Ako je tačno da svaka knjiga ima svoju ključnu stranu ili ključnu rečenicu, onda bi u slučaju romana „Osvetnice“ to mogla biti rečenica u kojoj jedna od glavnih junakinja naglašava kako je svaka priča važna i kako nijedna ne sme biti prećutana.

Kad se ovako uopšteno i izvan konteksta navede, verovatno je nemoguće shvatiti njen značaj, ali ako je poznato da se odnosi na sudbinu ljudi koji nedužni stradaju usred ratnog sukoba, postaje jasan njen dubok smisao, ali i teška ostvarivost izrečenog.

Naravno da je u praksi nemoguće saslušati svačije iskustvo iz rata, a što je još važnije, neće se svako ni usuditi da sa drugima podeli svoje patnje, muke i traume, tako da brojne priče zaista ostaju neotkrivene, što samim tim znači da i krivac ostaje nekažnjen ako se žrtva plaši da ga javno optuži.

Uzevši za centralnu temu svog romana sudbinu žene silovane u ratu, Svetlana Slapšak je kroz jednu životnu priču istovremeno ukazala da je takvih ili sličnih priča neizbrojivo mnogo, pa stoga ime i nacionalnost, grad i zemlju, kao i zaraćene strane, treba shvatiti u simboličnom ključu, pošto bi se priča mogla odnositi na bilo koje svetsko ratište i na ženu bilo koje nacionalnosti.

Ne treba, ipak, smetnuti s uma i konkretne podatke vezane za ženu koja sama uzima pravdu u svoje ruke, jer činjenica je da su ostali nekažnjeni brojni ratni zločini počinjeni u njenoj domovini, pri čemu prednjače slučajevi silovanja, koji i dalje stoje kao najteža rana.

Naglasivši već u naslovu da je zaplet romana baziran na osveti, Svetlana Slapšak nije radnju koncipirala u vidu detektivske priče, gde bi se ubica saznao tek na poslednjim stranicama, nego naprotiv, istražiteljima veoma brzo postaje jasno za kim treba da tragaju – što nimalo ne umanjuje napetost pri čitanju.

Ako se zna da je osumnjičena osoba zaista kriva, ne zna se da li će biti uhvaćena; ako se zna ko je ubica, ne zna se ko će mu suditi; ako se zna da će biti suđenja, ne zna se da li će ubica biti kažnjen ili oslobođen.

Stoga su istraga i potera, koje vode od Francuske, preko srednje Evrope do Amerike, podjednako uzbudljive kao i kad se ime ubice ne bi znalo, a dodatni naboj stvara odnos dvoje istražitelja, koji se od profesionalnog postepeno pretvara u intimni, kao i neprestano preispitivanje da li počinjenu osvetu treba tretirati kao zločin ili kao postupak kojim je pravda zadovoljena.

Posebnu draž romanu daju snovi koji se povremeno upliću u radnju, a koje je ponekad teško razlikovati od stvarnosti, što i nije neobično, naročito kad se zna da su u ratovima viđene strahote koje je teško zamisliti čak i u najgorim košmarima.

Iako je roman na više mesta prožet dužim monolozima koji zadiru u formu eseja, naročito esejističkih meditacija o ratnim zločinima i paradoksima savremenog društva, to nimalo ne narušava tok radnje, nego pomaže da se zaplet, pa i rasplet, shvate na pravi način, u kontekstu prethodnih događaja, ali i opštih predrasuda, koje su predstavljene kao posredan krivac za fatalnu reakciju koja prelazi granice svih zakona, i zemaljskih i nebeskih.

Baveći se ratnim sukobom kao fenomenom, a ne samo konkretnim ratnim sukobom kroz koji je prošla okrivljena za ubistvo ratnog zločinca, roman predočava svojevrsno naličje rata, o kome najčešće ćute i počinioci zločina i žrtve, ali bez čega nije prošao maltene nijedan sukob između naroda, a ni sudar između dveju civilizacija.

Tematizovanjem kontroverzne teme silovanja kao ratnog zločina, roman „Osvetnice“ ne glorifikuje fizičku osvetu nad zločincima, već kao pravu osvetu ističe hrabrost žrtve da o svom strašnom iskustvu javno progovori.

Autor: Dušan Milijić