Prikaz romana „Sloboda govora“: Novinari (ni)su spajdermeni
Vladan Matijević jedan je od retkih savremenih srpskih pisaca koji neprekidno pokušava (i uspeva) da svakom romanu da drugačiji oblik i smisao, zadržavajući pritom niz karakteristika: ironiju, nekad oporu a nekad toplu, pesimizam, te permanentnu usredsređenost na savremeno doba. Otuda, u njegovoj prozi, kao u izobličujućem ogledalu, decenijama se ukazuje raspolućeno lice srpskog društva: nekada komično, a nekada zastrašujuće, kao iskeženi lik klovna iz horor filma.
Kada smo već kod klovna, nije zgoreg spomenuti da ovaj amblematični lik, potekao iz žanrovske književnosti, ima i svoje dublje značenje. U osnovnoj postavci horor priče, likovi se nalaze zarobljeni u jednom očuđenom svetu u kojem sve njihove radnje proizvode isti, mehanički rezultat: ponavljanje patnje u začaranom krugu. Međutim, to iskustvo nije poteklo samo iz ovog žanra. Ono je prisutno još odavno, iz romantičarske proze s kraja 18. i početka 19. veka, koja se pojavila kao spontani vid iskazivanja neopisivosti iskustva modernog čoveka, u trenutku kada je istorijski hod evropskog društva svojom dramatičnošću gotovo obesnažio dotadašnje obrasce pripovedanja. Takav vid pripovedanja, međutim, nije ostao potisnut na marginu već se javlja kao dominantni vid osećanja sveta kod jednog od najvećih pisaca svetske književnosti, Franca Kafke.
Kakve to veze ima sa novim Matijevićevim romanom? Brojna upućivanja na Kafkin „Proces“ sastavni su deo „Slobode govora“. Reminiscencije na Kafku podjednako pripadaju i protagonisti romana i njegovim progoniteljima, ali to ne bi trebalo da nas navede na kriv trag, te da ovaj roman proglasimo „Procesom savremene Srbije“. Zapravo, stvar je obrnuta, i donekle uvetovana Matijevićevom prozom u celini. Naime, ispitujući različite načine kojima bi se ovdašnja stvarnost mogla pripovedno uobličiti, uočavajući iz svoje osobene perspektive šta je to umetnički važno što probija tanku opnu kolotečine i zahteva tek pisca da ga saopšti, Matijević kao da se našao pred izazovom koji je spomenut: nedovoljnošću jezika da prenese ono što zahteva da bude rečeno. Da parafraziramo samog Matijevića iz jednog nedavnog intervjua, dovoljno je pogledati oko sebe i priča se sama nameće, ali, treba dodati, kakva se priča nameće? Da li je to, što se nama dešava poslednje tri decenije metastaziralo do jedne užasne groteske koja više ne može biti opisana i drugima saopštena drugačije nego na Kafkinom tragu?
Sloboda govora, kao pojam, vezana je jednu od temeljnih vrednosti savremenog društva, toliko ponavljanu da je izgubila svako značenje. U ovom romanu, ona je, međutim, prokletstvo hrabrosti, odnosno daleki ideal koji motiviše postupke junaka – onih koji su poklekli i onih koji nisu. Da bi se to pokazalo, glavni junak romana, novinar Vladimir Filipović ili, kako sam sebe češće potpisuje, Vladimir F., neprekidno se poredi sa svojim kolegom, bivšim prijateljem, a do kraja samo takmacem, Sašom Čomskim. Međutim, kao ni slobode govora, ni Saše Čomskog više nema, a iz sjajnog uvodnog kolaža novinskih izveštaja saznajemo da je Čomski, novinar koji je pisao o korupciji ministara i njihovih tajkuna, pronađen mrtav u hotelu u kojem se nalazio i Vladimir F., čime preživeli novinar postaje glavni osumnjičeni za gnusno delo. Brojne spekulacije uvode čitaoca u ambijent odveć poznat da bi bio komentarisan: da li su Vladimir F. i Saša Čomski bili tajni homoseksualni partneri, pa je posredi zločin iz ljubomore? Otkud u hotelskom sefu Vladimira F. kokain? Konačno, da li je Saša Čomski strani agent koji je radio na podrivanju državnog poretka i, ne manje važno za tabloidnu javnost, da li je taj čovek uopšte postojao pod tim imenom? Konačno, gde je nestao Vladimir F., da li je zaista pobegao u Južnu Afriku i odakle novinarima te spekulacije?
Pripovedanje koje sledi predstavlja istraživanje kako je do svega toga došlo. U maniru kvalitetne detektivske proze, pripovedač nas ne suočava odmah sa glavnim junakom, već polazi od jedne epizode u stanu sporednog junaka, kolege novinara, koja se zatim ispostavlja kao početak niti koja vodi do likvidacije Saše Čomskog. Međutim, već ta uvodna epizoda sugeriše da je ovaj roman daleko od žanra. Sportski novinar Jezdimir Cijuha, neuspešan i opterećen koruptivnim radnjama, pristaje na ucenu zagonetnog inspektora koji kao da je pozajmljen iz dekora Kafkinih romana. Neugledan, siromašno odeven, ali neverovatne fizičke snage i moći ubeđivanja, zagonetni inspektor je prvi od likova anonimne „drugačije policije“ koja „nema nerešenih slučajeva“. Suočen sa egzistencijalnom prethnjom, Cijuha pristaje da na papir napiše ime kolege koji je odgovoran sa otkrivanje koruptivne afere, kao i još jedno ime, čime potpisuje smrtnu presudu odvažnom Čomskom.
Ubrzo, ispostavlja se da „drugačija policija“ ima svoje agente i u samoj redakciji: mlada volonterka, sa kojom Vladimir F. ima aferu, a zatim je „prepušta“ Cijuhi, samo je jedan od takvih likova. Kada su dokumenti objavljeni na sajtu nepoznatnog vlasnika, javnost je uzburkana i Čomski prvi nestaje. Zatim, u crnohumornom maniru, i Vladimir F. dobija nalog za službeni put u Čačak na međunarodni sastanak slavista, gde ga vozi zagonetna plavuša zaposlena u Ministarstvu kulture. Nezainteresovan i pomalo dezorijentisan, Vladimir F. u toku vožnje ne primećuje da hitaju putem koji ne vodi u Čačak, već na planinu Maljen, odnosno u hotel sa kojim je čitalac već upoznat u uvodnom delu.
Putovanje Vladimira F. u hotel „Panorama“ iskorišćen je za njegov portret. Prijatelj Saše Čomskog sa studija, briljantni student i mlada nada beogradskog novinarstva, Vladimir F. je sada nezadovoljni alkoholičar i ženskaroš koji suprugu vara kada god mu se ukaže prilika, pun mržnje prema Čomskom (jer je on sve što je Vladimir F. želeo da bude) i direktoru novina u kojima radi jer u sopstvenoj nemoći već skoro dve decenije ne može da mu se suprotstavi i dobije ono mesto koje misli da zaslužuje (glavni i odgovorni urednik).
Hotel „Panorama“ posebno je mesto. Oronuli primer socijalističkog razumevanja radničkog blagostanja, nepotreban i suvišan, a ipak živ, hotel je nastaljen jezivim likovima koji ni po čemu ne zaostaju za zagonetnim inspektorom koji je jedne noći banuo u stan nesrećnog sportskog novinara. Recepcioner iritantno britanskih manira koji Vladimira F. dovodi gotovo do nervnog sloma, blago neuračunljiva i pohotna čistačica, te pogrbljeni i demonoliki konobar koji se u očima nesrećnog novinara preobražava u policijskog narednika, čine ovo poprište zločina i strašnim i komičnim. Čitav proces u hotelu upodobljen je psihološkim karakteristikama Vladimira F., kao da je „drugačija policija“ popunjena kadrovima koji se preobražavaju u skladu sa ličnošću žrtve. Događaji se odvijaju neumitnom brzinom, ali još brže od događaja, umnožavaju se njihove interpretacije koje iz ulomaka razgovora i usputnih opaski zaposlenih u hotelu polako prerastaju u tabloidni narativ sa početka teksta.
Finale romana, u Kišovom maniru, predstavlja samo isleđivanje Vladimira F. Nepoznati islednik neprekidno vraća saslušavanje na sam početak, na datum rođenja i adresu okrivljenog. Njegova pitanja neprekidno prelaze u lična, ona o najdubljim emocijama i strahovima Vladimira F. Na taj način, ovo isleđivanje zapravo postaje suočavanje osumnjičenog sa sopstvenim likom, i tako u beskonačnost. Određene ponude islednika odgovaraju „senzacionalnim“ saznanjima tabolioda koji su izveštavali o slučaju, čime se i na planu strukture oblikuje figura kruga: kruga patnje, bezizlaza i večitog ponavljanja iste patnje do sloma.
Neko bi mogao da pita zbog čega je jednu prisutnu i gotovo goreću temu, temu sudbine novinara u savremenom društvu, Matijević postavio na ovakve pripovedne osnove, opterećujući je presudnim nanosima iz čudesne i žanrovske literature? Možda zato što Srbija nije holivudski studio, koji nepoverenje u sistem iznova i iznova uspostavlja time što hrabri i odlučni pojedinac borbom prevazilazi sve prepreke i na kraju zadobija javno priznanje izvršne, sudske i zakonodavne vlasti. Ne, Vladimir F. nije ni Born niti jedan od mnogobrojnih likova koje je glumio Harison Ford, on je verovatno jedan od nas, bolno zaglavljen između izneverenih ideala, sposobnosti i taloga sitnih kompromisa koji su prepunili čašu jeda, koji svi kusamo. Superheroji ovde nemaju ingerencije, i nema tog novinara koji bi se pretvorio u Beogradskog spajdermena (kako se zvao nedeljnik koji su Čomski i Vladimir F. uređivali u mladosti). Samo lična, nekad sitna a nekad krupna, žrtva i istrajnost osvetljavaju put.
Autor: Nikola Marinković
Izvor: Pečat
Kada smo već kod klovna, nije zgoreg spomenuti da ovaj amblematični lik, potekao iz žanrovske književnosti, ima i svoje dublje značenje. U osnovnoj postavci horor priče, likovi se nalaze zarobljeni u jednom očuđenom svetu u kojem sve njihove radnje proizvode isti, mehanički rezultat: ponavljanje patnje u začaranom krugu. Međutim, to iskustvo nije poteklo samo iz ovog žanra. Ono je prisutno još odavno, iz romantičarske proze s kraja 18. i početka 19. veka, koja se pojavila kao spontani vid iskazivanja neopisivosti iskustva modernog čoveka, u trenutku kada je istorijski hod evropskog društva svojom dramatičnošću gotovo obesnažio dotadašnje obrasce pripovedanja. Takav vid pripovedanja, međutim, nije ostao potisnut na marginu već se javlja kao dominantni vid osećanja sveta kod jednog od najvećih pisaca svetske književnosti, Franca Kafke.
Kakve to veze ima sa novim Matijevićevim romanom? Brojna upućivanja na Kafkin „Proces“ sastavni su deo „Slobode govora“. Reminiscencije na Kafku podjednako pripadaju i protagonisti romana i njegovim progoniteljima, ali to ne bi trebalo da nas navede na kriv trag, te da ovaj roman proglasimo „Procesom savremene Srbije“. Zapravo, stvar je obrnuta, i donekle uvetovana Matijevićevom prozom u celini. Naime, ispitujući različite načine kojima bi se ovdašnja stvarnost mogla pripovedno uobličiti, uočavajući iz svoje osobene perspektive šta je to umetnički važno što probija tanku opnu kolotečine i zahteva tek pisca da ga saopšti, Matijević kao da se našao pred izazovom koji je spomenut: nedovoljnošću jezika da prenese ono što zahteva da bude rečeno. Da parafraziramo samog Matijevića iz jednog nedavnog intervjua, dovoljno je pogledati oko sebe i priča se sama nameće, ali, treba dodati, kakva se priča nameće? Da li je to, što se nama dešava poslednje tri decenije metastaziralo do jedne užasne groteske koja više ne može biti opisana i drugima saopštena drugačije nego na Kafkinom tragu?
Sloboda govora, kao pojam, vezana je jednu od temeljnih vrednosti savremenog društva, toliko ponavljanu da je izgubila svako značenje. U ovom romanu, ona je, međutim, prokletstvo hrabrosti, odnosno daleki ideal koji motiviše postupke junaka – onih koji su poklekli i onih koji nisu. Da bi se to pokazalo, glavni junak romana, novinar Vladimir Filipović ili, kako sam sebe češće potpisuje, Vladimir F., neprekidno se poredi sa svojim kolegom, bivšim prijateljem, a do kraja samo takmacem, Sašom Čomskim. Međutim, kao ni slobode govora, ni Saše Čomskog više nema, a iz sjajnog uvodnog kolaža novinskih izveštaja saznajemo da je Čomski, novinar koji je pisao o korupciji ministara i njihovih tajkuna, pronađen mrtav u hotelu u kojem se nalazio i Vladimir F., čime preživeli novinar postaje glavni osumnjičeni za gnusno delo. Brojne spekulacije uvode čitaoca u ambijent odveć poznat da bi bio komentarisan: da li su Vladimir F. i Saša Čomski bili tajni homoseksualni partneri, pa je posredi zločin iz ljubomore? Otkud u hotelskom sefu Vladimira F. kokain? Konačno, da li je Saša Čomski strani agent koji je radio na podrivanju državnog poretka i, ne manje važno za tabloidnu javnost, da li je taj čovek uopšte postojao pod tim imenom? Konačno, gde je nestao Vladimir F., da li je zaista pobegao u Južnu Afriku i odakle novinarima te spekulacije?
Pripovedanje koje sledi predstavlja istraživanje kako je do svega toga došlo. U maniru kvalitetne detektivske proze, pripovedač nas ne suočava odmah sa glavnim junakom, već polazi od jedne epizode u stanu sporednog junaka, kolege novinara, koja se zatim ispostavlja kao početak niti koja vodi do likvidacije Saše Čomskog. Međutim, već ta uvodna epizoda sugeriše da je ovaj roman daleko od žanra. Sportski novinar Jezdimir Cijuha, neuspešan i opterećen koruptivnim radnjama, pristaje na ucenu zagonetnog inspektora koji kao da je pozajmljen iz dekora Kafkinih romana. Neugledan, siromašno odeven, ali neverovatne fizičke snage i moći ubeđivanja, zagonetni inspektor je prvi od likova anonimne „drugačije policije“ koja „nema nerešenih slučajeva“. Suočen sa egzistencijalnom prethnjom, Cijuha pristaje da na papir napiše ime kolege koji je odgovoran sa otkrivanje koruptivne afere, kao i još jedno ime, čime potpisuje smrtnu presudu odvažnom Čomskom.
Ubrzo, ispostavlja se da „drugačija policija“ ima svoje agente i u samoj redakciji: mlada volonterka, sa kojom Vladimir F. ima aferu, a zatim je „prepušta“ Cijuhi, samo je jedan od takvih likova. Kada su dokumenti objavljeni na sajtu nepoznatnog vlasnika, javnost je uzburkana i Čomski prvi nestaje. Zatim, u crnohumornom maniru, i Vladimir F. dobija nalog za službeni put u Čačak na međunarodni sastanak slavista, gde ga vozi zagonetna plavuša zaposlena u Ministarstvu kulture. Nezainteresovan i pomalo dezorijentisan, Vladimir F. u toku vožnje ne primećuje da hitaju putem koji ne vodi u Čačak, već na planinu Maljen, odnosno u hotel sa kojim je čitalac već upoznat u uvodnom delu.
Putovanje Vladimira F. u hotel „Panorama“ iskorišćen je za njegov portret. Prijatelj Saše Čomskog sa studija, briljantni student i mlada nada beogradskog novinarstva, Vladimir F. je sada nezadovoljni alkoholičar i ženskaroš koji suprugu vara kada god mu se ukaže prilika, pun mržnje prema Čomskom (jer je on sve što je Vladimir F. želeo da bude) i direktoru novina u kojima radi jer u sopstvenoj nemoći već skoro dve decenije ne može da mu se suprotstavi i dobije ono mesto koje misli da zaslužuje (glavni i odgovorni urednik).
Hotel „Panorama“ posebno je mesto. Oronuli primer socijalističkog razumevanja radničkog blagostanja, nepotreban i suvišan, a ipak živ, hotel je nastaljen jezivim likovima koji ni po čemu ne zaostaju za zagonetnim inspektorom koji je jedne noći banuo u stan nesrećnog sportskog novinara. Recepcioner iritantno britanskih manira koji Vladimira F. dovodi gotovo do nervnog sloma, blago neuračunljiva i pohotna čistačica, te pogrbljeni i demonoliki konobar koji se u očima nesrećnog novinara preobražava u policijskog narednika, čine ovo poprište zločina i strašnim i komičnim. Čitav proces u hotelu upodobljen je psihološkim karakteristikama Vladimira F., kao da je „drugačija policija“ popunjena kadrovima koji se preobražavaju u skladu sa ličnošću žrtve. Događaji se odvijaju neumitnom brzinom, ali još brže od događaja, umnožavaju se njihove interpretacije koje iz ulomaka razgovora i usputnih opaski zaposlenih u hotelu polako prerastaju u tabloidni narativ sa početka teksta.
Finale romana, u Kišovom maniru, predstavlja samo isleđivanje Vladimira F. Nepoznati islednik neprekidno vraća saslušavanje na sam početak, na datum rođenja i adresu okrivljenog. Njegova pitanja neprekidno prelaze u lična, ona o najdubljim emocijama i strahovima Vladimira F. Na taj način, ovo isleđivanje zapravo postaje suočavanje osumnjičenog sa sopstvenim likom, i tako u beskonačnost. Određene ponude islednika odgovaraju „senzacionalnim“ saznanjima tabolioda koji su izveštavali o slučaju, čime se i na planu strukture oblikuje figura kruga: kruga patnje, bezizlaza i večitog ponavljanja iste patnje do sloma.
Neko bi mogao da pita zbog čega je jednu prisutnu i gotovo goreću temu, temu sudbine novinara u savremenom društvu, Matijević postavio na ovakve pripovedne osnove, opterećujući je presudnim nanosima iz čudesne i žanrovske literature? Možda zato što Srbija nije holivudski studio, koji nepoverenje u sistem iznova i iznova uspostavlja time što hrabri i odlučni pojedinac borbom prevazilazi sve prepreke i na kraju zadobija javno priznanje izvršne, sudske i zakonodavne vlasti. Ne, Vladimir F. nije ni Born niti jedan od mnogobrojnih likova koje je glumio Harison Ford, on je verovatno jedan od nas, bolno zaglavljen između izneverenih ideala, sposobnosti i taloga sitnih kompromisa koji su prepunili čašu jeda, koji svi kusamo. Superheroji ovde nemaju ingerencije, i nema tog novinara koji bi se pretvorio u Beogradskog spajdermena (kako se zvao nedeljnik koji su Čomski i Vladimir F. uređivali u mladosti). Samo lična, nekad sitna a nekad krupna, žrtva i istrajnost osvetljavaju put.
Autor: Nikola Marinković
Izvor: Pečat
