Treći roman palestinske autorke Adanije Šibli (1974) u više aspekata je podeljen na dve celine. Radnja prve se odvija u avgustu 1949, kada prilikom rutinskog patroliranja izraelski vojnici nailaze na grupu Arapa i odmah ubijaju sve muškarce. Jednoj mladoj devojci iz skupine oni namenjuju istu sudbinu, dopunivši je napastvovanjem u logoru u koji će je odvesti. Ovaj deo romana ispričan je iz perspektive izraelskog oficira koji učestvuje u događaju koliko god se prividno kolebao da li da zaštiti nesrećnu curu. Stil u dotičnom segmentu štiva je jezgrovit i prilično kinematografski, sa posebnim njuhom za ljudske gestove, te za vizuelni efekat uz prebacivanje fokusa sa slike na zvuk i obratno.

Drugi deo kratkog romana približno je jednake dužine – šezdesetak stranica – a njegova radnja odvija se decenijama kasnije. Naratorsku palicu preuzima neimenovana spisateljica koja, poput Adanije Šibli, pretežno živi u Berlinu, i koja dobija kancelarijski posao u savremenoj Ramali. Iako se perspektiva pripovedanja seli sa trećeg na prvo lice, sa spoljašnje na unutrašnju, sa prošlog vremena na prezent, a stil menja iz minimalističkog u gotovo maksimalistički, celina štiva je sve neupitnija.

Naime, napastvovanje prikazano u prvom delu romana postaje okosnica radnje, u smislu da pripovedačica odlučuje da istraži brutalni slučaj silovanja i ubistva devojke. Dalje, u drugom delu romana žena prolazi prostorom koji je uspostavljen u početku narativa zahvaljujući izraelskom oficiru. Tako će, u nadi da će rasvetliti bilo koji trag nesrećne devojke, u izraelskom vojnom muzeju naratorka videti predmete poput uniformi, kanistera, sapuna i drugih koji su spomenuti u prvom delu romana. Pojedine od njih koristio je upravo izraelski oficir kroz čiju tačku gledišta je ispripovedana uvodna polovina knjige.

Ono što takođe dve celine romana spaja, na razne načine, jeste – detalj. Sudbina napastvovane pa likvidirane devojke se u ratu vodi kao sitnica, pa se stoga ne može ni do kraja rekonstruisati. Detalj je i osnova maksimalističkog dela pripovedanja, ne toliko da bi se dobila što kićenija rečenica, već da bi se naglasile bitne stvari koje su u vrtlogu vojnih sukoba svedene na puke pojedinosti. Naratorkina borba je bespoštedna, a budući da priča o patnji u surovom kontekstu teško može dobiti privilegiju da se orazgoveti. Pritisnuta i nemogućnošću da, i pored mapa kojima se pomaže, ne može da prostor kojim se kreće zamisli kao preglednu celinu, pripovedačica je svesna da je njen poduhvat pomalo donkihotovski.

Štaviše, s obzirom na to da je najkompletniji pogled na priču o stradanju devojke dat iz perspektive hladnokrvno neuznemirenog počinioca, naratorka se u nekim trenucima koleba pa kaže da nema smisla da se oseća odgovornom za žrtvu čiji se glas neće čuti.

Međutim, na kraju pobeđuje život u smislu koji ga najviše opredmećuje: u smislu jedne lične volje, koliko god ona delovala nemoćno u poduhvatu kakav je pripovedačica uzela na sebe. Tako pojedinost postaje i osnova izuzetne moralne snage romana koji se snažno zalaže za glas žene i glas marginalizovanih, i margine uopšte, u kontekstu koji ne dozvoljava čak ni nijanse.

Autor: Domagoj Petrović