Prikaz romana „Reč za crveno“: Komunikacija kao glavni izazov
Čudnovati i fenomenalni britanski romanopisac Džon Makgregor, rekao je 2017. godine novinaru lista Gardijan da oseća „antipatiju prema velikoj drami“. Odbojnost koju oseća prema spektaklu ogleda se u knjizi koja je tada objavljena, neosporno dobroj – „Jezero br. 13“, čija se radnja odigrava u periodu od trinaest godina i u kojoj ulogu kolektivnog naratora igraju stanovnici malog grada u engleskoj provinciji, uključujući i ptice i životinje koje žive u obližnjem žbunju. Na prvi pogled, međutim, njegov najnoviji roman „Reč za crveno“, predstavlja najveću dramu koja se uopšte može zamisliti. Počinje snežnom olujom na Antarktiku, koja je glavnog junaka, profesionalnog vodiča ekspedicija po imenu Dok Rajt, odsekla od Luka i Tomasa, dva mlada stručnjaka za mapiranje koji su deo njegovog tima. Niko od njih ništa ne vidi, radio im ne funkcioniše, satelitski telefoni nemaju signal i, što je najgore od svega, nešto je pošlo po zlu u Dokovoj glavi. Meša reči. Do kraja oluje, njegova je sposobnost korišćenja jezika u potpunosti nestala.
Makgregor svojim prepoznatljivo svedenim stilom detaljno opisuje ovu dramu i njene posledice, što čini najveći deo romana. Kao jedan od najvećih živih minimalista, sposoban je da pomeša duboki patos sa suvim smislom za humor u rečenici prekratkoj da bi se u njoj mogao upotrebiti zarez. Njegovo je delo slično atipično lakonskom stilu Džoj Vilijams, ali kao da je pod većim uticajem mucanja, ponavljanja i digresija svojstvenih svakodnevnom govoru. Čini se da se rečenice ne nadovezuju toliko jedna na drugu – pre kao da su složene kao crep, deleći značenje ili ga, pak, sakrivajući. Pritom, autor čitaoce primorava da se saosećaju sa njegovim svedenim pripovedačima. „Reč za crveno“ je, na kraju krajeva, ipak roman o afaziji. Šlog koji Dok doživljava tokom oluje značajno će ograničiti njegovu sposobnost komunikacije. Makgregor nikada ne svaljuje krivicu na svoje junake za to što ne znaju šta bi rekli Doku – ponajmanje na njegovu dugogodišnju suprugu Anu.
Pripovedač je sveznajući, ali čitav središnji deo romana provodi u Aninoj glavi ili, pak, nadgledajući je. Njen unutrašnji sukob donosi najneprijatnije emocije. Ona ne oseća potrebu da vodi računa o suprugu koji se oporavlja, nikada nije bila sasvim sigurna da uopšte želi da bude nečija supruga – ali voli Doka i šta drugo može da uradi, osim da mu pomogne? Breme obaveza koje je preuzela Makgregor saopštava čitaocu kroz naizgled nepregledan niz rečenica koje sve počinju istim rečima: „Ujutru je morala da promeni posteljinu jer ju je uprljao služeći se guskom. Morala je da mu pomogne da se iskobelja iz kreveta i smesti u stolicu. Morala je pre toga da stavi peškir preko stolice jer mu je pidžama bila mokra“, i tako dalje. Naporno je čitati rečenice koje počinju na isti način, ali to je s punim pravom tako. Takvo ponavljanje prenosi Aninu iznurenost na mnogo efektniji način nego što bi to moglo da se postigne detaljnim opisom.
Makgregor glavnog junaka postepeno vodi kroz proces ponovnog ovladavanja jezikom. Kako verbalna, tako i neverbalna komunikacija postaju, da se poslužimo metaforom, klizavi put kojim se valja popeti do vrha, neuporedivo opasniji od svakog glečera uz koji se Dok nekada uspinjao. Svaka rečenica ovog romana je poput tihog podsećanja na to koliko je teško predstaviti sebe drugima.
Uostalom, „Reč za crveno“ karakteriše mnogo veći optimizam u vezi sa komunikacijom nego što bi se dalo očekivati. Makgregorovi junaci možda retko znaju „šta da kažu ili kako da kažu“, ali zato, premda trapavo, bar pokušavaju. Dokovo nastojanje da ga drugi razumeju pretvara se u veliku dramu kojom se knjiga bavi, daleko uzbudljiviju od njegove karijere na Antarktiku. Antarktik, kako to, žaleći se na samom početku knjige ističe mladi istraživač Luk, može biti „prosto dosadno... ali kad se siti nagledate, stvarni boravak ovde iz dana u dan se oduži“. Naravno, isto važi i za sopstvene misli. Biti sam sa svojim mislima je, u suštini, dosadna rabota. Kako bismo, mimo komunikacije sa drugima, uopšte mogli od toga da napravimo predah?
Autor: Lili Mejer
Izvor: npr.org
Prevod: Milan Radovanović
Makgregor svojim prepoznatljivo svedenim stilom detaljno opisuje ovu dramu i njene posledice, što čini najveći deo romana. Kao jedan od najvećih živih minimalista, sposoban je da pomeša duboki patos sa suvim smislom za humor u rečenici prekratkoj da bi se u njoj mogao upotrebiti zarez. Njegovo je delo slično atipično lakonskom stilu Džoj Vilijams, ali kao da je pod većim uticajem mucanja, ponavljanja i digresija svojstvenih svakodnevnom govoru. Čini se da se rečenice ne nadovezuju toliko jedna na drugu – pre kao da su složene kao crep, deleći značenje ili ga, pak, sakrivajući. Pritom, autor čitaoce primorava da se saosećaju sa njegovim svedenim pripovedačima. „Reč za crveno“ je, na kraju krajeva, ipak roman o afaziji. Šlog koji Dok doživljava tokom oluje značajno će ograničiti njegovu sposobnost komunikacije. Makgregor nikada ne svaljuje krivicu na svoje junake za to što ne znaju šta bi rekli Doku – ponajmanje na njegovu dugogodišnju suprugu Anu.
Pripovedač je sveznajući, ali čitav središnji deo romana provodi u Aninoj glavi ili, pak, nadgledajući je. Njen unutrašnji sukob donosi najneprijatnije emocije. Ona ne oseća potrebu da vodi računa o suprugu koji se oporavlja, nikada nije bila sasvim sigurna da uopšte želi da bude nečija supruga – ali voli Doka i šta drugo može da uradi, osim da mu pomogne? Breme obaveza koje je preuzela Makgregor saopštava čitaocu kroz naizgled nepregledan niz rečenica koje sve počinju istim rečima: „Ujutru je morala da promeni posteljinu jer ju je uprljao služeći se guskom. Morala je da mu pomogne da se iskobelja iz kreveta i smesti u stolicu. Morala je pre toga da stavi peškir preko stolice jer mu je pidžama bila mokra“, i tako dalje. Naporno je čitati rečenice koje počinju na isti način, ali to je s punim pravom tako. Takvo ponavljanje prenosi Aninu iznurenost na mnogo efektniji način nego što bi to moglo da se postigne detaljnim opisom.
Makgregor glavnog junaka postepeno vodi kroz proces ponovnog ovladavanja jezikom. Kako verbalna, tako i neverbalna komunikacija postaju, da se poslužimo metaforom, klizavi put kojim se valja popeti do vrha, neuporedivo opasniji od svakog glečera uz koji se Dok nekada uspinjao. Svaka rečenica ovog romana je poput tihog podsećanja na to koliko je teško predstaviti sebe drugima.
Uostalom, „Reč za crveno“ karakteriše mnogo veći optimizam u vezi sa komunikacijom nego što bi se dalo očekivati. Makgregorovi junaci možda retko znaju „šta da kažu ili kako da kažu“, ali zato, premda trapavo, bar pokušavaju. Dokovo nastojanje da ga drugi razumeju pretvara se u veliku dramu kojom se knjiga bavi, daleko uzbudljiviju od njegove karijere na Antarktiku. Antarktik, kako to, žaleći se na samom početku knjige ističe mladi istraživač Luk, može biti „prosto dosadno... ali kad se siti nagledate, stvarni boravak ovde iz dana u dan se oduži“. Naravno, isto važi i za sopstvene misli. Biti sam sa svojim mislima je, u suštini, dosadna rabota. Kako bismo, mimo komunikacije sa drugima, uopšte mogli od toga da napravimo predah?
Autor: Lili Mejer
Izvor: npr.org
Prevod: Milan Radovanović
