Prikaz romana „Poslednji jednorog“: Potraga za istinom, prvi put na srpskom jeziku
Gospa jednorog, kako uvodni atribut govori, ženka je ali i poslednje živo stvorenje u zajednici tih mitskih bića čijim telom teče srebrna krv, glavna junakinja čuvenog i brojnim priznanjima ovenčanog romana „Poslednji jednorog“ američkog pisca Pitera S. Bigla (1939). Gospa odista nije od pamtiveka videla drugog jednoroga, ali pošto su u pitanju usamljena, pa i uzvišena bića, ne bi bilo ničega čudnog u tome da u svojoj šumi, u koju zima ne zalazi, ona nije čula razgovor dva zalutala lovca po kojem je njena vrsta gotovo sasvim istrebljena. Protagonistkinja odlučuje da se uputi u rizičnu potragu za svojim srodnicima koja simbolizuje zapravo traganje za – istinom. Pošto je usput ne prepoznaju, ili je u najboljem slučaju brkaju s belom kobilom, to joj daje nadu da njena vrsta i dalje postoji, ali da se predstava o njenom nestanku duguje upravo takvom neprepoznavanju…
Iako i gospa i likovi kakvi ona sreće na svom putu, poput trapavog čarobnjaka Zevzika, zloćudne veštice Mama Fortune ili leptirice koja glavnoj junakinji odaje tajnu o njenoj vrsti, upućuju na to da je „Poslednji jednorog“ bajka, motivacija i brojnih drugih junaka – pa čak i onih najnegativnijih – kao i sam kraj štiva, sasvim su realistički, a potraga za istinom čini narativ sasvim univerzalnim. (Takav je i stoga što, na osnovu kulturoloških referenci, možemo zaključiti i da se opisuju srednjovekovna zbivanja, ali i ona s kraja devetnaestog ili početka dvadesetog veka.) Istinoljubivost se ne odnosi samo na razlog za putovanje glavne junakinje ili na ispovest leptirice gospi već i na potrebu princa Lira da je zaštiti i pomogne joj, iako su njegov otac, luckasti kralj Hagard i njegov saveznik, zloćudni Crveni Bik, po svemu sudeći odgovorni za kopnjenje soja jednoroga. Drugim rečima, glavni junak romana preduzima akcije vođen potrebom za istinom, čak i ako se ona sapliće o porodične interese i ono što bi mu bilo praktičnije. Sopstvenom naklonošću gospi, princ Lir čini ovo štivo melodramskim, ali, sa druge strane, kao neko ko ispunjava izvesno važno proročanstvo bez obzira na to što mu u tome odvajkada brojni zli likovi prave prepreke, on podmiruje jedan bitan dramaturški uslov za bajku – postojanje pravog heroja.
Pošto uz sve spomenute razvijene likove gospa na putešestviju sreće mačka koji spretno postavlja zagonetke, harambašu Kalija i njegovu bandu, ali i njegovu drugaricu Moli Jezavicu, dok je leptirica osim istinoljubivosti sklona i smišljanju pesama, „Poslednji jednorog“ je digresivan u najboljem, donkihotovskom smislu te reči. Otprilike bi se moglo rezimirati da je posredi fantastički roman i da je manje bitno da li je njegov (pod)žanr pre svega pikarske, bajkovite ili alegorijsko-aluzivne prirode. Najvažnije je da se ovo mašteno štivo već više od pola veka bez problema odupire zubu vremena i neumorno preštampava, mada bi neko mogao da primeti da je nezanemarljiv razlog za to u istoimenom i krajnje uspešnom animiranom filmu iz 1982. godine, u kojem su glasove glavnim junacima „pozajmili“ Mia Farou i Džef Bridžis. Ako je to i tačno, „tajna“ mora biti u činjenici da je scenario za kinematografski projekt pisao niko drugi do Piter S. Bigl glavom i bradom, pa je crtani film maltene istovetan romanu.
Autor: Domagoj Petrović
Iako i gospa i likovi kakvi ona sreće na svom putu, poput trapavog čarobnjaka Zevzika, zloćudne veštice Mama Fortune ili leptirice koja glavnoj junakinji odaje tajnu o njenoj vrsti, upućuju na to da je „Poslednji jednorog“ bajka, motivacija i brojnih drugih junaka – pa čak i onih najnegativnijih – kao i sam kraj štiva, sasvim su realistički, a potraga za istinom čini narativ sasvim univerzalnim. (Takav je i stoga što, na osnovu kulturoloških referenci, možemo zaključiti i da se opisuju srednjovekovna zbivanja, ali i ona s kraja devetnaestog ili početka dvadesetog veka.) Istinoljubivost se ne odnosi samo na razlog za putovanje glavne junakinje ili na ispovest leptirice gospi već i na potrebu princa Lira da je zaštiti i pomogne joj, iako su njegov otac, luckasti kralj Hagard i njegov saveznik, zloćudni Crveni Bik, po svemu sudeći odgovorni za kopnjenje soja jednoroga. Drugim rečima, glavni junak romana preduzima akcije vođen potrebom za istinom, čak i ako se ona sapliće o porodične interese i ono što bi mu bilo praktičnije. Sopstvenom naklonošću gospi, princ Lir čini ovo štivo melodramskim, ali, sa druge strane, kao neko ko ispunjava izvesno važno proročanstvo bez obzira na to što mu u tome odvajkada brojni zli likovi prave prepreke, on podmiruje jedan bitan dramaturški uslov za bajku – postojanje pravog heroja.
Pošto uz sve spomenute razvijene likove gospa na putešestviju sreće mačka koji spretno postavlja zagonetke, harambašu Kalija i njegovu bandu, ali i njegovu drugaricu Moli Jezavicu, dok je leptirica osim istinoljubivosti sklona i smišljanju pesama, „Poslednji jednorog“ je digresivan u najboljem, donkihotovskom smislu te reči. Otprilike bi se moglo rezimirati da je posredi fantastički roman i da je manje bitno da li je njegov (pod)žanr pre svega pikarske, bajkovite ili alegorijsko-aluzivne prirode. Najvažnije je da se ovo mašteno štivo već više od pola veka bez problema odupire zubu vremena i neumorno preštampava, mada bi neko mogao da primeti da je nezanemarljiv razlog za to u istoimenom i krajnje uspešnom animiranom filmu iz 1982. godine, u kojem su glasove glavnim junacima „pozajmili“ Mia Farou i Džef Bridžis. Ako je to i tačno, „tajna“ mora biti u činjenici da je scenario za kinematografski projekt pisao niko drugi do Piter S. Bigl glavom i bradom, pa je crtani film maltene istovetan romanu.
Autor: Domagoj Petrović
