Prikaz romana „Priznanja“: Jezovito remek-delo
Pun nepredvidivih obrta, roman „Priznanja“ japanske autorke Kanae Minato, posle koga nikada više nećete gledati isto na učionice, istražuje očajanje i granice kazne.
Priznaću vam nešto... Ponekad, kada sam posebno dobre volje, uljuljkujem se u uverenju da živimo u najboljem od svih mogućih svetova. U nekim drugim prilikama, a posebno u poslednje vreme, sve sam uvereniji da zapravo živimo u najgorem mogućem svetu, koji bi, da je samo za mrvicu gori, eksplodirao i netragom nestao. Znate i sami kako je... Dovoljno je da bacim pogled na vesti i da mi se odmah smrkne. Tu su ratovi koji potresaju Zemljinu kuglu, najrazličitija zverstva i užasi, a tu su i zločini iz našeg neposrednog okruženja koji postaju sve stašniji, koji sve više uznemiravaju. U misli mi se stalno vraća užas koji se dogodilo u „Ribnikaru“, a sada je i tu užasna sudbina male Danke Ilić, koja ozbiljno narušava veru u ljudski rod. Strašno je sve to, veoma opterećujuće, i čovek mora da pronađe ventil kako bi oslobodio sav taj silni pritisak. Moji ventili su gledanje filmova, pisanje i čitanje.
Kada biram šta ću gledati/čitati, ponekad svesno odličim da izbegnem „teške“ teme, pa posegnem za nečim bezbrižnijim, manje opterećujućim. Ali ne mogu uvek tako. Ponekad je neophodno posegnuti za nečim što će vas iz temelja prodrmati. Za roman japanske književnice Kanae Minato saznao sam proučavajući spisak novih Laguninih izdanja. Zaplet „Priznanja“ me je privukao, možda zato što je usredsređen na Juko Moriguči, mladu ženu koja radi kao nastavnica u jednoj nižoj srednjoj školi (i ja predajem u školi, učeničko-profesorski odnosi mi nisu strani). „Njeni učenici su joj ubili ćerku, sada je ona na potezu“, pisalo je na koricama. Iskreno, bio sam zaintigiran, mada istovremeno i donekle uznemiren, pošto mi je od početka bilo jasno da nije u pitanju „lako“ štivo.
„Prizanja“ su prvi autorkin roman, a knjiga se u japanskim knjižarama pojavila 2008. godine i privukla veliku pažnju. Roman je postao bestseler u Japanu, a dve godine kasnije je usledila i popularna filmska adaptacija u režiji Tecuja Nakašime. Poslednjih deceniju i po Minato je bila veoma vredna i objavila je dvadesetak romana, od kojih je nekoliko takođe pretočeno u uspešne filmove i serije. Ona je u Japanu već odavno proglašena za „kraljicu misterija“, mračnih psiholških trilera, koji kod čitalaca izazivaju osećaj nelegode i neprijatnost, a „Priznanja“ su prva prilika da se srpski čitaoci sretnu sa njenim radom. Tu priliku ne treba propustiti, jer se svakako radi o specifičnoj autorki vrednoj pažnje.
Knjigu sam počeo da čitam sa određenom zebnjom i – iako se nisam prevario u prvobitnoj proceni („Priznanja“ jesu duboko uznemirujuća) – priča i stil Kanae Minato su me veoma brzo pridobili. Roman je podeljen na šest poglavlja različitih dužina, koja sadrže priznanja, tj. ispovesti junaka ove priče o ubistvu i osveti. Posebno me je fasciniralo koliko je ova priča univerzalna, koliko se presilkava na Srbiju u kojoj trenutno živimo. Iako su tako daleko jedna od druge, Japan i Srbija su zemlje koje zapravo muče slični problemi. Porast nasilja među decom mlađom od 14 godina je zabrinjavajući trend, koji je prerastao u svetski fenomen. Minato se hvata ukoštac sa ovom temom i veoma je precizno vivisecira.
Minato pažljivo gradi svoju priču, sagledava je iz različitih uglova, menja perspektivu iz poglavlja u poglavlje. Sve to radi veoma vešto i njen roman zaista podseća, kako je autorka trilera Dženi Milčman lepo istakla u svom osvrtu, na grafiku Morisa Kornelisa Ešera u kojoj svaka krivina daje osnov novo tumačenje. Ugao gledanja se menja u svakom poglavlju, mada te promene, zapravo, ne poništavaju ono što im je prethodilo, već su tu da priči daju dodatnu dubinu. Ima u ovoj prozi puno istinske jeze, a tu su – važno je istaći – snažne spone koje ovo delo povezuju sa kultnim romanom „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ američke književnice Lajonel Šrajver, mada je japanski roman žanrovski znatno profilisaniji. Kanae Minato želi da napiše angažovano delo, želi da ukaže na probleme koji muče njeno (i ne samo njeno) društvo, ali da to sve ponudi u jednoj trileraškoj oblandi, što čitanje „Priznanja“ čini uzbudljivijim i lakšim. Kako je besmrtni Njegoš jednom davno istakako „čaša žuči ište čašu meda“, a japanska autorka u „Priznanjima“ zaista majstorski određuje pravu razmeru.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 41
Priznaću vam nešto... Ponekad, kada sam posebno dobre volje, uljuljkujem se u uverenju da živimo u najboljem od svih mogućih svetova. U nekim drugim prilikama, a posebno u poslednje vreme, sve sam uvereniji da zapravo živimo u najgorem mogućem svetu, koji bi, da je samo za mrvicu gori, eksplodirao i netragom nestao. Znate i sami kako je... Dovoljno je da bacim pogled na vesti i da mi se odmah smrkne. Tu su ratovi koji potresaju Zemljinu kuglu, najrazličitija zverstva i užasi, a tu su i zločini iz našeg neposrednog okruženja koji postaju sve stašniji, koji sve više uznemiravaju. U misli mi se stalno vraća užas koji se dogodilo u „Ribnikaru“, a sada je i tu užasna sudbina male Danke Ilić, koja ozbiljno narušava veru u ljudski rod. Strašno je sve to, veoma opterećujuće, i čovek mora da pronađe ventil kako bi oslobodio sav taj silni pritisak. Moji ventili su gledanje filmova, pisanje i čitanje.
Kada biram šta ću gledati/čitati, ponekad svesno odličim da izbegnem „teške“ teme, pa posegnem za nečim bezbrižnijim, manje opterećujućim. Ali ne mogu uvek tako. Ponekad je neophodno posegnuti za nečim što će vas iz temelja prodrmati. Za roman japanske književnice Kanae Minato saznao sam proučavajući spisak novih Laguninih izdanja. Zaplet „Priznanja“ me je privukao, možda zato što je usredsređen na Juko Moriguči, mladu ženu koja radi kao nastavnica u jednoj nižoj srednjoj školi (i ja predajem u školi, učeničko-profesorski odnosi mi nisu strani). „Njeni učenici su joj ubili ćerku, sada je ona na potezu“, pisalo je na koricama. Iskreno, bio sam zaintigiran, mada istovremeno i donekle uznemiren, pošto mi je od početka bilo jasno da nije u pitanju „lako“ štivo.
„Prizanja“ su prvi autorkin roman, a knjiga se u japanskim knjižarama pojavila 2008. godine i privukla veliku pažnju. Roman je postao bestseler u Japanu, a dve godine kasnije je usledila i popularna filmska adaptacija u režiji Tecuja Nakašime. Poslednjih deceniju i po Minato je bila veoma vredna i objavila je dvadesetak romana, od kojih je nekoliko takođe pretočeno u uspešne filmove i serije. Ona je u Japanu već odavno proglašena za „kraljicu misterija“, mračnih psiholških trilera, koji kod čitalaca izazivaju osećaj nelegode i neprijatnost, a „Priznanja“ su prva prilika da se srpski čitaoci sretnu sa njenim radom. Tu priliku ne treba propustiti, jer se svakako radi o specifičnoj autorki vrednoj pažnje.
Knjigu sam počeo da čitam sa određenom zebnjom i – iako se nisam prevario u prvobitnoj proceni („Priznanja“ jesu duboko uznemirujuća) – priča i stil Kanae Minato su me veoma brzo pridobili. Roman je podeljen na šest poglavlja različitih dužina, koja sadrže priznanja, tj. ispovesti junaka ove priče o ubistvu i osveti. Posebno me je fasciniralo koliko je ova priča univerzalna, koliko se presilkava na Srbiju u kojoj trenutno živimo. Iako su tako daleko jedna od druge, Japan i Srbija su zemlje koje zapravo muče slični problemi. Porast nasilja među decom mlađom od 14 godina je zabrinjavajući trend, koji je prerastao u svetski fenomen. Minato se hvata ukoštac sa ovom temom i veoma je precizno vivisecira.
Minato pažljivo gradi svoju priču, sagledava je iz različitih uglova, menja perspektivu iz poglavlja u poglavlje. Sve to radi veoma vešto i njen roman zaista podseća, kako je autorka trilera Dženi Milčman lepo istakla u svom osvrtu, na grafiku Morisa Kornelisa Ešera u kojoj svaka krivina daje osnov novo tumačenje. Ugao gledanja se menja u svakom poglavlju, mada te promene, zapravo, ne poništavaju ono što im je prethodilo, već su tu da priči daju dodatnu dubinu. Ima u ovoj prozi puno istinske jeze, a tu su – važno je istaći – snažne spone koje ovo delo povezuju sa kultnim romanom „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ američke književnice Lajonel Šrajver, mada je japanski roman žanrovski znatno profilisaniji. Kanae Minato želi da napiše angažovano delo, želi da ukaže na probleme koji muče njeno (i ne samo njeno) društvo, ali da to sve ponudi u jednoj trileraškoj oblandi, što čitanje „Priznanja“ čini uzbudljivijim i lakšim. Kako je besmrtni Njegoš jednom davno istakako „čaša žuči ište čašu meda“, a japanska autorka u „Priznanjima“ zaista majstorski određuje pravu razmeru.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 41
