Prikaz romana „Plime rata“
„Plime rata“ napet je roman o Peloponeskom ratu iz pera majstora klasične istorijske fikcije – Stivena Presfilda.
Istorijska fikcija je žanr koji je veoma težak za pisanje. Morate da budete darovit romanopisac, ali i istoričar – ukoliko želite da iznedrite zaista sjajan roman.
Veoma mali broj pisaca u delima ovog žanra kombinuje studiozan istraživački rad i kreativnost na način na koji to sa uspehom radi Stiven Presfild.
Presfild je verovatno najpoznatiji po romanu „Legenda o Bageru Vensu“, priči o veteranu Prvog svetskog rata koji se bavi golfom i njegovom mističnom kediju koji mu pomaže da se oporavi od ratne traume kako bi došao do izjednačenog rezultata na egzibicionom turniru sa Bobijem Džonsom i Volterom Hagenom. Ovaj roman je kasnije pretočen u film u kome su glumili Met Dejmon i Vil Smit.
Iako je radnja Presfildovih dela često smeštena u 20. vek, očigledno je da oseća veliku strast prema antičkoj Grčkoj, jer je upravo tamo smeštena radnja njegovog romana „Plime rata“.
Presfildov roman je strukturiran tako da pratimo priču unutar priče, što je na neki način njegov zaštitni znak. U ovom slučaju to više liči na priču u priči unutar priče.
Glavni narator romana je Atinjanin, a radnja je smeštena u period nekoliko decenija nakon što je grad poražen od Spartanca i njihovih saveznika tokom Peloponeskog rata. Priča počinje tako što narator posećuje svog dedu Jasona i od njega pokušava da sazna nešto više o zlatnom dobu grada i sjajnim ljudima koji su u njemu živeli.
Jason, Sokratov učenik i kapetan mornarice, sopstvenim očima je posmatrao i uspon i pad grada, što ga čini dragocenim očevicem i izvorom informacija o gradu, demokratiji i promenljivim ratnim plimama.
Narator će upitati Jasona da li postoji neko ko mu se često vraća u sećanje sada kada je u poznoj dobi.
Odgovor će biti potvrdan. Ali taj čovek nije bio sjajan. Bio je zločinac osuđen na smrt, koji ga je jednom zamolio da ga brani na sudu.
Ime tog čoveka bilo je Polemid, rekao mu je. A njegov zločin? Ubistvo Alkibijada.
Polemid preuzima ulogu pravog pripovedača. On je bio Alkibijadov prijatelj i telohranitelj tokom 27 dugih godina rata. Kroz njegove oči posmatramo kako se odvija priča o Alkibijadu.
Alkibijad je sjajan general i državnik, i gledano iz šireg ugla, on i Atina su jedno.
Vođen ambicijom i sa ciljem za izjednačavanje muškaraca sa bogovima, Alkibijad je komandant kome nema ravnog. Ali njegov uspeh i hrabri planovi neminovno izazivaju ljubomoru i strah kod rivalskih političara, koji okreću građane protiv njega, tvrdeći da je bezbožnik i da želi da se kruniše za kralja.
U više navrata, kada pobeda Atine pod vođstvom Alkibijada biva na vidiku, građani gube živce i proteruju ga iz grada, ali ga ubrzo zovu natrag jer shvataju da im je jako potreban.
Baš kao i sam Polemid, građani se plaše Alkibijada, ali ga ujedno i vole. Taj odnos između samopouzdanja, sumnje u sebe, demokratije i ljubavi upravo je centralna tema ovog romana.
Šta to pokreće čoveka, ili demokratiju poput one u Atini, pita se Presfild, da sabotira sebe čak i kada je konačna pobeda nadohvat ruke? Da li je to strah od uspeha? Ili je za sve kriva ljubomora, kao što to kasnije u romanu Jason sugeriše u dirljivom govoru pred okupljanje Veća?
Presfild se u priči o Alkibijadu pozabavio ovim pitanjima, smestivši je usred napete borbe i života u antičkoj Grčkoj.
Presfild neprimetno prepliće ova velika pitanja sa blatnjavim i krvavim scenama ratovanja, i u tome mu nema ravnog. On tačno zna kada da ubaci neke dramatične momente, koji pomažu čitaocima da se užive u roman, a da uvek ostaje veran istorijskom periodu o kome piše.
Presfild je pravi istoričar i, očigledno, odaje počast drevnim učenjacima. Dok piše dijaloge, često ih imitira. Na primer, u jednoj raspravi između Alkibijada i Lisandera, koji se udružio sa persijskim princom protiv Atinjana, Alkibijad, koji uvek zna kako da se obrati masi, kaže, „Vidite li, ljudi Grčke? Spartanac se bori rame uz rame sa varvarinom!“ „Da se tebe oslobodimo, nitkove uznositi“ odgovara mu Lisander. Očito, ovakav način govora je omaž tradiciji uzdizanja prošlosti, a i pored toga Presfild majstorski uspeva da svoje junake učini opipljivijim.
Sve u svemu, „Plime rata“ su jedan od Presfildovih najboljih romana –verodostojan, prosvetljujući i apsolutno zabavan!
Autor: Rajan Prost
Izvor: historyaddicted.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Istorijska fikcija je žanr koji je veoma težak za pisanje. Morate da budete darovit romanopisac, ali i istoričar – ukoliko želite da iznedrite zaista sjajan roman.
Veoma mali broj pisaca u delima ovog žanra kombinuje studiozan istraživački rad i kreativnost na način na koji to sa uspehom radi Stiven Presfild.
Presfild je verovatno najpoznatiji po romanu „Legenda o Bageru Vensu“, priči o veteranu Prvog svetskog rata koji se bavi golfom i njegovom mističnom kediju koji mu pomaže da se oporavi od ratne traume kako bi došao do izjednačenog rezultata na egzibicionom turniru sa Bobijem Džonsom i Volterom Hagenom. Ovaj roman je kasnije pretočen u film u kome su glumili Met Dejmon i Vil Smit.
Iako je radnja Presfildovih dela često smeštena u 20. vek, očigledno je da oseća veliku strast prema antičkoj Grčkoj, jer je upravo tamo smeštena radnja njegovog romana „Plime rata“.
Presfildov roman je strukturiran tako da pratimo priču unutar priče, što je na neki način njegov zaštitni znak. U ovom slučaju to više liči na priču u priči unutar priče.
Glavni narator romana je Atinjanin, a radnja je smeštena u period nekoliko decenija nakon što je grad poražen od Spartanca i njihovih saveznika tokom Peloponeskog rata. Priča počinje tako što narator posećuje svog dedu Jasona i od njega pokušava da sazna nešto više o zlatnom dobu grada i sjajnim ljudima koji su u njemu živeli.
Jason, Sokratov učenik i kapetan mornarice, sopstvenim očima je posmatrao i uspon i pad grada, što ga čini dragocenim očevicem i izvorom informacija o gradu, demokratiji i promenljivim ratnim plimama.
Narator će upitati Jasona da li postoji neko ko mu se često vraća u sećanje sada kada je u poznoj dobi.
Odgovor će biti potvrdan. Ali taj čovek nije bio sjajan. Bio je zločinac osuđen na smrt, koji ga je jednom zamolio da ga brani na sudu.
Ime tog čoveka bilo je Polemid, rekao mu je. A njegov zločin? Ubistvo Alkibijada.
Polemid preuzima ulogu pravog pripovedača. On je bio Alkibijadov prijatelj i telohranitelj tokom 27 dugih godina rata. Kroz njegove oči posmatramo kako se odvija priča o Alkibijadu.
Alkibijad je sjajan general i državnik, i gledano iz šireg ugla, on i Atina su jedno.
Vođen ambicijom i sa ciljem za izjednačavanje muškaraca sa bogovima, Alkibijad je komandant kome nema ravnog. Ali njegov uspeh i hrabri planovi neminovno izazivaju ljubomoru i strah kod rivalskih političara, koji okreću građane protiv njega, tvrdeći da je bezbožnik i da želi da se kruniše za kralja.
U više navrata, kada pobeda Atine pod vođstvom Alkibijada biva na vidiku, građani gube živce i proteruju ga iz grada, ali ga ubrzo zovu natrag jer shvataju da im je jako potreban.
Baš kao i sam Polemid, građani se plaše Alkibijada, ali ga ujedno i vole. Taj odnos između samopouzdanja, sumnje u sebe, demokratije i ljubavi upravo je centralna tema ovog romana.
Šta to pokreće čoveka, ili demokratiju poput one u Atini, pita se Presfild, da sabotira sebe čak i kada je konačna pobeda nadohvat ruke? Da li je to strah od uspeha? Ili je za sve kriva ljubomora, kao što to kasnije u romanu Jason sugeriše u dirljivom govoru pred okupljanje Veća?
Presfild se u priči o Alkibijadu pozabavio ovim pitanjima, smestivši je usred napete borbe i života u antičkoj Grčkoj.
Presfild neprimetno prepliće ova velika pitanja sa blatnjavim i krvavim scenama ratovanja, i u tome mu nema ravnog. On tačno zna kada da ubaci neke dramatične momente, koji pomažu čitaocima da se užive u roman, a da uvek ostaje veran istorijskom periodu o kome piše.
Presfild je pravi istoričar i, očigledno, odaje počast drevnim učenjacima. Dok piše dijaloge, često ih imitira. Na primer, u jednoj raspravi između Alkibijada i Lisandera, koji se udružio sa persijskim princom protiv Atinjana, Alkibijad, koji uvek zna kako da se obrati masi, kaže, „Vidite li, ljudi Grčke? Spartanac se bori rame uz rame sa varvarinom!“ „Da se tebe oslobodimo, nitkove uznositi“ odgovara mu Lisander. Očito, ovakav način govora je omaž tradiciji uzdizanja prošlosti, a i pored toga Presfild majstorski uspeva da svoje junake učini opipljivijim.
Sve u svemu, „Plime rata“ su jedan od Presfildovih najboljih romana –verodostojan, prosvetljujući i apsolutno zabavan!
Autor: Rajan Prost
Izvor: historyaddicted.com
Prevod: Kristijan Vekonj
