Ježi Kosinjski (1933–1991) šezdesetih je godina dospeo u veoma specifičnu i zavidnu poziciju: iako emigrant iz Poljske, važio je za etabliranog mladog američkog autora a da se čak gotovo i nije tematski bavio Sjedinjenim Državama, nego totalitarnim Sovjetskim Savezom. Osim toga, da bi uspeh Kosinjskog bio još jedinstveniji, njegovo pismo razvijalo se po uzoru isključivo na evropske autore poput Lujа Ferdinanda Selina, Albera Kamija, Voltera i Franca Kafke.

A onda je 1971. objavio budući klasik – roman „Prisutnost“, tematski duboko uronjen u Sjedinjene Države. Kako bi i po tome bio jedinstven, posredi je knjiga koja je za razliku od gotovo svih drugih iz žanra antiutopije puna vedrine. Koju obezbeđuje humor, što ne znači da je štivo lišeno gorčine koja pomaže da satira dobije dodatno umetničko „punjenje“ i značenjsko duplo dno.

Za glavnog junaka romana Kosinjski bira i stvara Čensa – baštovana bez biografije, zdravstvene i bankovne knjižice, i umeća da čita i piše. Autor ga ovako opisuje: „Čens će raditi u bašti, gde će se brinuti o biljkama, različitim travama i drveću koje tamo spokojno raste. Tako će i sam postati nalik njima: tih i otvoren na Suncu, a tmuran kada pada kiša.“ I to je upravo bila supstanca Čensa, hladne biljke – u sledećem smislu: tabula rasa koja je živela i rasla u samoći u kojoj mu je televizija bila jedino Sunce.

Međutim, on ima tu (ne)sreću da kad ostane bez krova nad glavom udarи га automobil supruge Bendžamina Rensa, predsednika Upravnog odbora Prve američke finanijske korporacije, koji je inače na samrti. Rens je i prvi koji u Čensovu sposobnost da govori pretežno o biljnom svetu učitava mudre poruke o nacionalnoj ekonomiji i politici.

Od tada se fabula razvija u dva pravca: a) Čens – tačnije Čonsi Gardiner kako ga svi zovu, brkajući njegov izgovor vlastitog imena i zanimanje sa osnovnim podacima identiteta – nastoji da se prilagodi mnogo većem svetu od onog koji poznaje koristeći sve što je naučio putem svog televizijskog obrazovanja i uzgajivanja bašte; b) političari, novinari, biznismeni i drugi koji dolaze s njim u kontakt pokušavaju da ga dokuče i profilišu na osnovu onog što vide i čuju od njega.

Stvari sežu neslućeno daleko: FBI i mediji kapituliraju u nastojanju da dođu do njegove biografije a Čens je, pred sam kraj romana, viđen u krugu kandidata za veoma visoko političko zvanje. Jeste, ovo znači da je Kosinjski (pred)video SAD kao zemlju u kojoj je moguće da pod uticajem medija obična tabula rasa može da zaludi čitavu naciju koja je takođe pod uticajem medija.

Ali autor je toliki majstor da je kadar da od čoveka-biljke napravi toliko slojevitog lika da je u stanju da pobudi entuzijazam, iako nije entuzijastičan, da izazove zaljubljenost ne osećajući ništa, da stimuliše druge iz svoje pozicije prilične apatije, da postane opštetumačen iako sam ne razume mnogo toga. Da ne govorimo o tome koliko je „Prisutnost“ aktuelna u doba digitalne kulture i posvemašnje površnosti u kojoj kao jedna od retkih svetlih tačaka ostaje borba za prirodu, koju Čens upečatljivo oličava i u poslednjoj sceni u kojoj se vraća – na neko vreme? zauvek? – u baštu, okrećući leđa kartonskim figurama establišmenta koje ostaju uronjene u svoj besmisleni žamor i brbljanje na balu.

Štaviše, Kosinjski u svojoj vedroj antiutopiji nije anticipirao samo Sjedinjene Države dvadeset prvog veka, nego bezmalo i sav današnji svet.

Autor: Domagoj Petrović