Kao i u svom do sada najznačajnijem romanu „Hamnet“, severnoirska spisateljica Megi O’Farel (1972) u „Portretu jednog braka“ uzima za protagonistu srazmerno manje poznatu osobu iz šesnaestog veka koja je stradala pod ne sasvim raščišćenim okolnostima, a potiče iz slavne porodice. Dok je u prvoimenovanom štivu glavni junak sin Vilijama Šekspira, ovde je to ćerka vojvode od Firence Kozima Prvog de Medičija, Lukrecija. Iz istoriografije nije sasvim jasno da li je ona završila život samo sa šesnaest godina zbog plućne bolesti ili je njenoj smrti direktno kumovao suprug Alfonso Drugi, budući vojvoda od Ferare, Modene i Ređa.

Suprotno mogućim očekivanjima, knjiga ne počinje opisom svadbe ili pregovorima glavešina budućih delova Italije o braku, nego onda kad se bračni par seli u jednu udaljenu dvorsku tvrđavu. Tako Megi O’Farel pravi najdramatičniji mogući uvod, posebno s obzirom na to da Lukrecija naslućuje da će je muž ubiti. Jasno je koju od dve moguće verzije njene smrti pripovedačica fokusira. Razlog za stradanje je u tome što po svoj prilici Lukrecija nije u stanju da podari porod Alfonsu. To nije tako mali povod za njeno smaknuće koliko bi savremenom čitaocu moglo da se učini, jer je nedostatak potomstva automatski značio i predavanje titule u ruke najbližih srodnika. Što naravno da ni izdaleka ne znači da razlog može biti opravdan i u tome leži samo deo prostora da se čitalac lako poistoveti s glavnom junakinjom. Ostali delovi mogućeg identifikovanja nalaze se u poglavljima koja vraćaju u Lukrecijinu prošlost, počev od drugog, čiji je naslov amblematičan: Nesrećne okolnosti Lukrecijinog začeća. I, nažalost, prilično tačan, s obzirom na nevolje koje će glavna junakinja još od malih nogu trpeti zbog svoje buntovne prirode, počev od kazni da zbog uslovnih nestašluka provodi dosta vremena s poslugom. Na kraju će pak praktično biti svedena na puku polugu ili, u najboljem slučaju, zamenu: određena je za Alfonsovu suprugu zato što je njegova obećanica, a njena sestra Marija, umrla od malarije. Samo pisanje o teškoj – a u  konkretnom slučaju i tragičnoj – sudbini kakva je zbog zakona o nasledstvu i visokih muških ambicija i u doba kasne renesanse u italijanskim zemljama očekivala ženu, pa i članice vojvodskih porodica, nosi kritičnost prema krajnje patrijarhalnom ustrojstvu čak i bez potrebe autorke da se neposrednije određuje o tom pitanju. Nije tek tako Megi O’Farel dobila, između ostalih, prestižnu nagradu Women's Prize za roman „Hamnet“.

Jedna od najmoćnijih i najsimboličnijih slika ovog štiva jeste ona iz njenog detinjstva kad roditelj vodi Lukreciju i njenu braću i sestre da vide jednu od kućnih ljubimica: tigricu. Buntovna i zaljubljena u slobodu i umetnost, a višestruko sputavana, glavna junakinja se oseća sličnom tužnoj zveri u kavezu. Tako poglavlja u kojima je reč o Lukrecijinoj prošlosti pojačavaju emotivno poistovećenje čitaoca s protagonistkinjom, a ona koja vode ka tragičnom raspletu znalački su opisana s napetošću. Praktično, prozne celine obeležene akcijom smenjuju se s poglavljima saosećanja. S druge strane, epoha renesanse opisana je iz drugog plana, posredstvom očito savesno dokumentovanih detalja tipičnih za razdoblje koji čine prostor odvijanja radnje i junake krajnje opipljivima. To su samo neki od razloga zbog kojih je „Portret jednog braka“ jedan od vrlo retkih romana u kojima je sudbina nosećeg lika praktično unapred poznata a da time ni za jotu nije umanjena nepredvidljivost većine segmenata priče i čitalački užitak.

Autor: Domagoj Petrović