Retki su naši pisci koji svakom svojom novom knjigom izazovu istovremenu ekspresnu pažnju književne kritike i čitalačke porote. Jedan od njih je Jovica Aćin. Ovog puta pažnju je pobudio svojim drugim romanom „Pilot tramvaja“, koji je potvrda da se prošlost najpre samoostvaruje umetnošću. Tako samoostvarena prošlost jeste izazov sadašnjosti, ali i budućnosti jer ovo je za rukopis o granicama koje dele nas i predele, ali i granicama između ljubavi i mržnje, života i smrti, progonitelja i begunaca. Roman govori i o prijateljskim osećanjima, potragama, susretima i razgovorima u tramvaju. Aćin navedene teme obuhvata uspelim prepletom malih priča, možemo slobodno reći i malih istorija a koje na svoja pleća (iz)nose junaci romana čijom zaslugom još jedna priča o Velikom ratu neće biti zaboravljena, ali ni male priče tokom i posle njega, ni ona potonja, najveća, a koja svedoči o Rajhu. Te priče, uspešno upletene, stvaraju sve gušću i veću mrežu u koju će naposletku biti ulovljen svekoliki svet koji zapravo i nije zadat piscu da ga izmišlja. Čudesan i jednostavan sam po sebi, svet je – naravno – davno izmišljen. Na piscu je tek da vešto urami rečima slike prohujale stvarnosti uz napomenu da su neke ideje iz prošlosti i te kako primenljive i za budućnost. Jer, sve vreme nas prati utisak da to nisu završene priče i da mogu da se prenesu u dolazeće doba u izvornom obliku. Bio je to pokretni pakao, teško zamisliv. To je ono, jednom logori, fašizam, rat, moguće ponovo logori, fašizam, rat; jednom putevi vode preko Bugarske, Srbije, Albanije, Krfa, do Marselja, moguće ponovo putevi do… Zamenimo samo, npr, Marselj – Zavičaj će nam biti tamo dokle dospemo i gde se budemo smestili. Možemo zameniti i Nemačku s njenim koncentracionim logorima. Jer, nije Hitler izmislio logore, samo ih je usavršavao. … a Bog je, kao uvek, ćutljiv i baš ne mari da nam otkriva istine ovog sveta… Uostalom, čak i kad sve prestane da postoji, kao što je verovatno, a to će jednom biti, istorija će nastaviti da postoji! Slažemo se sa Klisurom.

Lik Doktorke Smrt

Kako piše Aćin?

Čitalac uživa u laganom odvijanju pripovesti i upoznavanju s likovima. Pisac se kreće sigurno ka cilju sve znajući da iza sebe ostavlja kompleksnu i živopisnu priču strogo izabranih junaka. Više puta, čitalac, vešto isprovociran predvidljivim tokom priče, u sebi kaže – to sam mogao i da pretpostavim. … Logoraš koji im je pohrlio u susret u želji da ih sa ostalim mučenicima podigne na svoja ramena kao oslobodioce, srušio se mrtav. To nije nedostatak rukopisa, naprotiv.

Naravno, samoostvarena prošlost, kod veštijih pisaca nimalo nije lišena sarkazma, neugodnih istina, dobro izabranih primera istorijskih događaja a koje smo primorani da prihvatimo kao klasična objašnjenja uz bitnu napomenu da Aćin dobro zna koliko izgubljene priče osiromašuju svet. Rajh? Zar nije sve nakazan u liku i delu Doktorke Smrt? Njoj je lični Hitlerov lekar, u okviru programa eutanazije, odobrio da donosi odluke o ubijanju navodno neizlečivih bolesnika, onih koji su bili na teretu nemačkom Rajhu. Svejedno mladi ili stari, žena ili deca. Ne zaboravimo, za Doktorku Smrt su i preterano talentovana deca bila nenormalna i opasnost po zajednicu „izabranog“ naroda. Jadnoj deci doktorka Smrt je prepisivala injekcije s velikom dozom barbiturata. Kako je to funkcionisalo? Doktorka Smrt u detetovom kartonu napiše „retard“ ili „neizlečivo“ i dete je bilo osuđeno na smrt, tobože iz samilosti. To je lice nemačkog Rajha bez maske.

Igre moćnih

A da su ratovi velike igre moćnih, neretko potvrđuje i druga strana. Kako? Nekada su kao dokaz dovoljne i same reči. Kakve? Koje ostaju ispisane preko mape ratnog vremena, preko blatnjavih rovova prepunih izginulih – reči koje kao da su ispisane nad improvizovanim bolnicama ispunjene obolelim od tifusa, groznice. Ratna stvarnost se ne da imitirati, ona je surova, ona je prosto – ratna stvarnost koja, kada se čita kao umetnička istina, (po)ostaje još i surovija. Rat, uspela varka za naivne da nije reči. Kojih? Onih iz navodnog razgovora Boga i nekih štapskih đenerala. Taj razgovor slušali su vojnici dok su umirali. „Ako već moraš da uzimaš nekog od nas, uzmi ove tifusne i gladne a nas ostavi da vodimo vojsku do poslednje pobede jer bez nas nema života narodu.“ Eto molitve štapskih đenerala Bogu. Iskrenije od njih i ne može. A Bog? Prihvatio je njihovu molitvu? Jer, gotovo da se nijedan starešina, gore u planinama koje je vojska prešla, nije rastavio s dušom. Ne. Umirali su vojnici, seljaci, mladići i đaci koje je vlada odredila da u ovim kolonama krenu i izuče vojne škole. Zlo i naopako, od Boga. Kao da mu i jadni vojnici nisu upućivali molitve za zalogaj pogače, za ozdravljenje, kao… Eto istine, dakle, i na drugoj strani. Da, samo zahvaljujući priči i rečima prošlost je uvek deo sadašnjosti, posebno ako te priče i reči izgovara neko ko je poput Miljana Klisure bez dlake na jeziku, junaka koji je prihvatio izazove stvarnosti sve saznavajući šta to određuje njegov svet, svet malog ali odvažnog čoveka, radoznalog, usmerenog. Jer, zamislite samo, Klisura, sa nepunih sedamnaest godina, otputovao je u Pariz da sluša predavanja Stanoja Stanojevića o Srbiji i o Vizantiji. Ne, Klisura, pilot tramvaja, ne dozvoljava da bude izgubljen u prošlosti, bori se protiv svih surovosti, ne prihvata tek tako ono važeće a opštepoznato za takva vremena – to valjda tako mora da bude. Njegova priča ni u jednom trenutku ne gubi ritam, kroz nju ne deluje mnogo likova. Naravno, u priči su i mislilac Valter Benjamin, kako bi Aćin bez njega?, poznanica Simona, a ima i sporednih likova koje baš Klisurina priča od književnih pretvara u istorijske. Aćinov literarni svet vraća nas ruševinama prošlosti i svima nama ostavlja jasnu poruku da božanstvo ne stoji iza svega što nam se dešava. Ispod mnogo toga je potpis samog đavola. A opet, opstanak sveta zavisi samo od naše pažnje i od toga koliko ćemo lepote i ljudskosti u njemu prepoznati. Pilot tramvaja, zatočen u ispostavljenom svetu i čudnoj sudbinskoj određenosti, iz svoje životne snage određuje vlastito delovanje. Opisujući svet koji nije mimoišla nihilistička pustoš dobro zna da, kako zapisa Helderlin, tamo gde je opasnost, raste i ono spasonosno! Vlastitim delovanjem, pronalaze tračak svetlosti i usađuju nove – čini se svima poznate, a da li? – vrednosti u obliku odanosti i prijateljstvu. I da zaključimo. Aćin je uspeo da odvoji bitno, da sačuva osnovnu formu, da male Klisurine i druge priče postanu podjednako važne koliko i celi složeni sadržaj, da mala priča bude sama po sebi nosilac ideje, i da se utisak koji ostavlja nimalo ne razlikuje od utiska celine a koji jeste ona pretnja nestanka ljudskosti. Prijateljstvo je tek jedna zamka za nas u kojoj uhvaćeni shvatamo da svet i nije samo ono što vidimo, da svet jeste i ono što osećamo. Da, književnost je posebno ispisivanje stvarnosti. Uostalom, neko je rekao da Čovek može staviti tačku samo na ono što ne shvata. Zato na kraju ovog teksta i nema tačke

Autor: Milan R. Simić
Izvor: pecat.co.rs