire iz osamnaestog veka, otvoreno kritičkih i satiričnih Defoovih, Sviftovih i Didroovih knjiga, „Opasne veze“ (Les Liaisons Dangereuses) izdvajale su se otvorenom provokativnošću, objavom oslobađanja tema, stila, izraza, u susret nastupajućoj romantičarskoj revoluciji. Uopšte nije bilo teško razumeti zašto je roman već svojevremeno skandalizovao poslovično licemerno visoko društvo francuskog prosvetiteljstva.
Drugi deo opravdanog mita počiva u činjenici da su prema ovoj knjizi, a znatno bliže našem vremenu, snimljene dve prilično poznate adaptacije. Ona romanu doslednija, sa Glen Klouz, Džonom Malkovičem i Mišel Fajfer u glavnim ulogama, inspirisala je takođe čuveni Madonin nastup na MTV Awards, kojim je pesma „Vogue“ dobila još jednu kultnu vizuelizaciju. Nešto novija, prilagođena tinejdž verzija priče, „Okrutne namere“ (Cruel Intentions), snimljena je u osvit novog milenijuma, pokazujući kako siže još uvek funkcioniše sasvim dobro i uverljivo.
Na sličan način ovaj klasik u sebi objedinjuje staro i novo: moralizatorske kulise i do krajnosti dovedenu libertensku doktrinu, obuzetost katkad prenaglašenog romantizma i stratešku proračunatost. Usled poslednje, osećanja se stavljaju u službu izvođenja manevara inspirisanih vojnim, a u skladu sa piščevom primarnom profesijom. Bodrijar je tim povodom, između ostalog, primetio: „Nema tu zavođenja. To je veština opsedanja gradova“. S obzirom na svoju formu – prepisku koja omogućava multiperspektivizam, roman od početka do kraja čuva nepromenjenu dinamiku, a razlog tome su podjednako i fluidni karakteri, koji se u dodiru sa okolnostima neizbežno menjaju. Njihov veoma dug privid zadržavanja kontrole nad situacijama, koje su najčešće sami kreirali, čini te promene još uzbudljivijim.
Laklo ne propušta priliku da preko svoje priče, čiju verodostojnost pojačava pseudofaktografska uvodna garancija, uputi nemilosrdnu kritiku na račun predrevolucijskog društva, ne štedeći vinovnike, ali ni žrtve. Prvi mu se nalaze na meti zbog opscenog, drugi zbog isuviše rigidnog postupanja. Epilog donosi izvesnu „staromodnu“ poetsku pravdu, ali ne bez gorčine stradanja koje se ničim više ne može opozvati, a što priči dodaje tragičnu dimenziju. Dakle, uprkos najupadljivijem, prvom sloju koji se poigrava javnim moralom, seksualnim slobodama i zloupotrebama, te licemerjem društvenih maski, „Opasne veze“ su suštinski neobično etična književna tvorevina.
Ipak, kao središnji, i svakako najvažniji, postavljen je rivalsko-saučesnički odnos vikonta de Valmona i markize De Mertej. Čak i nomenklaturom koja se u oba slučaja udvaja, oni ostavljaju utisak jedno drugom svesno doraslih pandana, pa ipak nijedno ne namerava da odstupi od izazova zadobijanja konačne dominacije. Umesto predaje, dolazi do svojevrsnog rata polova, u kome markiza kao glavni ulog nudi vlastito telo, ali i biće, svesna Valmonove žudnje i još više uverena kako takmac nema šanse da trijumfuje.
Svi ostali likovi uvučeni su u vrtlog uzajamne dinamike tog proračunatog para, tim uvrnutije što im je predistorija zamršenija. Na kocki su nezanemarljivo visoke težnje, sve se postepeno svodi na pitanje izdržljivosti, a jedino nedopustivo je – predaja. Suštu suprotnost nalazimo u odnosu prema plenu „drugog ranga“, mladoj Sesili i njenom vitezu Danseniju, odnosno, prema gospođi De Turvel. Kroz zaplet o kvarenju vrline, svesnom uništavanju čistote i nevinosti, Valmon i Mertejeva sopstvenu igru mačke i miša u borbi za polnu nadmoć proširuju na potčinjavanje i satiranje manje iskusnih. Što izopačeniji poduhvat, to je veće uživanje svakog od stratega u posrednom odupiranju glavnom protivniku.
Naročito je važna markizina motivacija, zahvaljujući kojoj se pokazuje kao samostvorena i dobro istrenirana predatorska mašina osvete nad muškim rodom. Njena je pozicija više maskulina nego tipično feminina, kalkulantskom samouverenošću polazi joj za rukom da nadigra Valmona čiji se gard iznutra lomi pred unapred osuđenom vrlinom Turvelove. I tu bi se mogla prepoznati, u najvećoj meri iznenađujuća, pukotina unutar naoko besprekorne zločinačke strukture.
Osvajanje seksualnih sloboda praćeno je izokretanjem uloga: markiza ne želi da dozvoli potčinjavanje, ali se, kada zatreba, i te kako služi očekivanom ženskom „bespomoćnošću“. Kvarenje Dansenija i Sesili, naprotiv, baš zato što jedno prema drugom gaje skoro pa rajski čista osećanja zasnovana na nevinoj idealizaciji, teče isključivo u površinskom, telesnom smislu, pretežno dobijajući obrise karikature (Valmon u jednom trenutku zaključuje: „Jer zaista, ja nisam osvojio čak ni njenu glavu.“). Ishod ovakvog „mentorskog“ rada vraća ih upravo odakle su krenuli, ali sada bespovratno: devojku u manastir, mladića u viteški zavet Malteškom redu, uprljanu čistotu pod okrilje konstantnog zadobijanja oproštaja, u bekstvo od sveta. Posledice čitave priče prevazilaze trajno uništenje javnog ugleda i još su dramatičnije po Turvelovu: gubitak otpora, kontrole, sve u svemu vrline, jedino može okončati smrt.
Tema uživanja u poročnom uticaju koji vrše, čini glavni dvojac predmetom apsolutnog gnušanja. Laklo na ovaj način uvodi novi tip književnih junaka, čvrsto zasnovanih na prethodećoj tradiciji, ali još bitnijih za utiranje puta novim modelima. Tako je Valmon ujedno produžetak i preteča izvesnih oblika gothic villain negativaca, dok u markizi sasvim jasno prepoznajemo figuru femme fatale.
Zavesti, ali ne podleći; biti osvajač koji nadmudruje, nikako lovina; udariti direktno u srce vodećih društvenih struktura i time dokazati vitalnost, neodoljivost, ukratko, vrednost zasnovanu na erotskoj moći, osnova je sukoba i(li) pakta između vikonta i markize. Postavljeni izazov trebalo bi da pokaže ne samo čiji će hir na kraju prevagnuti već kome pripada prvenstvo nad drugom stranom. Pisma i kroz njih posredovani pripovedni diskursi, sredstvo su manipulacije kojima se obmani podvrgavaju čitaoci (unutar ili izvan okvira priče), ali i sami adresanti.
Težište „Opasnih veza“ je na raskrinkavanju doba u kome je, već jedva postojeća, autentična emocija shvaćena kao slaba tačka, izvor nedopustive ranjivosti. Seks se upotrebljava kao sredstvo kontrole i sticanja vlasti nad drugim, adut perverznog zadovoljstva u ponižavanju, imperativ „reckanja“ novih pobeda – sve to u suprotnosti sa rizikom od „kapitulacije“, toliko neizdržive da se može iskupiti jedino fizičkim poništenjem.
Ali nije Lakloova knjiga samo uzbudljivo besramna, već pre svega majstorski napisana, sa psihološki iznijansiranom višestranošću pogleda koji problematizuju sve date „principe“ (ne)moralnosti: drskost i stid, zločin i kaznu, samouverenost i propast. Slika na kraju puca, poput grehom načetog lica markize. Eksteriorizovanjem skrivenog, površina počinje da se sama od sebe dekomponuje, otkrivajući „bolest veka“ u najavi, tek korak od naturalizma kao područja njene potpune ogoljenosti...
Autor: Isidora Đolović
Drugi deo opravdanog mita počiva u činjenici da su prema ovoj knjizi, a znatno bliže našem vremenu, snimljene dve prilično poznate adaptacije. Ona romanu doslednija, sa Glen Klouz, Džonom Malkovičem i Mišel Fajfer u glavnim ulogama, inspirisala je takođe čuveni Madonin nastup na MTV Awards, kojim je pesma „Vogue“ dobila još jednu kultnu vizuelizaciju. Nešto novija, prilagođena tinejdž verzija priče, „Okrutne namere“ (Cruel Intentions), snimljena je u osvit novog milenijuma, pokazujući kako siže još uvek funkcioniše sasvim dobro i uverljivo.
Na sličan način ovaj klasik u sebi objedinjuje staro i novo: moralizatorske kulise i do krajnosti dovedenu libertensku doktrinu, obuzetost katkad prenaglašenog romantizma i stratešku proračunatost. Usled poslednje, osećanja se stavljaju u službu izvođenja manevara inspirisanih vojnim, a u skladu sa piščevom primarnom profesijom. Bodrijar je tim povodom, između ostalog, primetio: „Nema tu zavođenja. To je veština opsedanja gradova“. S obzirom na svoju formu – prepisku koja omogućava multiperspektivizam, roman od početka do kraja čuva nepromenjenu dinamiku, a razlog tome su podjednako i fluidni karakteri, koji se u dodiru sa okolnostima neizbežno menjaju. Njihov veoma dug privid zadržavanja kontrole nad situacijama, koje su najčešće sami kreirali, čini te promene još uzbudljivijim.
Laklo ne propušta priliku da preko svoje priče, čiju verodostojnost pojačava pseudofaktografska uvodna garancija, uputi nemilosrdnu kritiku na račun predrevolucijskog društva, ne štedeći vinovnike, ali ni žrtve. Prvi mu se nalaze na meti zbog opscenog, drugi zbog isuviše rigidnog postupanja. Epilog donosi izvesnu „staromodnu“ poetsku pravdu, ali ne bez gorčine stradanja koje se ničim više ne može opozvati, a što priči dodaje tragičnu dimenziju. Dakle, uprkos najupadljivijem, prvom sloju koji se poigrava javnim moralom, seksualnim slobodama i zloupotrebama, te licemerjem društvenih maski, „Opasne veze“ su suštinski neobično etična književna tvorevina.
Ipak, kao središnji, i svakako najvažniji, postavljen je rivalsko-saučesnički odnos vikonta de Valmona i markize De Mertej. Čak i nomenklaturom koja se u oba slučaja udvaja, oni ostavljaju utisak jedno drugom svesno doraslih pandana, pa ipak nijedno ne namerava da odstupi od izazova zadobijanja konačne dominacije. Umesto predaje, dolazi do svojevrsnog rata polova, u kome markiza kao glavni ulog nudi vlastito telo, ali i biće, svesna Valmonove žudnje i još više uverena kako takmac nema šanse da trijumfuje.
Svi ostali likovi uvučeni su u vrtlog uzajamne dinamike tog proračunatog para, tim uvrnutije što im je predistorija zamršenija. Na kocki su nezanemarljivo visoke težnje, sve se postepeno svodi na pitanje izdržljivosti, a jedino nedopustivo je – predaja. Suštu suprotnost nalazimo u odnosu prema plenu „drugog ranga“, mladoj Sesili i njenom vitezu Danseniju, odnosno, prema gospođi De Turvel. Kroz zaplet o kvarenju vrline, svesnom uništavanju čistote i nevinosti, Valmon i Mertejeva sopstvenu igru mačke i miša u borbi za polnu nadmoć proširuju na potčinjavanje i satiranje manje iskusnih. Što izopačeniji poduhvat, to je veće uživanje svakog od stratega u posrednom odupiranju glavnom protivniku.
Naročito je važna markizina motivacija, zahvaljujući kojoj se pokazuje kao samostvorena i dobro istrenirana predatorska mašina osvete nad muškim rodom. Njena je pozicija više maskulina nego tipično feminina, kalkulantskom samouverenošću polazi joj za rukom da nadigra Valmona čiji se gard iznutra lomi pred unapred osuđenom vrlinom Turvelove. I tu bi se mogla prepoznati, u najvećoj meri iznenađujuća, pukotina unutar naoko besprekorne zločinačke strukture.
Osvajanje seksualnih sloboda praćeno je izokretanjem uloga: markiza ne želi da dozvoli potčinjavanje, ali se, kada zatreba, i te kako služi očekivanom ženskom „bespomoćnošću“. Kvarenje Dansenija i Sesili, naprotiv, baš zato što jedno prema drugom gaje skoro pa rajski čista osećanja zasnovana na nevinoj idealizaciji, teče isključivo u površinskom, telesnom smislu, pretežno dobijajući obrise karikature (Valmon u jednom trenutku zaključuje: „Jer zaista, ja nisam osvojio čak ni njenu glavu.“). Ishod ovakvog „mentorskog“ rada vraća ih upravo odakle su krenuli, ali sada bespovratno: devojku u manastir, mladića u viteški zavet Malteškom redu, uprljanu čistotu pod okrilje konstantnog zadobijanja oproštaja, u bekstvo od sveta. Posledice čitave priče prevazilaze trajno uništenje javnog ugleda i još su dramatičnije po Turvelovu: gubitak otpora, kontrole, sve u svemu vrline, jedino može okončati smrt.
Tema uživanja u poročnom uticaju koji vrše, čini glavni dvojac predmetom apsolutnog gnušanja. Laklo na ovaj način uvodi novi tip književnih junaka, čvrsto zasnovanih na prethodećoj tradiciji, ali još bitnijih za utiranje puta novim modelima. Tako je Valmon ujedno produžetak i preteča izvesnih oblika gothic villain negativaca, dok u markizi sasvim jasno prepoznajemo figuru femme fatale.
Zavesti, ali ne podleći; biti osvajač koji nadmudruje, nikako lovina; udariti direktno u srce vodećih društvenih struktura i time dokazati vitalnost, neodoljivost, ukratko, vrednost zasnovanu na erotskoj moći, osnova je sukoba i(li) pakta između vikonta i markize. Postavljeni izazov trebalo bi da pokaže ne samo čiji će hir na kraju prevagnuti već kome pripada prvenstvo nad drugom stranom. Pisma i kroz njih posredovani pripovedni diskursi, sredstvo su manipulacije kojima se obmani podvrgavaju čitaoci (unutar ili izvan okvira priče), ali i sami adresanti.
Težište „Opasnih veza“ je na raskrinkavanju doba u kome je, već jedva postojeća, autentična emocija shvaćena kao slaba tačka, izvor nedopustive ranjivosti. Seks se upotrebljava kao sredstvo kontrole i sticanja vlasti nad drugim, adut perverznog zadovoljstva u ponižavanju, imperativ „reckanja“ novih pobeda – sve to u suprotnosti sa rizikom od „kapitulacije“, toliko neizdržive da se može iskupiti jedino fizičkim poništenjem.
Ali nije Lakloova knjiga samo uzbudljivo besramna, već pre svega majstorski napisana, sa psihološki iznijansiranom višestranošću pogleda koji problematizuju sve date „principe“ (ne)moralnosti: drskost i stid, zločin i kaznu, samouverenost i propast. Slika na kraju puca, poput grehom načetog lica markize. Eksteriorizovanjem skrivenog, površina počinje da se sama od sebe dekomponuje, otkrivajući „bolest veka“ u najavi, tek korak od naturalizma kao područja njene potpune ogoljenosti...
Autor: Isidora Đolović
