Dok uranjamo u nove romane Gorana Petrovića „Papir (sa vodenim znakom)“ i „Ikonostas (sveg poznatog sveta)“, koji su prva dva dela kompleksno zamišljenog, obimnog Romana delte, čije talase s razlogom nestrpljivo iščekujemo razmišljajući o samom njihovom nastanku i autoru, čoveku eruditi koji stvara van buke i besa spoljašnjeg sveta, čoveku izuzetne čulnosti koja se ogleda u njegovom filigranskom umetničkom postupku iz kojeg u svetlosti posebni smisao daje ono poslednje, u krvi umetnuto staklo majstora vitraža Berta Tolentina („Papir“), kao i belina noćnih košulja, zapravo belog „svlaka“ i puti Đovane nezasite u najstrasnijem zanosu, koje je video i razumeo samo Vital, mlinar, jer on zna da se „valjda nešto i podrazumeva“ i da ne mora sve da se kaže („Papir“) ili pak poslednja reč junaka spisatelja koji, za razliku od drugih, nikako nije hroničar („Papir“), ili odsjaj u Dovoljinom prozorljivom oku („Ikonostas“), opominjemo se raznolikih, a lepih misli o priči i pričanju – Andrićevih ponajpre, a u huci naših dana, karakterističnoj po različitim „junacima našega doba“ u veselinovićevskom smislu i onih Draga Kekanovića, odličnog srpskog pisca, prvog dobitnika književne nagrade „Beogradski pobednik“ za roman „Privrženost“, koje glase: „Svijet u kojem živimo zahtijeva od nas da se odreknemo i pamćenja i sjećanja. Da budemo IN. Taj IN svijet dokida priču, zapravo. A sve vrijedne priče, izuzmemo li one koje podlaci pišu u propagandne svrhe, nastale su AUT i na margini. Taj naš svijet, međutim, ionako puno toga dokida, razum pogotovo. (...) Iza svega ne ostaje ništa drugo osim priče.“