Prikaz romana „Šljivin cvet u vazi od zlata“: Kineski erotski srednjovekovni roman
Kao knjigu broj 46 u ediciji Klasici svetske književnosti izdavačka kuća Laguna nedavno je objavila srednjovekovni kineski roman „Šljivin cvet u vazi od zlata“ nepoznatog autora. Osim što je nesporno remek-delo klasične kineske književnosti, ova knjiga ima i status najviše cenzurisanog i zabranjivanog romana u Kini. Zbog sadržaja, koji uključuje i detaljno opisane erotske scene, roman je proglašen za društveno štetno i nepoželjno štivo, iako je i „na crno“ bio veoma čitan i u ozbiljnim kineskim književnim krugovima, a mnogi ga smatraju nekom vrstom srednjovekovne kineske prethodnice „Ljubavnika ledi Četerli“, „Lolite“...
„Šljivin cvet u vazi od zlata“, na Zapadu popularan i pod originalnim naslovom „Đin Ping Mei“ kružio je u rukopisu od 1596, prvi put je štampan 1610, a najčitaniju verziju ove knjige uredio je i objavio sa komentarima Džang Župoa 1695. godine. Pojedini zapadni književni kritičari ovaj roman, inače „vršnjaka“ Servantesovog „Don Kihota“, smatraju „prekretnicom u razvoju narativne umetničke forme ne samo iz kineske perspektive, već i u svetsko-istorijskom kontekstu“. Laguna je u besprekornom prevodu Milenka Popovića objavila verziju knjige iz 1695, a iscrpan predgovor, koji čitaocu približava duhovni, misaoni i filozofski svet Dalekog Istoka i Kine, napisao je profesor Radosav Pušić.
„Ova sjajna knjiga poslednji put objavljena je 1966. i smatrali smo da zaslužuje da se ponovo nađe u knjižarama budući da je u pitanju klasik i da vrlo precizno opisuje društvene prilike koje neodoljivo podsećaju na one u našem lokalnom društvu. Nije nam poznato da li su Lorens i Nabokov čitali ovu knjigu, ali teme žudnje, seksa i ljubavi uopšte oduvek su privlačile ljudski rod i njegove stvaraoce. ’Šljivin cvet’ pleni svojom sveobuhvatnošću i sjajnim prikazom karaktera, a onda i univerzalnom porukom o tome da bez obzira na istorijski period, ljudsko biće zauvek stremi istim stvarima: bogatstvu, moći i ispunjenju svojih želja, kao i da ga takva stremljenja, kada pređu u ekstrem, bez izuzetka, vode ka propasti“, kaže za Danas Ivana Misirlić, urednik u Laguni.
Odgovor na pitanje ko je napisao „Šljivin cvet u vazi od zlata“ ili preciznije ko se krije iza pseudonima „učenik koji se podsmeva iz Langlinga“, u predgovoru Laguninog izdanja daje profesor Pušić sa Katedre za orijentalistiku i direktor Instituta „Konfučije“:
„Dobro poznajući prirodu ondašnjih ljudi i društva, autor romana je odabrao pseudonim, nadimak, iza koga će se vešto skrivati sve do danas. Roman je objavljen pod pseudonimom Lanling Sijaosijao Šeng, što se može prevesti kao ’Ironijom obdaren učenjak iz Lanlinga’ ili ’Učenjak iz Lanlinga koji se ruga svetu’ ili ’Podsmeha pun učenjak iz Lanlinga’. Pretpostavljalo se da je autor romana ili aristokrata ili poznati pisac iz kasne dinastije Ming. Međutim, način na koji je komponovan roman otvara i mogućnost da je to neko ko nije pripadao aristokratskim krugovima, koji su u romanu predmet podsmeha, a možda je bio iz kruga ’poznatih’ pisaca, ali svakako pisac koji se podsmevao poetskim i književnim delima savremenika na jedan poseban način. Zasigurno je bio čovek pun duha, spreman na šalu, dubokih uvida, mudrog, pronicljivog oka, nesputane misli, učen, jednostavan, uronjen u sve bitne stvari koje čine život“, piše u predgovoru profesor Radosav Pušić.
Sam naslov romana pun je simbolike koja ima višestruko tumačenje i iščitavanje u kineskoj tradiciji, a delo je zadržalo duh klasične poezije, duhovnih i raznovrsnih proznih tekstova u kojim su protkani budističko učenje i neokonfučijanski pogled na svet. Mnogi savremeni književni krtičari ukazuju da je erotika samo jedan, prvi sloj ovoj remek-dela koji dalje vodi ka dubljim – misaonim, meditativnim i filozofskim horizontima, a da je glavna meta cenzure bila kritičnost ove knjige uperena na konkretne društvene krugove i pojave.
Radnja romana obazrivo je smeštena u 12. vek, a što se tiče književnog postupka, „Šljivin cvet“ predstavlja preokret kao prelaz od bavljenja fantazijom na stvarne ljudske likove od kojih su većina pripadnici novonastalog gradskog staleža. Književni kritičari ističu da je „Đin Ping Mei“ „prvi roman koji govori o običnim ljudima“ i to je „iznenađujuće zrelo delo za ovu fazu u razvoju kineske fikcije“, jer „istovremeno funkcioniše kao jedna vrsta manirističkog romana, ali i alegorija o ljudskoj iskvarenosti, što mu daje status romana o ljudskoj prirodi ili romana čovečanstva, koji u današnjem i srednjovekovnom kontekstu ukazuje na niz socioloških pitanja, čija univezalnost nadilazi vreme i socio-političke okolnosti“.
„Naše pripovedanje odnosi se na događaje koji su se desili pod dinastijom Sung, koja je vladala od 960. do 1127. godine, a u vreme cara Hun Cunga. To vreme nazvano je Ceng-Ho ili ‘Miroljubivo kraljevstvo’, a trajalo je od 1115. do 1118. godine. Tada je živeo u Šandungu, u okrugu Čingho, koji pripada pokrajini Tunping, neki mlad i razuzdan čovek po imenu Simen. Bio je lepotan i veseljak, tridesetih godina i obilno snabdeven debelim smotuljcima hiljadarki… Iskvaren i razmažen još od rane mladosti, Simen se bio navikao na raskalašan život, a nikad ga nije privačilo ono što se moglo naučiti iz knjiga. Posle smrti roditelja posvetio je veliki deo vremena ‘trčanju za ženama, a najviše je voleo da se prepušta milovanjima i da provodi noći u kućama uživanja’…“, piše anonimni kineski pisac u prvim rečenicama svog 49 poglavlja dugog pripovedanja o glavnom junaku bogatom i raskalašnom Simenu Ćingu.
Ivana Misirlić ukazuje da „roman kada izdrži test vremena i ukusa postane klasik, što se dogodilo i u ovom slučaju jer nažalost, to sve što je u njemu opisano podseća na našu stvarnost, a distanca od više od četiri veka ne ublažuje saznanje da civilizacijski nismo mnogo napredovali“.
U svakom slučaju, u ove vrele, na mahove za Srbiju neuobičajeno i monsunske letnje dane pred čitaocima je pitko i zanimljivo štivo koje poziva na razmišljanje i upoznavanje klasične kinesku kulture i tradicije.
Laguna ne gubi vreme kad je reč o svetskim književnim klasicima, pa je ubrzo posle egzotičnog „Šljivinog cveta u vazi od zlata“ objavila zbirku od sedam priča austrijskog pisca Štefana Cvajga (1881–1942) pod naslovom „Dvadeset četiri časa iz života jedne žene i druge priče“ u prevodu sa nemačkog Drinke Gojković. Time je izdavačko težište zadržala na „ženskoj temi“. U Laguni ističu da je Cvajg „uživao fanatičnu odanost čitalaca i divljenje Hermana Hesea“, te da je kao „književni naslednik Čehova, Konrada i Mopasana, sa primesom Šopenhauerovog senzibiliteta, između 1920. i 1940. godine važio za jednog od najpoznatijih, najprevođenijih, najčitanijih pisaca u Evropi“, a da izabranih sedam priča predstavljaju „istinske dragulje na bračne i ljubavne teme“.
Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas
„Šljivin cvet u vazi od zlata“, na Zapadu popularan i pod originalnim naslovom „Đin Ping Mei“ kružio je u rukopisu od 1596, prvi put je štampan 1610, a najčitaniju verziju ove knjige uredio je i objavio sa komentarima Džang Župoa 1695. godine. Pojedini zapadni književni kritičari ovaj roman, inače „vršnjaka“ Servantesovog „Don Kihota“, smatraju „prekretnicom u razvoju narativne umetničke forme ne samo iz kineske perspektive, već i u svetsko-istorijskom kontekstu“. Laguna je u besprekornom prevodu Milenka Popovića objavila verziju knjige iz 1695, a iscrpan predgovor, koji čitaocu približava duhovni, misaoni i filozofski svet Dalekog Istoka i Kine, napisao je profesor Radosav Pušić.
„Ova sjajna knjiga poslednji put objavljena je 1966. i smatrali smo da zaslužuje da se ponovo nađe u knjižarama budući da je u pitanju klasik i da vrlo precizno opisuje društvene prilike koje neodoljivo podsećaju na one u našem lokalnom društvu. Nije nam poznato da li su Lorens i Nabokov čitali ovu knjigu, ali teme žudnje, seksa i ljubavi uopšte oduvek su privlačile ljudski rod i njegove stvaraoce. ’Šljivin cvet’ pleni svojom sveobuhvatnošću i sjajnim prikazom karaktera, a onda i univerzalnom porukom o tome da bez obzira na istorijski period, ljudsko biće zauvek stremi istim stvarima: bogatstvu, moći i ispunjenju svojih želja, kao i da ga takva stremljenja, kada pređu u ekstrem, bez izuzetka, vode ka propasti“, kaže za Danas Ivana Misirlić, urednik u Laguni.
Odgovor na pitanje ko je napisao „Šljivin cvet u vazi od zlata“ ili preciznije ko se krije iza pseudonima „učenik koji se podsmeva iz Langlinga“, u predgovoru Laguninog izdanja daje profesor Pušić sa Katedre za orijentalistiku i direktor Instituta „Konfučije“:
„Dobro poznajući prirodu ondašnjih ljudi i društva, autor romana je odabrao pseudonim, nadimak, iza koga će se vešto skrivati sve do danas. Roman je objavljen pod pseudonimom Lanling Sijaosijao Šeng, što se može prevesti kao ’Ironijom obdaren učenjak iz Lanlinga’ ili ’Učenjak iz Lanlinga koji se ruga svetu’ ili ’Podsmeha pun učenjak iz Lanlinga’. Pretpostavljalo se da je autor romana ili aristokrata ili poznati pisac iz kasne dinastije Ming. Međutim, način na koji je komponovan roman otvara i mogućnost da je to neko ko nije pripadao aristokratskim krugovima, koji su u romanu predmet podsmeha, a možda je bio iz kruga ’poznatih’ pisaca, ali svakako pisac koji se podsmevao poetskim i književnim delima savremenika na jedan poseban način. Zasigurno je bio čovek pun duha, spreman na šalu, dubokih uvida, mudrog, pronicljivog oka, nesputane misli, učen, jednostavan, uronjen u sve bitne stvari koje čine život“, piše u predgovoru profesor Radosav Pušić.
Sam naslov romana pun je simbolike koja ima višestruko tumačenje i iščitavanje u kineskoj tradiciji, a delo je zadržalo duh klasične poezije, duhovnih i raznovrsnih proznih tekstova u kojim su protkani budističko učenje i neokonfučijanski pogled na svet. Mnogi savremeni književni krtičari ukazuju da je erotika samo jedan, prvi sloj ovoj remek-dela koji dalje vodi ka dubljim – misaonim, meditativnim i filozofskim horizontima, a da je glavna meta cenzure bila kritičnost ove knjige uperena na konkretne društvene krugove i pojave.
Radnja romana obazrivo je smeštena u 12. vek, a što se tiče književnog postupka, „Šljivin cvet“ predstavlja preokret kao prelaz od bavljenja fantazijom na stvarne ljudske likove od kojih su većina pripadnici novonastalog gradskog staleža. Književni kritičari ističu da je „Đin Ping Mei“ „prvi roman koji govori o običnim ljudima“ i to je „iznenađujuće zrelo delo za ovu fazu u razvoju kineske fikcije“, jer „istovremeno funkcioniše kao jedna vrsta manirističkog romana, ali i alegorija o ljudskoj iskvarenosti, što mu daje status romana o ljudskoj prirodi ili romana čovečanstva, koji u današnjem i srednjovekovnom kontekstu ukazuje na niz socioloških pitanja, čija univezalnost nadilazi vreme i socio-političke okolnosti“.
„Naše pripovedanje odnosi se na događaje koji su se desili pod dinastijom Sung, koja je vladala od 960. do 1127. godine, a u vreme cara Hun Cunga. To vreme nazvano je Ceng-Ho ili ‘Miroljubivo kraljevstvo’, a trajalo je od 1115. do 1118. godine. Tada je živeo u Šandungu, u okrugu Čingho, koji pripada pokrajini Tunping, neki mlad i razuzdan čovek po imenu Simen. Bio je lepotan i veseljak, tridesetih godina i obilno snabdeven debelim smotuljcima hiljadarki… Iskvaren i razmažen još od rane mladosti, Simen se bio navikao na raskalašan život, a nikad ga nije privačilo ono što se moglo naučiti iz knjiga. Posle smrti roditelja posvetio je veliki deo vremena ‘trčanju za ženama, a najviše je voleo da se prepušta milovanjima i da provodi noći u kućama uživanja’…“, piše anonimni kineski pisac u prvim rečenicama svog 49 poglavlja dugog pripovedanja o glavnom junaku bogatom i raskalašnom Simenu Ćingu.
Ivana Misirlić ukazuje da „roman kada izdrži test vremena i ukusa postane klasik, što se dogodilo i u ovom slučaju jer nažalost, to sve što je u njemu opisano podseća na našu stvarnost, a distanca od više od četiri veka ne ublažuje saznanje da civilizacijski nismo mnogo napredovali“.
U svakom slučaju, u ove vrele, na mahove za Srbiju neuobičajeno i monsunske letnje dane pred čitaocima je pitko i zanimljivo štivo koje poziva na razmišljanje i upoznavanje klasične kinesku kulture i tradicije.
Laguna ne gubi vreme kad je reč o svetskim književnim klasicima, pa je ubrzo posle egzotičnog „Šljivinog cveta u vazi od zlata“ objavila zbirku od sedam priča austrijskog pisca Štefana Cvajga (1881–1942) pod naslovom „Dvadeset četiri časa iz života jedne žene i druge priče“ u prevodu sa nemačkog Drinke Gojković. Time je izdavačko težište zadržala na „ženskoj temi“. U Laguni ističu da je Cvajg „uživao fanatičnu odanost čitalaca i divljenje Hermana Hesea“, te da je kao „književni naslednik Čehova, Konrada i Mopasana, sa primesom Šopenhauerovog senzibiliteta, između 1920. i 1940. godine važio za jednog od najpoznatijih, najprevođenijih, najčitanijih pisaca u Evropi“, a da izabranih sedam priča predstavljaju „istinske dragulje na bračne i ljubavne teme“.
Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas
