Prikaz romana „Putar i parizer“: Iznurena mladost ili Kako se osloboditi sebe i druge nevolje
Jerko Mihaljević je „novi glas nove generacije“ hrvatskih pisaca, napisao je Kruno Lokotar i, kao i obično, bio u pravu. Ipak, šta to znači? Šta znači novi glas i šta znači nova generacija? Na prvi pogled sve je tu, manje ili više, jasno: Mihaljević pripada generaciji pisaca koja tek što je odmakla od svoje tridesete godine, jugoslovenske ratove ne pamti, te svojim glasom doziva neke druge – ne, dakle, ratne – priče, probleme i opsesije, što ga po automatizmu i po inerciji, preporučuje kao novi glas. No to nije dovoljno.
Nova priča kao takva, kao nova, nikada nije jemstvo književne novine, još manje prepoznatljive različitosti u odnosu na priče koje su ispričane pre nje, tim pre što su sve priče – da se podsetimo starog Borhesa – već ispričane. Mihaljević ne piše o ratu – u redu, ali šta s tim što ne piše o nečemu? Ne piše ni o vanzemaljcima. I? Zar pisanje o ratu, o traumi rata, o najvećem događaju u životima ljudi koji su rat, na jedan, drugi, ili treći način okusili, ne može biti novo i drugačije? Može, naravno. Zar nam veliki roman Damira Ovčine „Kad sam bio hodža“ ne govori upravo to?
Ali novina Mihaljevićevog pisanja nije ni u temi, o onome o čemu piše. Uostalom, on piše o četvorici zagrebačkih prijatelja, tridesetogodišnjaka (o ljudima svoje generacije) kojih se rat više ni na koji način ne tiče, oni o ratu ni ne razmišljaju, ali odnekud su se, a da ni sami ne znaju kako, zaglavili u svojim životima kao u živi pesak da su upali. Atmosfera Mihaljevićevog romana priziva upravo tu sliku, ili taj osećaj: tonete u duboko blato i što se više batrgate, to vas žitka masa halapljivije guta. Uostalom, nakon početnih i bezuspešnih pokušaja da se iskobeljate i sami ste to shvatili, te ste se sada, do nosa u kalu, primirili i čekate da neko naiđe i izvuče vas. Ali to se ne događa, pa ćete još jedanput pokušati da se sami izbavite.
Generacijski roman, dakle, ali njih ima koliko god hoćete. Ništa od svega ovoga ne bi zaslužilo Lokotarovu pohvalu da Mihaljević nije jako dobro skapirao staru pouku: pisati ne znači objašnjavati (onako, recimo, kako objašnjava književni kritičar kada piše o nekoj knjizi), niti tražiti razloge na način filozofije, nego jezikom zahvatiti živote u njihovoj sirovosti i neposrednosti, potom u njihovoj dubini i složenosti. To znači slediti svoje junaka s distance, kao detektiv koji prati sumnjivca (kako ne biste junacima smetali u donošenju pogrešnih odluka), ili se noću uvlači u njegovu kuću da bi mu ispreturao fioke, pronašao papire i čuo ga kako diše. To znači ne mešati se u živote svojih junaka, kuda god da su se, u međuvremenu, uputili (računajući i provaliju). Mihaljević radi upravo to: pušta Toma, Ronka, Crnog i Dombu da se, držeći se jedan za drugog, izvlače iz močvare sopstvenih života kako znaju i umeju. A uglavnom ne umeju.
Svoje junake Jerko Mihaljević zatiče u očajnom stanju, slepljene za sredinu iz koje potiču, bez snage, volje i motiva da iz nje odu. Uglavnom žive s roditeljima i roditelji ih, uglavnom, izdržavaju, osim Tomija kome je, naizgled, izuzev žene s kojom živi, sve potaman. Prvobitni utisak, međutim, da je reč o zgubidanima i gubitnicima, varljiv je utoliko što je reč o ljudima koji su imali svoje šanse, ali su te šanse, bez greške i bez previše oklevanja, propuštali. Zagrebačka četvorka, dakle, ne ume, ili nema snage, da se odmakne od života svojih roditelja, ali dok se roditelji mogu izgovarati makar ratom, dotle ovi nemaju čak ni taj izgovor. Zbog toga se odlučuju na očajnički korak: ponoviće mladalačku avanturu, krenuće na more istim onim putem i istim onim povodima kojima su išli kao klinci.
Motiv je vrlo prepoznatljiv: ako se odmaknu od sebe samih, možda se nešto i dogodi. Problem je, naravno, što sa sobom uvek nose i sebe. Oštećene i ubijene u pojam. Potrpaće svoja iznurena tela i svoje otupele duše u kola i krenuće u potragu za izgubljenom mladošću (da podsetimo: reč je o momcima od tridesetak godina) kao da su krenuli u potragu za izgubljenim svetim gralom. Krstaška komponenta ovde nije bez neke: njihov odlazak na odmor od sebe samih ispostaviće se opasnijim nego što su slutili: besmislena opijanja, žestoke (besmislene) svađe, tipično muška lenjost i besramno kaškanje u sopstvenom smradu, zastrašujuće odsustvo ideja, paraliza u dodiru sa stvarnim svetom... Dok pratimo kako se četvorka tetura po jadranskoj obali, pisac u paralelnom pripovednom toku odvija i rastavlja njihove živote, birajući detalje ili epizode koji pokazuju kako su, kog đavola, uopšte dospeli (d)ovde, ali u tim opisima (još jednom) nema nikakvih objašnjenja, još manje dociranja. Na junacima je, a naročito čitaocima, da izvode zaključke. Ništa tu ne štrči niti smara, jer sve je urađeno s dobrom merom, dinamičnim i živim jezikom.
Jerko Mihaljević je novi glas nove generacije utoliko što je odlično savladao tehnike pripovedanja (umesto da fantazira), što je disciplinovao jezik (umesto da divlja), te što nije podlegao inercijama koje bi mu, unapred, odredile pravac pripovedanja. „Putar i parizer“ je upravo zbog toga odličan tekst koji, istovremeno, puno daje, obavezuje i obećava.
Autor: Ivan Milenković
Izvor: Vreme
Nova priča kao takva, kao nova, nikada nije jemstvo književne novine, još manje prepoznatljive različitosti u odnosu na priče koje su ispričane pre nje, tim pre što su sve priče – da se podsetimo starog Borhesa – već ispričane. Mihaljević ne piše o ratu – u redu, ali šta s tim što ne piše o nečemu? Ne piše ni o vanzemaljcima. I? Zar pisanje o ratu, o traumi rata, o najvećem događaju u životima ljudi koji su rat, na jedan, drugi, ili treći način okusili, ne može biti novo i drugačije? Može, naravno. Zar nam veliki roman Damira Ovčine „Kad sam bio hodža“ ne govori upravo to?
Ali novina Mihaljevićevog pisanja nije ni u temi, o onome o čemu piše. Uostalom, on piše o četvorici zagrebačkih prijatelja, tridesetogodišnjaka (o ljudima svoje generacije) kojih se rat više ni na koji način ne tiče, oni o ratu ni ne razmišljaju, ali odnekud su se, a da ni sami ne znaju kako, zaglavili u svojim životima kao u živi pesak da su upali. Atmosfera Mihaljevićevog romana priziva upravo tu sliku, ili taj osećaj: tonete u duboko blato i što se više batrgate, to vas žitka masa halapljivije guta. Uostalom, nakon početnih i bezuspešnih pokušaja da se iskobeljate i sami ste to shvatili, te ste se sada, do nosa u kalu, primirili i čekate da neko naiđe i izvuče vas. Ali to se ne događa, pa ćete još jedanput pokušati da se sami izbavite.
Generacijski roman, dakle, ali njih ima koliko god hoćete. Ništa od svega ovoga ne bi zaslužilo Lokotarovu pohvalu da Mihaljević nije jako dobro skapirao staru pouku: pisati ne znači objašnjavati (onako, recimo, kako objašnjava književni kritičar kada piše o nekoj knjizi), niti tražiti razloge na način filozofije, nego jezikom zahvatiti živote u njihovoj sirovosti i neposrednosti, potom u njihovoj dubini i složenosti. To znači slediti svoje junaka s distance, kao detektiv koji prati sumnjivca (kako ne biste junacima smetali u donošenju pogrešnih odluka), ili se noću uvlači u njegovu kuću da bi mu ispreturao fioke, pronašao papire i čuo ga kako diše. To znači ne mešati se u živote svojih junaka, kuda god da su se, u međuvremenu, uputili (računajući i provaliju). Mihaljević radi upravo to: pušta Toma, Ronka, Crnog i Dombu da se, držeći se jedan za drugog, izvlače iz močvare sopstvenih života kako znaju i umeju. A uglavnom ne umeju.
Svoje junake Jerko Mihaljević zatiče u očajnom stanju, slepljene za sredinu iz koje potiču, bez snage, volje i motiva da iz nje odu. Uglavnom žive s roditeljima i roditelji ih, uglavnom, izdržavaju, osim Tomija kome je, naizgled, izuzev žene s kojom živi, sve potaman. Prvobitni utisak, međutim, da je reč o zgubidanima i gubitnicima, varljiv je utoliko što je reč o ljudima koji su imali svoje šanse, ali su te šanse, bez greške i bez previše oklevanja, propuštali. Zagrebačka četvorka, dakle, ne ume, ili nema snage, da se odmakne od života svojih roditelja, ali dok se roditelji mogu izgovarati makar ratom, dotle ovi nemaju čak ni taj izgovor. Zbog toga se odlučuju na očajnički korak: ponoviće mladalačku avanturu, krenuće na more istim onim putem i istim onim povodima kojima su išli kao klinci.
Motiv je vrlo prepoznatljiv: ako se odmaknu od sebe samih, možda se nešto i dogodi. Problem je, naravno, što sa sobom uvek nose i sebe. Oštećene i ubijene u pojam. Potrpaće svoja iznurena tela i svoje otupele duše u kola i krenuće u potragu za izgubljenom mladošću (da podsetimo: reč je o momcima od tridesetak godina) kao da su krenuli u potragu za izgubljenim svetim gralom. Krstaška komponenta ovde nije bez neke: njihov odlazak na odmor od sebe samih ispostaviće se opasnijim nego što su slutili: besmislena opijanja, žestoke (besmislene) svađe, tipično muška lenjost i besramno kaškanje u sopstvenom smradu, zastrašujuće odsustvo ideja, paraliza u dodiru sa stvarnim svetom... Dok pratimo kako se četvorka tetura po jadranskoj obali, pisac u paralelnom pripovednom toku odvija i rastavlja njihove živote, birajući detalje ili epizode koji pokazuju kako su, kog đavola, uopšte dospeli (d)ovde, ali u tim opisima (još jednom) nema nikakvih objašnjenja, još manje dociranja. Na junacima je, a naročito čitaocima, da izvode zaključke. Ništa tu ne štrči niti smara, jer sve je urađeno s dobrom merom, dinamičnim i živim jezikom.
Jerko Mihaljević je novi glas nove generacije utoliko što je odlično savladao tehnike pripovedanja (umesto da fantazira), što je disciplinovao jezik (umesto da divlja), te što nije podlegao inercijama koje bi mu, unapred, odredile pravac pripovedanja. „Putar i parizer“ je upravo zbog toga odličan tekst koji, istovremeno, puno daje, obavezuje i obećava.
Autor: Ivan Milenković
Izvor: Vreme
