Prikaz romana „Poslednja kuća u ulici“: Nagrada za čitalačku pažnju
Jedanaest godina pre početka ove priče devojčica Lulu Volters nestala je prilikom porodičnog izleta na jezero. Za sve to vreme nije razjašnjeno da li je ubijena, a svakako nije pronađena. Jedini trag na koji je policija mogla da uputi Lulinu porodicu jeste Ted Banerman, sredovečni čudak koji živi sa ćerkom Loren i mačkom Olivijom. Di, starija sestra iščezle devojčice, ne želi da se pomiri sa stalnom neizvesnošću oko sudbine mlađe, nego da raščisti šta se zaista desilo. Zato se i doseljava u susedstvo Teda Banermana.
Sve ovo se saznaje više desetina stranica nakon početka trećeg, nagrađivanog romana „Poslednja kuća u ulici“ američke autorke Katrione Vord. Odlaganje upućenosti u siže uzrokovano je izrazito fragmentarnom naracijom koja, u slučaju događaja u vezi sa Di, protiče iz spoljnjeg, trećeg lica, a što se ostalih bitnih likova tiče, direktno iz prvog. Posredi nisu samo Lorenino i Tedovo pripovedanje, nego i ono iz tačke gledišta Olivije. U pitanju je krajnje neobična mačka, budući da je religiozna i, štaviše, homoseksualna. Tako je Katriona Vord smišljeno postavila nekoliko prepreka za verodostojnost tumačenja reči Olivije, koja je, na kraju krajeva, koliko god bila inteligentna i dobro razumela ljudske emocije, ipak, životinja. A njoj je poveren značajan deo pripovedanja, pošto upravo zahvaljujući mački čitalac saznaje šta se svakodnevno odvija u slepoj ulici u kojoj su protagonisti nastanjeni.
Ukoliko je to uopšte moguće, još manje je verovati Tedu nego Oliviji: posredi je čovek koji je, iako naizgled prijatan, izrazito asocijalan i koji nadgleda kretanje svoje ćerke, a i zamračio je kuću iz koje dopiru neobični zvuci. On tvrdi da nema nikakve veze sa Lulinim nestankom, ali da li je zaista tako?
Iz romana „Poslednja kuća u ulici“ očigledno je umeće Katrione Vord da kreira likove koji su prilično izvan norme, ali su u isti mah izrazito stvarni, opipljivi, koliko god njihove reči umele biti tome oprečne. I upravo je u takvoj opreci veličina ovog psihološkog trilera sa elementima jeze, koje autorka nanosi diskretno, mada na vrlo upečatljiv način. Naime, zahvaljujući zrelom odustajanju Katrione Vord od sveznajućeg/sveznajućih pripovedača, neophodan je angažman publike koja bi trebalo da vodi računa o najmanjoj pojedinosti kako bi mogla da opazi šta se ne uklapa, drugim rečima, šta je od onog što likovi govore zaista relevantno za ispravno tumačenje uzroka Lulinog nestanka. A kada čitalac jednom izgradi teorije, smišljena nepouzdanost priče navodi ga da proverava da li su one tačne, da li je na pravom putu ili je pogrešio u nekoj proceni.
Da ne bi bilo pogrešno shvaćeno, Katriona Vord se ne poigrava nama zloupotrebljavajući povlašćenu poziciju stvaraoca. Naprotiv, bez prestanka nam nudi na uvid sve potrebne činjenice, pa i ključ za njihovo tumačenje, samo je pitanje da li smo bili dovoljno pažljivi da sve to uočimo. Uostalom, autorka čitaocu daruje i agilan, protočan i sugestivan ritam pripovedanja koji ga poziva da uroni u priču dok ne razotkrije misteriju. Upravo zahvaljujući umeću Katrione Vord da svoje nepouzdane pripovedače učini dovoljno raspričanima, ali doslednima u nepouzdanosti, sadržaj otkrića na poslednjim stranicama je neočekivan koliko i metodično i savesno pripremljen.
Autor: Domagoj Petrović
Sve ovo se saznaje više desetina stranica nakon početka trećeg, nagrađivanog romana „Poslednja kuća u ulici“ američke autorke Katrione Vord. Odlaganje upućenosti u siže uzrokovano je izrazito fragmentarnom naracijom koja, u slučaju događaja u vezi sa Di, protiče iz spoljnjeg, trećeg lica, a što se ostalih bitnih likova tiče, direktno iz prvog. Posredi nisu samo Lorenino i Tedovo pripovedanje, nego i ono iz tačke gledišta Olivije. U pitanju je krajnje neobična mačka, budući da je religiozna i, štaviše, homoseksualna. Tako je Katriona Vord smišljeno postavila nekoliko prepreka za verodostojnost tumačenja reči Olivije, koja je, na kraju krajeva, koliko god bila inteligentna i dobro razumela ljudske emocije, ipak, životinja. A njoj je poveren značajan deo pripovedanja, pošto upravo zahvaljujući mački čitalac saznaje šta se svakodnevno odvija u slepoj ulici u kojoj su protagonisti nastanjeni.
Ukoliko je to uopšte moguće, još manje je verovati Tedu nego Oliviji: posredi je čovek koji je, iako naizgled prijatan, izrazito asocijalan i koji nadgleda kretanje svoje ćerke, a i zamračio je kuću iz koje dopiru neobični zvuci. On tvrdi da nema nikakve veze sa Lulinim nestankom, ali da li je zaista tako?
Iz romana „Poslednja kuća u ulici“ očigledno je umeće Katrione Vord da kreira likove koji su prilično izvan norme, ali su u isti mah izrazito stvarni, opipljivi, koliko god njihove reči umele biti tome oprečne. I upravo je u takvoj opreci veličina ovog psihološkog trilera sa elementima jeze, koje autorka nanosi diskretno, mada na vrlo upečatljiv način. Naime, zahvaljujući zrelom odustajanju Katrione Vord od sveznajućeg/sveznajućih pripovedača, neophodan je angažman publike koja bi trebalo da vodi računa o najmanjoj pojedinosti kako bi mogla da opazi šta se ne uklapa, drugim rečima, šta je od onog što likovi govore zaista relevantno za ispravno tumačenje uzroka Lulinog nestanka. A kada čitalac jednom izgradi teorije, smišljena nepouzdanost priče navodi ga da proverava da li su one tačne, da li je na pravom putu ili je pogrešio u nekoj proceni.
Da ne bi bilo pogrešno shvaćeno, Katriona Vord se ne poigrava nama zloupotrebljavajući povlašćenu poziciju stvaraoca. Naprotiv, bez prestanka nam nudi na uvid sve potrebne činjenice, pa i ključ za njihovo tumačenje, samo je pitanje da li smo bili dovoljno pažljivi da sve to uočimo. Uostalom, autorka čitaocu daruje i agilan, protočan i sugestivan ritam pripovedanja koji ga poziva da uroni u priču dok ne razotkrije misteriju. Upravo zahvaljujući umeću Katrione Vord da svoje nepouzdane pripovedače učini dovoljno raspričanima, ali doslednima u nepouzdanosti, sadržaj otkrića na poslednjim stranicama je neočekivan koliko i metodično i savesno pripremljen.
Autor: Domagoj Petrović
