Kada se u sceni predstavljanja glavnog junaka dogodi smrt, čiji je dotični neposredni svedok, to može biti signal za dve stvari. Prva je anticipiranje sudbine samog protagoniste (na primer, Ana Karenjina i železnička nezgoda na mestu i u danu kada upoznaje Vronskog), a druga podstrek da se promišljanjem o sopstvenom životu (najčešće izazvanim nekom sličnošću sa stradalim) pokrene priča. Taj slučaj primenjuje i Joana Elmi, mlada bugarska publicistkinja i novinarka, u autobiografski inspirisanoj knjizi razmatranja korena, identiteta, doma i (ne)dostižnosti savršenog društva. „Sazdani od krivice“ naslovom upućuje na drugu veliku temu, pored spomenute krize ličnosti koja oseća da ne pripada nigde: na ono Karađozovo da nema čoveka koji nije zgrešio makar još u majčinoj utrobi, nekom njenom nezgodnom mišlju. Jer poreklo i teret koji nam ono stavlja kao puževu kućicu, ma koliko daleko pobegli, najviše određuje i uznemiruje junakinju ove knjige.

Jedne noći, naišavši na prizor pokošene biciklistkinje, Jana se iz više razloga potresla: devojka je poput nje same imigrantkinja negde iz Istočne Evrope, do posla je koristila isto prevozno sredstvo, verovatno imala sličan razlog dolaska, uslove života i razočaravajuća iskustva. Sasvim očekivano, na pomisao kako je malo falilo da postane žrtva nadovezuju se Janina preispitivanja lične prošlosti, želja i dobijene realnosti. Priča se odmotava u više paralelnih tokova, pripovedno različitih, ali na tragu iste odgonetke: ima li uopšte smisla bežati, ako se svuda dođe do istog „sna“? Ili košmara? Pomešani glasovi iskrsavaju iz dubine sećanja, pretežno predački, ženski, sa namerom da osvetle sudbinu generacija koje su postepeno menjale obrazac trpljenja i preslikavanja modela grešaka, tragajući za najboljim načinom da se opstane.

Rođena sredinom devedesetih, iza velikih političkih promena, u strašnoj bedi tranzicionog društva, Jana mašta o „američkom snu“ kao prekidu naslednog poretka mučeništva i izmeštanju iz prevaziđenih, sputavajućih okvira porodičnih veza. Slikovito se, selektivno, osvrće na odrastanje sa ocem alkoholičarem i majkom koja do krajnje granice podnosi njegove izlive besa, dok oboje kao lekari pokušavaju da prežive u vremenu degradiranja profesije. Jana mora da bude uzorna učenica koja vežba klavir kao nadoknadu i distrakciju za večito, prema njoj – ne i drugima – neraspoloženu majku, što kompletira mozaik trauma, bezuspešno potisnutih na putu do zapadnjačkog raja. U njenoj krvi i sećanjima mešaju se priče spomenute majke Lilije i babe Eve, na različite načine svedočeći o devojčicama odmalena opterećenim zahtevima i zabranama, školovanim i relativno emancipovanim, ali svejedno uletelim u brakove obeležene zlostavljanjem. Sa porodičnim nasiljem su se, ipak, svaka drugačije, ali trajno, izborile.

Njihove istorije govore o „zlim“ komunistima i patrijarhatu, gde zapravo žene podnose, vuku napred i čine da zajednice opstanu. Govore i o izgubljenim ljubavima, neizrečenim izvinjenjima, o nerazumevanju koje stvara teško premostive distance. Kako bi pronašla sebe, Jana je već kao tinejdžerka bila primorana da se otrgne, samo da otkrije nepostojanje istinskog mira ukoliko nema prihvatanja, opraštanja i prevazilaženja onoga što je bilo. Njen posao i status građanina drugog reda, u zemlji koja ne razlikuje Mađare od Rumuna i usredsređena je isključivo na sopstvenu globalnu dominaciju, daleko su od onoga što je zamišljala gledajući MTV i VH1.

Nostalgija prema domovini ipak nije poništavajuća u odnosu na sve krupne faktore koji su uslovili odlazak. Jana sa setom pamti određene prostore i navike iz detinjstva, samerene naspram otuđenosti i hladnoće sa kojom ju je dočekalo odraslo doba, međutim, kao dete iz Sofije apsolutno uviđa istovetnost gradova oblikovanih prema jednom, potrošačko-megalomanskom kalupu. Mada u izlaganjima preovlađuju ženski glasovi, kolega Tim, čovek u šezdesetim godinama, takođe iznosi svoju priču ne bi li svemu dodao ugao oca, „ovdašnjeg“, ničim povlašćenog kada je reč o gubicima i izazovima.

Opisana iskustva su mučna, preneta iz tačke gledišta deteta čijom se depersonalizacijom i oslovljavanjem sa malena postepeno izjednačavaju pripadnice sve tri generacije, pa nismo sigurni u kom trenutku slušamo svedočenje Eve, Lili, Jane, svesni samo jednakog prenošenja modela greške. Junakinja luta između ogorčenosti praćene osuđivačkim tonom i empatije koja čini da lakše razume kasnije postupke starijih prema sebi, kontekstualizuje ih i preda prošlosti. Istovremeno, uviđajući da je ta prošlost deo nas koji, ma koliko bolan, predstavlja jedan od činilaca celovitosti bića, pronalazi odgovor na pitanje gde i šta je dom, čemu zapravo pripadamo.

Postoji scena u kojoj Janina prababa, pripremajući Evu za (uvek samoinicijativno) odvajanje od kuće radi nastavka obrazovanja, tera devojčicu da čitav dan proučava knjigu o veneričnim bolestima. Preventivno zastrašivanje kao posledica nikad u potpunosti iskorenjenog tabua seksa, jedan je od okidača, takođe iz naraštaja u naraštaj ponavljane, tinejdžerske pobune. Jana od rane mladosti naginje bekstvu u grad, otkidanju od monotonije i zabrana. Autorka pokazuje naročito istančan smisao za dočaravanje doživljaja noćnih ulica, prelamanje svetlosti na saobraćajnim trakama i asfaltu, buđenje dana, sklad unutrašnjeg i sveta napolju – na neki način, njihovu osetno-opažajnu komunikaciju. Posebno su poverljivo intonirani dijalozi sa neimenovanim novim momkom (Amerikanac), uz Tima jedinim koji uspeva da podstakne ispovedne fragmente.

Ma koliko višeznačna bila (nasledna, tuđinska, otuđenička), sveprisutna krivica suštinski predstavlja nešto čime smo uvek sami sebe opteretili. Izlazak iz začaranog kruga, prema tome, zavisi od spremnosti da stanemo licem u lice sa onim od čega bežimo. Ova knjiga predstavlja jedno takvo sučeljavanje.

Autor: Isidora Đolović