Prikaz romana „Profesor žudnje“ Filipa Rota
Deseta knjiga Filipa Rota je promišljen, stilski elegantan, u izvesnoj meri čak i nežan roman o paradoksu muške žudnje, tog razdirućeg seksualnog zanosa koji pojedincu može doneti sreću, ali nikako nije u stanju da je nadživi.
Moglo bi se reći da ovo delo pre ostavlja utisak diskursa nego fikcije – i to diskursa visokog nivoa, koji krase pronicljivost, mnoštvo novih i starih retoričkih sredstava i pikantne ilustracije. Činjenica da scene nisu dramski razvijene i najčešće predstavljaju tek skicu, a da su likovi uglavnom jedva nagovešteni, ukazuje nam da ovde imamo posla sa monologom, a ne sa naracijom u prvom licu.
Čini se da nema potrebe posebno naglašavati da je ovaj metod namerno tako osmišljen kako bi čitaoca angažovao intelektualno, a ne na nivou čula. Trebalo bi ipak imati u vidu da smo u poslednjih nekoliko decenija svedoci trke u kojoj kritičari ne mogu da održe korak sa piscima. Nesposobnost da prepoznaju suptilnost i elemente inovacije u nečijem stvaralaštvu, komentatore nažalost često navodi da prave greške u vrednovanju.
Sa stranica Rotovog romana obraća nam se Dejvid Kepeš, profesor komparativne književnosti, koji sa posebnim entuzijazmom proučava stvaralaštvo Čehova i Kafke. Pred sam kraj knjige stižemo do pasaža koji, kao neka vrsta odloženog predgovora, objašnjava zašto je Rot izabrao ovakvu strukturu: inspiraciju je našao u Kafkinoj priči Izveštaj jednoj akademiji, u kojoj čovekoliki majmun izgovara sledeće reči: „Uvaženi članovi Akademije! Ukazali ste mi veliku čast zahtevom da vam podnesem izveštaj o životu koji sam do sada vodio kao majmun.“
„Uvaženi polaznici kursa Književnost 341...“, piše Dejvid Kepeš hotelskim priborom za pisanje u Kafkinom Pragu, zamišljajući da govor saopštava studentima. Posle nekoliko stranica, uvodno izlaganje zaključuje rečima: „Iako će nekima od vas ova ispovest delovati nepromišljeno, neprofesionalno i neukusno, želeo bih ipak da, uz vašu dozvolu, nastavim i podnesem vam izveštaj o životu koji sam do sada vodio kao ljudsko biće.“
Razmotrimo li početak Rotove knjige u ovom svetlu, videćemo da ona, kao i većina ozbiljnih govora i predavanja, počinje sa nekoliko šaljivih opaski. Profesor Kepeš počinje izveštaj tako što sa nama – ili studentima kursa Književnost 341 – deli uspomenu na komičnu pojavu Herbija Baratskog, junaka njegovog detinjstva, „organizatora društvenog života, vođe orkestra, pevuškala, komedijanta i ceremonijal-majstora u hotelu koji je moja porodica držala u jednom planinskom odmaralištu.“ Herbi je na Kepeša poseban utisak ostavio svojim imitacijama; umeo je da imitira sve zvuke koji nastaju u toaletu, izuzev odmotavanja toalet papira. U svom poslednjem pojavljivanju na stranicama knjige, on, gonjen ambicijom, uvežbava upravo taj efekat.
Divljenje koje je osećao prema Herbiju, pripoveda Kepeš, probudilo je u njemu želju da postane zabavljač, a zatim i ozbiljan glumac. Međutim, njegov razvojni put ubrzo je počeo da se grana u dva kraka: sa jedne strane, kod njega se javilo ozbiljno interesovanje za proučavanje književnosti, a sa druge – intenzivna potreba za zadovoljenjem najnižih poriva. Intelektualno je sazrevao, dok je njegov lični razvoj bio potpuno blokiran. Na koledžu je važio za velikog zavodnika, ali samo zato što se do krajnosti posvetio toj ulozi. Ceo proces zavođenja bio je daleko privlačniji od samog rezultata. Preterana iskrenost mu je često zadavala probleme, jer je obično bio žrtva mladih žena koje su istovremeno tražile iskreno mišljenje i bile užasnute kada ga čuju. Do zaokreta je došlo tek kada je studije nastavio u Engleskoj i tamo upoznao dve Šveđanke, predstavnice nacije o čijem su se promiskuitetu i lepoti u ono vreme ispredale legende.
Te legende, koje se inače u raznim periodima vezuju za različite etničke grupe, bile su same po sebi efikasnije u probijanju Kepešove blokade nego prva od ovih dveju devojaka. Ona se zvala se Elizabet i svojski se trudila da ispuni očekivanja okoline, da se uda i zasnuje porodicu, što ju je dovelo na prag samoubistva. Kepeš je u drugoj devojci, Elizabetinoj cimerki Birgiti, pronašao srodnu dušu kada je u pitanju bilo seksualno eksperimentisanje. Uzdržanost koju Filip Rot pokazuje u konstruisanju „Profesora žudnje“ najbolje ilustruje činjenica da on čitaocu ne dozvoljava da, poput voajera, prisustvuje trenutku ispunjenja Birgitine najluđe seksualne fantazije, već o njemu govori u formi sećanja. Kepeš je sada već u Veneciji. Njegova veza sa Kler je srećna, što znači da je lišena strasti:
„Da, sedeći preko puta Kler... prisećam se... prizora Birgite kako kleči preda mnom...“
Rot sebi dozvoljava nekoliko „izleta“ iz forme predavanja. Jedan od njih je Kepešov razgovor sa psihoanalitičarem o propalom braku sa lepoticom iz Ohaja. Drugi put, pisac se oslanja na prednosti epistolarne forme, a zatim, negde pred kraj romana, poseže za još jednom komičnom sekvencom. Ovaj poslednji iskorak je prezentovan kao Kepešov san o ženi koja je postala turistička atrakcija književnog sveta, zato što je bila Kafkina prostitutka.
Čini se da pisac savršeno vlada svetom koji je stvorio, osim možda u jednom smislu. Ne bi se, naime, moglo reći da je Rotu pošlo za rukom da čitaoca potpuno ubedi u postojanje ironične distance između autora i naratora. Naročito na kraju knjige, gde Kepeš izražava nezadovoljstvo načinom na koji se paradoks „žudnja-sreća“ ispoljava u njegovom životu: kao da je reč o najgoroj nesreći i „besmislenoj, surovoj, neobjašnjivoj pošalici“ upućenoj na njegov račun. Čitalac oseća potrebu da mu kaže, a stiče se utisak da mu i sâm Rot govori, da i jeste reč o šali – tužnoj, maloj, univerzalnoj, nužnoj šali, čiju poruku Dejvid Kepeš shvata kasnije od većine ljudi. Verzija šale, poznata autoru ovog teksta, govori o tome kako svaki mladi bračni par sa svadbenim poklonima treba da dobije i džak pasulja. Oni dobijaju i savet da tokom prve godine braka posle svakog seksualnog odnosa ubace zrno pasulja u teglu, a da zatim, tokom godina koje će uslediti, iz te tegle posle svakog odnosa izvade po jedno zrno. Tegla, kaže ovaj vic, nikada neće biti ispražnjena.
U „Profesoru žudnje“ čitamo i nekoliko divnih pasaža o Kepešovim roditeljima. Naročito su dirljivi oni koji opisuju majčinu smrt i očevu starost. Jevrejski roditelji se nesrazmerno često nalaze na meti satiričnih komentara i zato je pravo osveženje videti da se neko prema njima odnosi sa iskrenom naklonošću.
Posle ženine smrti, Kepešov otac se sprijateljuje sa starim gospodinom Barbatnikom, čovekom koji je preživeo strahote koncentracionog logora i koji u ovom romanu ima zadatak da nam saopšti kako svako od nas može postati i nešto više od običnog čoveka: ljudsko biće. Ovakvi detalji bi verovatno trebalo da nas usmere ka zaključku da je ljubav porodice upravo ono što civilizovanog čoveka štiti od užasa koje sa sobom nose usamljenost i smrt, a da strast nije ništa više od sirovog mehanizma, koji ponekad služi kao inicijalna kapisla za ozbiljna osećanja, ali nema nikakvu trajnu vrednost.
„Profesor žudnje“ je izvanredno napisan, izazovan i često dirljiv mali roman, ali i sjajna studija troglodita koji se krije u svakom od nas.
Autor: Vans Burdžejli
Izvor: nytimes.comPrevela: Jelena Tanasković
Moglo bi se reći da ovo delo pre ostavlja utisak diskursa nego fikcije – i to diskursa visokog nivoa, koji krase pronicljivost, mnoštvo novih i starih retoričkih sredstava i pikantne ilustracije. Činjenica da scene nisu dramski razvijene i najčešće predstavljaju tek skicu, a da su likovi uglavnom jedva nagovešteni, ukazuje nam da ovde imamo posla sa monologom, a ne sa naracijom u prvom licu.
Čini se da nema potrebe posebno naglašavati da je ovaj metod namerno tako osmišljen kako bi čitaoca angažovao intelektualno, a ne na nivou čula. Trebalo bi ipak imati u vidu da smo u poslednjih nekoliko decenija svedoci trke u kojoj kritičari ne mogu da održe korak sa piscima. Nesposobnost da prepoznaju suptilnost i elemente inovacije u nečijem stvaralaštvu, komentatore nažalost često navodi da prave greške u vrednovanju.
Sa stranica Rotovog romana obraća nam se Dejvid Kepeš, profesor komparativne književnosti, koji sa posebnim entuzijazmom proučava stvaralaštvo Čehova i Kafke. Pred sam kraj knjige stižemo do pasaža koji, kao neka vrsta odloženog predgovora, objašnjava zašto je Rot izabrao ovakvu strukturu: inspiraciju je našao u Kafkinoj priči Izveštaj jednoj akademiji, u kojoj čovekoliki majmun izgovara sledeće reči: „Uvaženi članovi Akademije! Ukazali ste mi veliku čast zahtevom da vam podnesem izveštaj o životu koji sam do sada vodio kao majmun.“
„Uvaženi polaznici kursa Književnost 341...“, piše Dejvid Kepeš hotelskim priborom za pisanje u Kafkinom Pragu, zamišljajući da govor saopštava studentima. Posle nekoliko stranica, uvodno izlaganje zaključuje rečima: „Iako će nekima od vas ova ispovest delovati nepromišljeno, neprofesionalno i neukusno, želeo bih ipak da, uz vašu dozvolu, nastavim i podnesem vam izveštaj o životu koji sam do sada vodio kao ljudsko biće.“
Razmotrimo li početak Rotove knjige u ovom svetlu, videćemo da ona, kao i većina ozbiljnih govora i predavanja, počinje sa nekoliko šaljivih opaski. Profesor Kepeš počinje izveštaj tako što sa nama – ili studentima kursa Književnost 341 – deli uspomenu na komičnu pojavu Herbija Baratskog, junaka njegovog detinjstva, „organizatora društvenog života, vođe orkestra, pevuškala, komedijanta i ceremonijal-majstora u hotelu koji je moja porodica držala u jednom planinskom odmaralištu.“ Herbi je na Kepeša poseban utisak ostavio svojim imitacijama; umeo je da imitira sve zvuke koji nastaju u toaletu, izuzev odmotavanja toalet papira. U svom poslednjem pojavljivanju na stranicama knjige, on, gonjen ambicijom, uvežbava upravo taj efekat.
Divljenje koje je osećao prema Herbiju, pripoveda Kepeš, probudilo je u njemu želju da postane zabavljač, a zatim i ozbiljan glumac. Međutim, njegov razvojni put ubrzo je počeo da se grana u dva kraka: sa jedne strane, kod njega se javilo ozbiljno interesovanje za proučavanje književnosti, a sa druge – intenzivna potreba za zadovoljenjem najnižih poriva. Intelektualno je sazrevao, dok je njegov lični razvoj bio potpuno blokiran. Na koledžu je važio za velikog zavodnika, ali samo zato što se do krajnosti posvetio toj ulozi. Ceo proces zavođenja bio je daleko privlačniji od samog rezultata. Preterana iskrenost mu je često zadavala probleme, jer je obično bio žrtva mladih žena koje su istovremeno tražile iskreno mišljenje i bile užasnute kada ga čuju. Do zaokreta je došlo tek kada je studije nastavio u Engleskoj i tamo upoznao dve Šveđanke, predstavnice nacije o čijem su se promiskuitetu i lepoti u ono vreme ispredale legende.
Te legende, koje se inače u raznim periodima vezuju za različite etničke grupe, bile su same po sebi efikasnije u probijanju Kepešove blokade nego prva od ovih dveju devojaka. Ona se zvala se Elizabet i svojski se trudila da ispuni očekivanja okoline, da se uda i zasnuje porodicu, što ju je dovelo na prag samoubistva. Kepeš je u drugoj devojci, Elizabetinoj cimerki Birgiti, pronašao srodnu dušu kada je u pitanju bilo seksualno eksperimentisanje. Uzdržanost koju Filip Rot pokazuje u konstruisanju „Profesora žudnje“ najbolje ilustruje činjenica da on čitaocu ne dozvoljava da, poput voajera, prisustvuje trenutku ispunjenja Birgitine najluđe seksualne fantazije, već o njemu govori u formi sećanja. Kepeš je sada već u Veneciji. Njegova veza sa Kler je srećna, što znači da je lišena strasti:
„Da, sedeći preko puta Kler... prisećam se... prizora Birgite kako kleči preda mnom...“
Rot sebi dozvoljava nekoliko „izleta“ iz forme predavanja. Jedan od njih je Kepešov razgovor sa psihoanalitičarem o propalom braku sa lepoticom iz Ohaja. Drugi put, pisac se oslanja na prednosti epistolarne forme, a zatim, negde pred kraj romana, poseže za još jednom komičnom sekvencom. Ovaj poslednji iskorak je prezentovan kao Kepešov san o ženi koja je postala turistička atrakcija književnog sveta, zato što je bila Kafkina prostitutka.
Čini se da pisac savršeno vlada svetom koji je stvorio, osim možda u jednom smislu. Ne bi se, naime, moglo reći da je Rotu pošlo za rukom da čitaoca potpuno ubedi u postojanje ironične distance između autora i naratora. Naročito na kraju knjige, gde Kepeš izražava nezadovoljstvo načinom na koji se paradoks „žudnja-sreća“ ispoljava u njegovom životu: kao da je reč o najgoroj nesreći i „besmislenoj, surovoj, neobjašnjivoj pošalici“ upućenoj na njegov račun. Čitalac oseća potrebu da mu kaže, a stiče se utisak da mu i sâm Rot govori, da i jeste reč o šali – tužnoj, maloj, univerzalnoj, nužnoj šali, čiju poruku Dejvid Kepeš shvata kasnije od većine ljudi. Verzija šale, poznata autoru ovog teksta, govori o tome kako svaki mladi bračni par sa svadbenim poklonima treba da dobije i džak pasulja. Oni dobijaju i savet da tokom prve godine braka posle svakog seksualnog odnosa ubace zrno pasulja u teglu, a da zatim, tokom godina koje će uslediti, iz te tegle posle svakog odnosa izvade po jedno zrno. Tegla, kaže ovaj vic, nikada neće biti ispražnjena.
U „Profesoru žudnje“ čitamo i nekoliko divnih pasaža o Kepešovim roditeljima. Naročito su dirljivi oni koji opisuju majčinu smrt i očevu starost. Jevrejski roditelji se nesrazmerno često nalaze na meti satiričnih komentara i zato je pravo osveženje videti da se neko prema njima odnosi sa iskrenom naklonošću.
Posle ženine smrti, Kepešov otac se sprijateljuje sa starim gospodinom Barbatnikom, čovekom koji je preživeo strahote koncentracionog logora i koji u ovom romanu ima zadatak da nam saopšti kako svako od nas može postati i nešto više od običnog čoveka: ljudsko biće. Ovakvi detalji bi verovatno trebalo da nas usmere ka zaključku da je ljubav porodice upravo ono što civilizovanog čoveka štiti od užasa koje sa sobom nose usamljenost i smrt, a da strast nije ništa više od sirovog mehanizma, koji ponekad služi kao inicijalna kapisla za ozbiljna osećanja, ali nema nikakvu trajnu vrednost.
„Profesor žudnje“ je izvanredno napisan, izazovan i često dirljiv mali roman, ali i sjajna studija troglodita koji se krije u svakom od nas.
Autor: Vans Burdžejli
Izvor: nytimes.comPrevela: Jelena Tanasković
