Prikaz romana „Poštar uvek zvoni dvaput“: Kad strast ne može da se kontroliše
Na početku priča liči na ljubavnu: mladi skitnica se zaljubljuje u ženu vlasnika benzinske pumpe i restorana kraj puta, gde je upravo počeo da radi. Međutim, strast između Frenka i Kore je toliko jaka da je ubistvo njenog supruga Nika jedini način da zauvek ostanu zajedno. Detaljno planiraju svoje mračno delo i nijednog trenutka ne osećaju grižu savesti. Tako ljubavna priča prerasta u triler, a iznenadni obrti čine da ovaj roman čitamo u dahu. Ali, pre nego što otvorite korice pripremite se za scene nasilnog seksa, za ubistvo s predumišljajem, za krv… I bez obzira na sve te elemente, „Poštar uvek zvoni dvaput“ kriminalistički je roman koji ne ostavlja mučan utisak nakon čitanja. Scene se brzo nižu jedna za drugom, neočekivani događaji nas iznenađuju, dinamika i neizvesnost ne opadaju do samog kraja. Nema mnogo likova i svi su dosledno vođeni kroz ceo roman, a njihovi postupci su motivisani i u skladu sa njihovim osobinama i karakterom.
Susret Frenka i Kore na početku romana bio je fatalan i pokrenuo je čitav niz događaja. „A onda sam je video. Bila je pozadi, u kuhinji, pa je došla da raskloni moj sto. Sem što je bila zgodna, nije bila neka lepotica, ali je delovala nekako sumorno i imala je napućene usne, koje sam želeo da zdrobim.“
I zdrobio je Frenk Korine usne: „Poljubio sam je. Oči su joj sijale u mene kao dve plave zvezde. Osećao sam se kao u crkvi.“ Ali, Frenk je tim poljupcem zdrobio i svoj život. Strast i ljubav koju je osećao prema Kori nikome nije donela dobro.
„… mnogo sam razmišljala, Frenk. Noćas. O tebi i meni, o Holivudu, zašto nisam uspela na filmu, o onoj birtiji, o drumu i zašto ga voliš. Mi smo dve propalice, Frenk. Bog nas je one noći pogledao. Dao nam je sve što dvoje ljudi poželeti mogu. No mi prosto nismo ljudi za to. Imali smo onoliku ljubav i poklekli smo pod njom. To ti je kao veliki avionski motor koji te odnese u nebo do vrha planine. Ali ako taj motor staviš u ford, on se raspadne u paramparčad. I to smo mi, Frenk, dva forda. Bog nam se odozgo smeje.“
Oni jesu dva forda koja jure i gaze sve one koji stoje na putu njihove ljubavi, bez trunke kajanja. Samo na kraju romana Frenk na kratko posumnja u sopstvenu podsvest.
„U ćeliji broj 7 leži neki tip koji je ubio brata, ali kaže da nije ubio on već njegova podsvest. Pitao sam ga šta to znači, a on kaže da čovek ima dva ’ja’, jedno za koje zna i drugo za koje ne zna zato što je podsvesno. To me je uzdrmalo. Da ja nisam ubio, a da toga nisam bio svestan? Bože dragi, ne verujem u to!“
I zaista ne veruje Frenk, kao što ne veruje ni Kora, da u njihovim postupcima ima nečeg lošeg. Nije njima Džejms M. Kejn usadio grižu savesti, kao što je to na primer svojim junacima radio Dostojevski kada im je ruke isprljao tuđom krvlju. Ne, ljubavnici u romanu „Poštar uvek zvoni dvaput“ kažu: „Bez ljubavi se ne može“ i ne biraju sredstva da svoje emocije zadovolje.
Njihove postupke niko ne može da opravda, ali strast i ljubav njihovu može da razume svako ko je makar jednom zaista voleo.
Autor: Dragana Todorović
Susret Frenka i Kore na početku romana bio je fatalan i pokrenuo je čitav niz događaja. „A onda sam je video. Bila je pozadi, u kuhinji, pa je došla da raskloni moj sto. Sem što je bila zgodna, nije bila neka lepotica, ali je delovala nekako sumorno i imala je napućene usne, koje sam želeo da zdrobim.“
I zdrobio je Frenk Korine usne: „Poljubio sam je. Oči su joj sijale u mene kao dve plave zvezde. Osećao sam se kao u crkvi.“ Ali, Frenk je tim poljupcem zdrobio i svoj život. Strast i ljubav koju je osećao prema Kori nikome nije donela dobro.
„… mnogo sam razmišljala, Frenk. Noćas. O tebi i meni, o Holivudu, zašto nisam uspela na filmu, o onoj birtiji, o drumu i zašto ga voliš. Mi smo dve propalice, Frenk. Bog nas je one noći pogledao. Dao nam je sve što dvoje ljudi poželeti mogu. No mi prosto nismo ljudi za to. Imali smo onoliku ljubav i poklekli smo pod njom. To ti je kao veliki avionski motor koji te odnese u nebo do vrha planine. Ali ako taj motor staviš u ford, on se raspadne u paramparčad. I to smo mi, Frenk, dva forda. Bog nam se odozgo smeje.“
Oni jesu dva forda koja jure i gaze sve one koji stoje na putu njihove ljubavi, bez trunke kajanja. Samo na kraju romana Frenk na kratko posumnja u sopstvenu podsvest.
„U ćeliji broj 7 leži neki tip koji je ubio brata, ali kaže da nije ubio on već njegova podsvest. Pitao sam ga šta to znači, a on kaže da čovek ima dva ’ja’, jedno za koje zna i drugo za koje ne zna zato što je podsvesno. To me je uzdrmalo. Da ja nisam ubio, a da toga nisam bio svestan? Bože dragi, ne verujem u to!“
I zaista ne veruje Frenk, kao što ne veruje ni Kora, da u njihovim postupcima ima nečeg lošeg. Nije njima Džejms M. Kejn usadio grižu savesti, kao što je to na primer svojim junacima radio Dostojevski kada im je ruke isprljao tuđom krvlju. Ne, ljubavnici u romanu „Poštar uvek zvoni dvaput“ kažu: „Bez ljubavi se ne može“ i ne biraju sredstva da svoje emocije zadovolje.
Njihove postupke niko ne može da opravda, ali strast i ljubav njihovu može da razume svako ko je makar jednom zaista voleo.
Autor: Dragana Todorović
