Na samom početku romana Džejms Džojs počinje svoje pripovedanje bajkovitim rečima koje asociraju na detinjstvo i na sve što ga za detinjstvo vezuje. Na taj način kao da nas uvodi u bajkoviti svet svog detinjstva koji, kako zalazimo dublje u roman, uopšte nije bio takav. Ovim kontrastom Džojs želi da istakne granicu između detinjstva i odrastanja, tj. između bajke i stvarnog života.

Glavni junak ovog romana je Stiven Dedalus, kojem je Džojs udahnuo svoj život. Pratimo ovog junaka od njegovog detinjstva do zrelog doba i suočavamo se sa njegovim problemima i psihičkim stanjima. Poistovećujemo se sa njim i proživljavamo sve probleme kroz koje u romanu prolazi. Najzanimljiviji i najdetaljniji su opisi dok je bio dete. Svaki strah, zvuk, osećaj, dodir i miris možemo do detalja osetiti kao i Stiven Dedalus:

„Stiven sklopi oči i ispruži svoju drhtavu ruku u vazduh s dlanom okrenutim nagore. On oseti kako mu vaspitač dotače za trenutak prste da bi ih ispravio i ču šuštanje rukava od mantije kad je zamahnuo prutom da ošine. Opeče ga, ubode i zabridi vreo udarac, prut kao da se lomio od praska, a njegova ruka se kvrčila kao list u plamenu: i na taj fijuk i bol u oči mu navreše vrele suze. Celo telo mu se treslo od straha i ruka mu se tresla i skvrčena, opečena, pomodrela šaka podrhtavala je kao list na vetru. Na usne mu polete krik, preklinjanje da prestane. Ali, iako su mu suze pekle oči i udovi mu drhtali od bola i straha, on suzdrža suze i krik koji mu je pekao grlo.“

U ovom psihološkom romanu Džojs pokušava da stvori svet onako kako ga mi vidimo i doživljavamo, i kroz svog junaka nam iznosi upravo svet koji nas okružuje i karaktere ljudi sa kojima se svakodnevno suočavamo. Ovaj roman predstavlja Stivenovo postepeno odvajanje od sredine u kojoj živi, njegovo duhovno emancipovanje od porodice, crkve i zemlje, i odupiranje nametnutom autoritetu. Odriče se svega u šta je verovao u vreme dečačkih dana, i odlučuje da ode u Pariz da bi, daleko od svega, mogao da se ostvari, pre svega kao čovek, pa kao umetnik.

„Majka mi uređuje moju novu polovnu odeću. Ona se, veli, sad moli Bogu da ja u svom životu i daleko od kuće i prijatelja naučim šta je srce i šta ono oseća. Amin. Neka tako bude. Dobro došao, o živote! Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda.“

Iako ovim rečima Džojs završava svoj roman „Portret umetnika u mladosti“, to svakako nije kraj. Druge dve knjige koje je napisao posle ove – „Uliks“ i „Fineganova bdenja“ – nastavljaju priču o Stivenu Dedalusu kao zrelom čoveku, i čoveku u kasnim godinama, tj. kako sam kaže – čoveku u snu. Međutim, ovaj roman se najviše ističe i čini delo trajne vrednosti u Džojsovom opusu. Svojim detaljnim opisom i intelektom istakao se kao jedan od boljih pisaca svetske književnosti.

U ovom romanu možemo videti Džojsov poseban odnos prema čoveku. Otkrio je na koje načine čovek može da zaluta i propada, ali isto tako i da se vrati i uzdigne. Prelazi sve granice mogućeg i daje nam slike u kojima uživamo i sa kojima se istovremeno i poistovećujemo. Ovakve slike može da nam dâ samo veliki umetnik u čijim delima možemo samo da uživamo, iako ona iz nas izvlače sve emocije – tugu, strah, bes, sreću, strast, ljubav... Sve ono što veliki umetnik poput Džojsa može da nam pruži.

Autor: Ljiljana Jovanov, profesorka književnosti
Izvor: webinfo.rs