Prikaz romana „Smrt na obali Bretanje“: Detektivska harizma
„Smrt na obali Bretanje“ je drugi roman od jedanaest, koliko ih je o inspektoru Dipenu napisao nemački pisac koji se krije pod pseudonimom Žan-Lik Banalek. Iako su glavni junak i, u isti mah, rajsko i bizarno mesto Konkarno na bretonskoj obali opisani već dovoljno dobro u romanu „Smrt u Pont Avenu“, u nastavku autor uspeva da produbi lik protagoniste i proširi deskripcije krajolika koji je odabrao za opšti okvir sižea.
Iako je zbog svojih obrta i nepredvidivog kraja posredi naizgled tipičan detektivski roman, bar tri su razloga zbog kojih štivo nudi više nego što propisuju žanrovska ograničenja. Jedan od razloga tiče se upravo likova – kako glavnog junaka tako i ostalih osoba koje učestvuju u istrazi povodom smrti tri sredovečna muškamca na ostrvima Glenan. Banalek širi opise lokalnog kolorita tako da čitalac na momente može osetiti ostrvsku vlagu, kao i miris bretonske hrane. Kvalitet rečenih opisa koji su, u konkretnom slučaju, uspehom romanesknog serijala o Dipenu omogućili porast turizma u Bretanji (!), jesu i druga razlika između ovog i uobičajenih detektivskih štiva. Treća razlika tiče se prerastanja prividno lako rešivog slučaja – s obzirom na to da bi smrt tri muškarca najlakše bilo podvesti pod njihovo davljenje usled oluje ili brodoloma, kao uobičajenih nesreća na ostrvima – u naizgled nerazmrsivo klupko u kom mnogi mogu biti osumnjičeni. Naime, ispostavlja se da su bar dva davljenika bila veoma uticajna, a da se većina stanovništva iz neobjašnjivih razloga odlučila da živi baš na Glenanu, uprkos nepovoljnim klimatskim ćudima ostrvā. Svi za koje se pokazuje da bi mogli da imaju zaseban razlog da učestvuju u ubistvu (kojih je sve više), imaju bizaran karakter koji Banalek ubedljivo dočarava uz samo nekoliko znalačkih opisa, što doprinosi da, tokom istrage, ispliva široka lepeza crta koje se kriju u naravi detektiva Dipena. On je nestrpljiv i mrzovoljan, naizgled čak mizantrop, što njegova prisilna prekomanda iz Pariza u Konkarno još više ističe. Međutim, koliko empatije on ima pokazuje se kad se nađe u naizgled nerešivom slučaju. Upravo tada, njegova volja da ukaže poštovanje žrtvama otkrivajući njihove dželate maltene poprima nadljudske razmere. Takav splet različitih osobina, uz zavisnost od prekomernog ispijanja kafe kao svojevrstan zaštitni znak, čini detektiva Dipena jednog od retko harizmatičnih policijskih inspektora u istoriji krimića.
Postoji još jedno poetičko svojstvo drugog zasebnog romana koje čini „Smrt na obali Bretanje“ možda i primamljivijim za čitanje u odnosu na ubedljivi prvenac „Smrt u Pont Avenu“. U pitanju je ritam u kojem se odmotava siže. Niti je prespor niti prebrz, već je najprikladniji mogući da, i pored brojnosti likova, pravovremeno razumemo sve što se dešava pa čak i da dođemo do mnogih zaključaka kad i sam detektiv Dipen. Ako je ovo delo uspelo da po mnogo čemu nadmaši prethodno iz serijala, iako je praktično pisano po narudžbini publike usled komercijalnog uspeha prvog, jedino što možemo poželeti jeste da se prevodi Banalekovih romana na srpski jezik što pre nastave.
Autor: Domagoj Petrović
Iako je zbog svojih obrta i nepredvidivog kraja posredi naizgled tipičan detektivski roman, bar tri su razloga zbog kojih štivo nudi više nego što propisuju žanrovska ograničenja. Jedan od razloga tiče se upravo likova – kako glavnog junaka tako i ostalih osoba koje učestvuju u istrazi povodom smrti tri sredovečna muškamca na ostrvima Glenan. Banalek širi opise lokalnog kolorita tako da čitalac na momente može osetiti ostrvsku vlagu, kao i miris bretonske hrane. Kvalitet rečenih opisa koji su, u konkretnom slučaju, uspehom romanesknog serijala o Dipenu omogućili porast turizma u Bretanji (!), jesu i druga razlika između ovog i uobičajenih detektivskih štiva. Treća razlika tiče se prerastanja prividno lako rešivog slučaja – s obzirom na to da bi smrt tri muškarca najlakše bilo podvesti pod njihovo davljenje usled oluje ili brodoloma, kao uobičajenih nesreća na ostrvima – u naizgled nerazmrsivo klupko u kom mnogi mogu biti osumnjičeni. Naime, ispostavlja se da su bar dva davljenika bila veoma uticajna, a da se većina stanovništva iz neobjašnjivih razloga odlučila da živi baš na Glenanu, uprkos nepovoljnim klimatskim ćudima ostrvā. Svi za koje se pokazuje da bi mogli da imaju zaseban razlog da učestvuju u ubistvu (kojih je sve više), imaju bizaran karakter koji Banalek ubedljivo dočarava uz samo nekoliko znalačkih opisa, što doprinosi da, tokom istrage, ispliva široka lepeza crta koje se kriju u naravi detektiva Dipena. On je nestrpljiv i mrzovoljan, naizgled čak mizantrop, što njegova prisilna prekomanda iz Pariza u Konkarno još više ističe. Međutim, koliko empatije on ima pokazuje se kad se nađe u naizgled nerešivom slučaju. Upravo tada, njegova volja da ukaže poštovanje žrtvama otkrivajući njihove dželate maltene poprima nadljudske razmere. Takav splet različitih osobina, uz zavisnost od prekomernog ispijanja kafe kao svojevrstan zaštitni znak, čini detektiva Dipena jednog od retko harizmatičnih policijskih inspektora u istoriji krimića.
Postoji još jedno poetičko svojstvo drugog zasebnog romana koje čini „Smrt na obali Bretanje“ možda i primamljivijim za čitanje u odnosu na ubedljivi prvenac „Smrt u Pont Avenu“. U pitanju je ritam u kojem se odmotava siže. Niti je prespor niti prebrz, već je najprikladniji mogući da, i pored brojnosti likova, pravovremeno razumemo sve što se dešava pa čak i da dođemo do mnogih zaključaka kad i sam detektiv Dipen. Ako je ovo delo uspelo da po mnogo čemu nadmaši prethodno iz serijala, iako je praktično pisano po narudžbini publike usled komercijalnog uspeha prvog, jedino što možemo poželeti jeste da se prevodi Banalekovih romana na srpski jezik što pre nastave.
Autor: Domagoj Petrović
