Večito je pitanje šta pre navodi na ljubav: bliskost srodnih duša ili uzajamno privlačenje suprotnosti. Sudeći po romanu „Sedam dana za večnost“ jednog od najkomercijalnijih francuskih pisaca Marka Levija (1961), tačniji bi bio drugi od dva moguća odgovora. Tim pre što su dvoje glavnih junaka Zofija i Lukas osmišljeni kao potpuni antipodi. Uostalom, da nije tako, ne bi bili svojevrsni džokeri nikog drugog do Boga, odnosno Lucifera, koji su, dokoni u večnosti i iscrpljeni međusobnim neprestanim sukobom, osmislili opkladu kojom bi se svet u roku od sedam dana konačno opredelio između dobra i zla, a na osnovu ukupnog učinka dvoje protagonista. Kada se čitalac navikne na ovako neobičnu postavku, čeka ga iznenađenje: Zofija i Lukas će se mnogo manje boriti nego voleti. Ona je toliko dobra, nesebična i empatična da je zavredela posao agentkinje bezbednosti Centralne informativne anđelijade u San Francisku, dok Lukas mešetari u korporativnoj firmi koja pokušava da uzme tapiju na pomorski monopol. Suprotnosti su se privukle ne samo na iznenađenje čitaoca nego i na nevericu Boga i mržnju Lucifera, koji na ovakvu mogućnost ni najmanje nisu računali.

Stvari nipošto nisu tako crno-bele i direktne kako bi na prvi pogled možda mogle da izgledaju. Iako su se emotivno zbližili (u drugoj polovini romana podeljenog na sedam poglavlja, koja odgovaraju svakom od dana koliko opklada traje), Zofija i Lukas ne mogu – niti, na kraju krajeva, žele – da zbog zajedničke ljubavi sasvim odustanu od sopstvene prirode. S druge strane, glavni junak je prikazan gotovo kao bilo koji ambiciozni korporativni privrednik sadašnjice, koji je nemilosrdan u poslu, mrzi konkurenciju, živi na ivici i vozi luksuzni automobil do daske, čime Levi nudi okolišnu kritiku korporativizma, ali i neslućenu empatiju prema čoveku kakvog je niko drugi do Lucifer izabrao za vlastitog agenta.

Već samim time, i ne samo time, osim dobra i zla u romanu je prikazan i širok dijapazon „sivog“ područja. Lucifer i Bog pokušavaju da zaustave razvoj Zofijine i Lukasove veze, koja im ne ide u prilog, ali im to ne uspeva. Drugim rečima, okolišna poruka jeste da je ljubav jača od bilo koje vere i mogućeg bogoborstva i da ima tu snagu da loše momke učini spremnima da budu što bolji, a od dobrih osoba da bar donekle razumeju drugu stranu. Najposle, kraj romana je otvoren, baš onako kakav je slučaj sa interakcijom suprotnosti i večitošću borbe između dobra i zla. S druge strane, jasno je da borbu između dobra i zla ne dobija nijedno od ta dva svojstva, nego – ljubav.

Osim izrazito originalne postavke i dinamičnog i tečnog sižea, krajnju pohvalu zavređuje i tretman likova. Pojedini, naizgled sporedni likovi poput Kraljice, Matilde i Žila, ne samo da doprinose razvoju sižea nego su u potpunosti zaokruženi. S druge strane, dobro znajući da vrlo krupne junake, kakvi su Bog i Lucifer, nije najmudrije previše spominjati u radnji jer bi je inače zasenili, Levi nalaže svom pripovedaču da to čini vrlo odmereno, čak i elegantno, pridajući vrhovnim bićima ono što se baš i ne bi očekivalo: smisao za humor, koji se možda najviše očitava u prilično neočekivanom završetku romana.

Autor: Domagoj Petrović