Prikaz romana „Portret umetnika u mladosti“: Rađanje umetnika u preteči „Uliksa“
Duša mu je tonula u neki novi svet, čudesan, nejasan, neizvestan kao pod morem, svet kojim su prolazile neke maglovite prilike i bića. Svet, treperenje ili cvet? Trepereći i dršćući, dršćući i otkrivajući se, svetlost koja je svitala, cvet koji se otvarao rasprostirali su se, beskrajno se ponavljajući, zarudevši grimizno, razvivši se i izbledevši u najbleđe ružičasto, list za listom i talas svetlosti za talasom svetlosti, plaveći sva nebesa svojim nežnim sjajem, i svaki sjaj bio je dublji od drugog.
Tako se rodila svest, samosvest koja se oslobodila okova društva koji su je sputavali. Stiven shvata da ne želi da bude ono što su drugi smatrali da treba da bude; želi da bude svoj; želi da prigrli sopstvene želje i žudnje i živi život po sopstvenim merilima – želi da bude slobodan!
I ko može da mu zameri? Njegov je život, stoga je i bolje da ga živi na onaj način za koji misli da će mu pružiti zadovoljstvo. Imajte na umu da sam namerno izbegao reč „sreću“, jer Stiven nije srećan. On shvata da je takvo stanje promenljivo – uvek će s vremenom izbledeti. Stoga u ovom procesu on preispituje svoju individualnost i postepeno definiše nadirući osećaj sopstva. Pribegavajući klišeu – putu preispitivanja sopstvene duše na koji se Stiven upušta – Džojs ipak skreće sa ustaljenog diskursa: reč je ipak o duši njegove umetnosti.
Šta je umetnost? Šta je lepota koju ona izražava? (…) Umetnost je čovekova moć da materiju i duh uobliči za jedan estetski cilj.
Nije li upravo to suština ovog dela? Stiven se muči i prevazilazi prepreke, bori se da bude potpuno iskren prema sebi, uz pritisak očekivanja unutar irskog društva, a pride se i sam Džojs bori sa tim da svoju umetnost iskaže u okviru tradicionalnog narativnog diskursa – jer svoje remek-delo ne može napisati držeći se ustaljenih pravila. Lepota koju teži da iskaže moraće da dobije novu formu.
Stoga roman „Portret umetnika u mladosti“ predstavlja prirodnu preteču „Uliksa“. Smatram ga nekim vidom eksperimenta; kao da Džojs ispipava teren eksperimentalnog realizma pre nego što u narednom delu potpuno uroni u njega. Poigrava se dok piše, preispituje sve u cilju provere do kojih granica može izmeniti stil pripovedanja – Džojs priprema sebe i čitaoce na delo koje će uslediti nakon ovog. Ova knjiga svakako sadrži autobigorafske elemente. Kako Stiven gubi nevinost i rešava se pritiska društvenih očekivanja, Džojs se oslobađa svakog osećaja umetničkog konformizma. Kako Stiven istražuje rastući seksualni apetit bez ikakve brige o konvencionalnom katoličkom moralu koji prožima kulturu Irske, Džojs ustaje na noge, uspravno i ponosno – spreman da svoje remek-delo pusti u beli svet.
Umetnik je rođen!
Izvor: Goodreads
Prevod: Aleksandra Branković
Tako se rodila svest, samosvest koja se oslobodila okova društva koji su je sputavali. Stiven shvata da ne želi da bude ono što su drugi smatrali da treba da bude; želi da bude svoj; želi da prigrli sopstvene želje i žudnje i živi život po sopstvenim merilima – želi da bude slobodan!
I ko može da mu zameri? Njegov je život, stoga je i bolje da ga živi na onaj način za koji misli da će mu pružiti zadovoljstvo. Imajte na umu da sam namerno izbegao reč „sreću“, jer Stiven nije srećan. On shvata da je takvo stanje promenljivo – uvek će s vremenom izbledeti. Stoga u ovom procesu on preispituje svoju individualnost i postepeno definiše nadirući osećaj sopstva. Pribegavajući klišeu – putu preispitivanja sopstvene duše na koji se Stiven upušta – Džojs ipak skreće sa ustaljenog diskursa: reč je ipak o duši njegove umetnosti.
Šta je umetnost? Šta je lepota koju ona izražava? (…) Umetnost je čovekova moć da materiju i duh uobliči za jedan estetski cilj.
Nije li upravo to suština ovog dela? Stiven se muči i prevazilazi prepreke, bori se da bude potpuno iskren prema sebi, uz pritisak očekivanja unutar irskog društva, a pride se i sam Džojs bori sa tim da svoju umetnost iskaže u okviru tradicionalnog narativnog diskursa – jer svoje remek-delo ne može napisati držeći se ustaljenih pravila. Lepota koju teži da iskaže moraće da dobije novu formu.
Stoga roman „Portret umetnika u mladosti“ predstavlja prirodnu preteču „Uliksa“. Smatram ga nekim vidom eksperimenta; kao da Džojs ispipava teren eksperimentalnog realizma pre nego što u narednom delu potpuno uroni u njega. Poigrava se dok piše, preispituje sve u cilju provere do kojih granica može izmeniti stil pripovedanja – Džojs priprema sebe i čitaoce na delo koje će uslediti nakon ovog. Ova knjiga svakako sadrži autobigorafske elemente. Kako Stiven gubi nevinost i rešava se pritiska društvenih očekivanja, Džojs se oslobađa svakog osećaja umetničkog konformizma. Kako Stiven istražuje rastući seksualni apetit bez ikakve brige o konvencionalnom katoličkom moralu koji prožima kulturu Irske, Džojs ustaje na noge, uspravno i ponosno – spreman da svoje remek-delo pusti u beli svet.
Umetnik je rođen!
Izvor: Goodreads
Prevod: Aleksandra Branković
