Prikaz romana „Sakupljač“ Džona Faulsa
Frederik Kleg je usamljenik. Vreme provodi sakupljajući leptire u staklene tegle i posmatrajući kako polako umiru. Opsednut je retkim vrstama, onim posebnim. Što je leptir veličanstveniji, to je njegova želja da ga poseduje veća.
Kada spazi lepu studentkinju umetnosti Mirandu Grej, u njemu se rađa užasna ideja da sa sakupljanja leptira pređe na sakupljanje devojaka. Miranda je savršeni primerak. Krhka, očaravajuća, talentovana i zaljubljena u život, predstavljaće kapitalni ulov. Freda iznenada obuzima nekontrolisana želja da je poseduje, da je probode čiodom, drži spram svetla i pažljivo proučava svaki detalj na njoj.
Za jednog novajliju, on otmicu planira zapanjujuće detaljno. Nedeljama prati devojku, precizno beležeći njeno kretanje iz sata u sat. Kupuje kuću sa podrumom koji preobražava u gostinjsku sobu. Nabavlja kombi idealan za hvatanje žrtve. Ugrađuje nova vrata i pravi tajne hodnike. Kupuje peć u kojoj će spaliti isprljanu odeću i dokaze o boravku svoje gošće. Otkazuje usluge baštovana, a vikaru saopštava da nije zainteresovan za aktivnosti u selu, kako ga niko ne bi uznemiravao. Biće potpuno sami. Pedantan je i uporan, a naivna Miranda nema nikakve šanse.
Jezivi i klaustrofobični prvenac Džona Faulsa, prvi put objavljen 1963. godine, svojim sadržajem će naterati čitaoca da još više ceni lepotu otvorenog prostora i slobodu kojom raspolaže.
U romanu se perspektive otmičara i žrtve smenjuju, a nama se prvo pruža prilika da steknemo uvid u unutrašnji svet čoveka čiji preobražaj od samog početka deluje neizbežno. Fred je zastrašujuća pojava jer se čini da je potpuno nesvestan svoje izopačenosti i štete koju nanosi drugima. Po mnogo čemu, on je savršeni psihopata. Veruje da je Mirandin domaćin, a ne tamničar. Prati je, ali nije progonitelj. Ona u svojoj sobi ima sve što joj je potrebno, osim ključa. Zašto je onda tako tvrdoglava, tako nezahvalna?
U pokušaju da izazove saosećanje kod čitaoca, Fred za svoje postupke krivi klasne razlike. Da nije prost i neobrazovan, ne bi bio izolovan od ostatka društva. Da nije pun gneva i usamljen, ne bi morao otmicom da privlači pažnju lepih, bogatih i omiljenih žena kao što je Miranda. On nije grabljivac, već neko prema kome sudbina nije bila pravedna i zato je primoran da se prilagođava.
Fauls nas navodi da dovedemo u pitanje izgovore njegovog protagoniste i čitamo između redova. Stvarnost nije ni nalik onome kako je Fred zamišlja. Otmica Mirande nikako nije slučajnost i stiče se utisak da je ceo njegov dotadašnji život vodio tom događaju. On svoju žrtvu ne drži u gostinjskoj sobi, već je zaključava u zvučno izolovanu tamnicu. Ne produžava njen boravak, već nema nameru da je ikada pusti. Ne želi da ga ona voli, njegova motivacija je seksualne prirode. Pokušava da se predstavi kao čistunac – „Niko neće razumeti, misliće da sam je želeo iz očiglednih razloga. Meni se takve stvari gade“ – ali on je zapravo čudak, perverznjak na početku karijere, izopačenik koji je u stanju da ostvari kontakt sa ženom samo ako je vezana ili bez svesti.
Na sredini knjige upoznajemo žrtvu. Mirandin glas potvrđuje naše mišljenje o sakupljaču. Ona je mlada, detinjasta i razmažena; negoduje i besni zbog svojih okova, ali se smrtno plaši Freda i njen strah je potpuno opravdan.
Mirandina priča podiže ovu igru mačke i miša na viši nivo, ali istovremeno budi uznemirujuće osećanje klaustrofobije koje prožima stranice knjige. Njena borba za vazduh u Fredovom zagušljivom, veštački osvetljenom podrumu prerasta u agoniju samog čitaoca. Efekat je nameran i predstavlja centralno obeležje romana. Sloboda nikada nije delovala tako slatko! More nikada nije bilo tako plavo, a pesak tako zlatan. Mi uranjamo prste u vodu i na koži osetimo čarobnu toplinu sunčevih zraka. Možemo otići gde god poželimo. Osvrćemo se oko sebe i uživamo u prostranstvu koje nas okružuje. Na kraju krajeva, ako čoveku oduzmemo slobodnu volju, šta mu preostaje?
Ništa. Možda je zato Fred Kleg jedan od najopasnijih likova u književnosti.
Autor: Meri Endruz
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
Kada spazi lepu studentkinju umetnosti Mirandu Grej, u njemu se rađa užasna ideja da sa sakupljanja leptira pređe na sakupljanje devojaka. Miranda je savršeni primerak. Krhka, očaravajuća, talentovana i zaljubljena u život, predstavljaće kapitalni ulov. Freda iznenada obuzima nekontrolisana želja da je poseduje, da je probode čiodom, drži spram svetla i pažljivo proučava svaki detalj na njoj.
Za jednog novajliju, on otmicu planira zapanjujuće detaljno. Nedeljama prati devojku, precizno beležeći njeno kretanje iz sata u sat. Kupuje kuću sa podrumom koji preobražava u gostinjsku sobu. Nabavlja kombi idealan za hvatanje žrtve. Ugrađuje nova vrata i pravi tajne hodnike. Kupuje peć u kojoj će spaliti isprljanu odeću i dokaze o boravku svoje gošće. Otkazuje usluge baštovana, a vikaru saopštava da nije zainteresovan za aktivnosti u selu, kako ga niko ne bi uznemiravao. Biće potpuno sami. Pedantan je i uporan, a naivna Miranda nema nikakve šanse.
Jezivi i klaustrofobični prvenac Džona Faulsa, prvi put objavljen 1963. godine, svojim sadržajem će naterati čitaoca da još više ceni lepotu otvorenog prostora i slobodu kojom raspolaže.
U romanu se perspektive otmičara i žrtve smenjuju, a nama se prvo pruža prilika da steknemo uvid u unutrašnji svet čoveka čiji preobražaj od samog početka deluje neizbežno. Fred je zastrašujuća pojava jer se čini da je potpuno nesvestan svoje izopačenosti i štete koju nanosi drugima. Po mnogo čemu, on je savršeni psihopata. Veruje da je Mirandin domaćin, a ne tamničar. Prati je, ali nije progonitelj. Ona u svojoj sobi ima sve što joj je potrebno, osim ključa. Zašto je onda tako tvrdoglava, tako nezahvalna?
U pokušaju da izazove saosećanje kod čitaoca, Fred za svoje postupke krivi klasne razlike. Da nije prost i neobrazovan, ne bi bio izolovan od ostatka društva. Da nije pun gneva i usamljen, ne bi morao otmicom da privlači pažnju lepih, bogatih i omiljenih žena kao što je Miranda. On nije grabljivac, već neko prema kome sudbina nije bila pravedna i zato je primoran da se prilagođava.
Fauls nas navodi da dovedemo u pitanje izgovore njegovog protagoniste i čitamo između redova. Stvarnost nije ni nalik onome kako je Fred zamišlja. Otmica Mirande nikako nije slučajnost i stiče se utisak da je ceo njegov dotadašnji život vodio tom događaju. On svoju žrtvu ne drži u gostinjskoj sobi, već je zaključava u zvučno izolovanu tamnicu. Ne produžava njen boravak, već nema nameru da je ikada pusti. Ne želi da ga ona voli, njegova motivacija je seksualne prirode. Pokušava da se predstavi kao čistunac – „Niko neće razumeti, misliće da sam je želeo iz očiglednih razloga. Meni se takve stvari gade“ – ali on je zapravo čudak, perverznjak na početku karijere, izopačenik koji je u stanju da ostvari kontakt sa ženom samo ako je vezana ili bez svesti.
Na sredini knjige upoznajemo žrtvu. Mirandin glas potvrđuje naše mišljenje o sakupljaču. Ona je mlada, detinjasta i razmažena; negoduje i besni zbog svojih okova, ali se smrtno plaši Freda i njen strah je potpuno opravdan.
Mirandina priča podiže ovu igru mačke i miša na viši nivo, ali istovremeno budi uznemirujuće osećanje klaustrofobije koje prožima stranice knjige. Njena borba za vazduh u Fredovom zagušljivom, veštački osvetljenom podrumu prerasta u agoniju samog čitaoca. Efekat je nameran i predstavlja centralno obeležje romana. Sloboda nikada nije delovala tako slatko! More nikada nije bilo tako plavo, a pesak tako zlatan. Mi uranjamo prste u vodu i na koži osetimo čarobnu toplinu sunčevih zraka. Možemo otići gde god poželimo. Osvrćemo se oko sebe i uživamo u prostranstvu koje nas okružuje. Na kraju krajeva, ako čoveku oduzmemo slobodnu volju, šta mu preostaje?
Ništa. Možda je zato Fred Kleg jedan od najopasnijih likova u književnosti.
Autor: Meri Endruz
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković
