Prikaz romana „Srećno pismo“
Sejdi, glavna junakinja romana „Srećno pismo“ autorki Vaj Kiland i Penelopi Vord, već nekoliko godina piše članke za lokalni njujorški časopis. I mada se zabavlja pišući kolumnu o izlascima, njenu pravu strast predstavlja kolumna posvećena praznicima, u kojoj ljudi pišu Deda Mrazu. Ove godine je Božić poranio, jer je desetogodišnja Birdi Maksvel poslala pismo koje je izmamilo osmeh na Sejdinom licu, iako je prolila suzu ili dve čitajući ga. Život devojčice zvuči vrlo slično njenom sopstvenom iskustvu kada je bila njenih godina.
„Taj trenutak zauvek ću pamtiti. Čak i ako nikad više ne budem videla Birdi, barem ću znati da sam uspela da joj pokažem da nije sama na ovom svetu.“
Pošto zna da mora da pomogne Birdi, Sejdi joj ispunjava nekoliko želja, misleći da će to ujedno biti to. Sejdi se, međutim, polako uključuje u njen život na više načina nego što i sama uspeva da isprati. Posle prvog, krajnje neugodnog, susreta sa Sebastijanom, ocem male Birdi koji je ostao udovac, Sejdi shvata da njen život više nikada neće biti isti kao pre. I on bi se sa tim mogao složiti. Odavno se nije osećao tako prijatno u društvu neke žene. A Sebastijan svakako nije osetio da ga neko toliko privlači još od njegove pokojne supruge, što ga čini pomalo nervoznim. Nedugo zatim Sejdi postaje sastavni deo njegovog i života njegove ćerke. I Sebastijan zna da je imao sreće. Upoznao je prelepu novinarku baš kada mu je bila najpotrebnija.
„Odavno nisam upoznao ženu koja je spremna da tako otvori srce i pokaže ga celom svetu.“
Zgodni udovac sa detetom, na čijim plećima počivaju sve brige ovog sveta; moderna novinarka koja se nada večnoj ljubavi; preslatka desetogodišnja devojčica koja je pokrenula niz događaja čije posledice niko nije mogao da predvidi; i jedan (vrlo) nestašan pas – „Srećno pismo“ me je preplavilo toplim osećanjima i ganulo do srži.
„Ne znam da li nas je to sudbina ili luda koincidencija spojila, ali šta god da me je dovelo k tebi, to nije važnije i dragocenije od onoga što će te ovde zadržati, od ljubavi. Volim te, Sejdi.“
Rečima ne mogu da opišem koliko sam se zabavila čitajući ovu modernu ljubavnu priču iz pera autorki Vaj Kiland i Penelopi Vord. Kao što sam i očekivala, „Srećno pismo“ poprima blago erotski karakter kada se Sejdi i Sebastijan konačno prepuste očiglednoj privlačnosti. Pomalo je iznenadilo kako su Birdin život i Sejdino detinjstvo slični, što me je navelo da čeznem za povezanošću kakvu su njih dve ostvarile i prijateljstvom koje se između njih razvilo.
Ne želeći da odam neke interesantne preokrete koje su nam Kilandova i Vordova priredile, mogu samo da kažem da je ovo jedinstvena i krajnje ljupka priča. Mislim da će čitaoci moći stvarno da se poistovete sa likovima. Sejdi i Sebastijan su prizemni i dragi, saosećajni ljudi, ali oboje pomalo izgubljeni. Njoj su dosadili izlasci i zabavljanje, i žudi za nečim dugoročnim. On je usamljeni udovac, koji se trudi da izađe na kraj sa grižom savesti zbog toga što nastavlja sa životom nakon smrti svoje supruge, koja se desila četiri godine ranije.
Ima dosta dirljivih scena u kojima se Sebastijan i Sejdi jedno drugome ispovedaju, koje će čitaocima izazvati suze. Autorke su stvorile savršenu dozu napetosti između ovo dvoje, čiji odnos počinje kao prijateljski, da bi zatim prerastao u romansu, u pravom smislu reči.
A tu je i Birdi. Nju je nemoguće ne obožavati. Pametna je, brižljiva, trunčicu vragolasta, i predstavlja katalizator za sve što se desilo ovoj neobičnoj trojci. Njena pisma Deda Mrazu, to jest Sejdi, bila su smešna, ali i dirljiva. Na indirektan način Birdi je zaslužna i za način na koji su se Sejdi i Sebastijan upoznali. U tom trenutku se u priču uključuje i Marmadjuk, nestašni pas, dodajući dozu duhovitosti i omogućavajući svima da se povežu. Uvek se nasmešim kada pomislim na njegovu opsesiju plišanim životinjama – i dijamantima!
Ima nečega suštinski čarobnog u knjigama Vaj Kiland i Penelopi Vord, a „Srećno pismo“ je toliko šarmantno da šarmantnije ne može biti. Sebastijan, Sejdi i Birdi su mi zaista prirasli za srce tokom njihovog uzbudljivog sudbinskog putovanja ka srećnom kraju.
Izvor: harlequinjunkie.com
Prevod: Milan Radovanović
„Taj trenutak zauvek ću pamtiti. Čak i ako nikad više ne budem videla Birdi, barem ću znati da sam uspela da joj pokažem da nije sama na ovom svetu.“
Pošto zna da mora da pomogne Birdi, Sejdi joj ispunjava nekoliko želja, misleći da će to ujedno biti to. Sejdi se, međutim, polako uključuje u njen život na više načina nego što i sama uspeva da isprati. Posle prvog, krajnje neugodnog, susreta sa Sebastijanom, ocem male Birdi koji je ostao udovac, Sejdi shvata da njen život više nikada neće biti isti kao pre. I on bi se sa tim mogao složiti. Odavno se nije osećao tako prijatno u društvu neke žene. A Sebastijan svakako nije osetio da ga neko toliko privlači još od njegove pokojne supruge, što ga čini pomalo nervoznim. Nedugo zatim Sejdi postaje sastavni deo njegovog i života njegove ćerke. I Sebastijan zna da je imao sreće. Upoznao je prelepu novinarku baš kada mu je bila najpotrebnija.
„Odavno nisam upoznao ženu koja je spremna da tako otvori srce i pokaže ga celom svetu.“
Zgodni udovac sa detetom, na čijim plećima počivaju sve brige ovog sveta; moderna novinarka koja se nada večnoj ljubavi; preslatka desetogodišnja devojčica koja je pokrenula niz događaja čije posledice niko nije mogao da predvidi; i jedan (vrlo) nestašan pas – „Srećno pismo“ me je preplavilo toplim osećanjima i ganulo do srži.
„Ne znam da li nas je to sudbina ili luda koincidencija spojila, ali šta god da me je dovelo k tebi, to nije važnije i dragocenije od onoga što će te ovde zadržati, od ljubavi. Volim te, Sejdi.“
Rečima ne mogu da opišem koliko sam se zabavila čitajući ovu modernu ljubavnu priču iz pera autorki Vaj Kiland i Penelopi Vord. Kao što sam i očekivala, „Srećno pismo“ poprima blago erotski karakter kada se Sejdi i Sebastijan konačno prepuste očiglednoj privlačnosti. Pomalo je iznenadilo kako su Birdin život i Sejdino detinjstvo slični, što me je navelo da čeznem za povezanošću kakvu su njih dve ostvarile i prijateljstvom koje se između njih razvilo.
Ne želeći da odam neke interesantne preokrete koje su nam Kilandova i Vordova priredile, mogu samo da kažem da je ovo jedinstvena i krajnje ljupka priča. Mislim da će čitaoci moći stvarno da se poistovete sa likovima. Sejdi i Sebastijan su prizemni i dragi, saosećajni ljudi, ali oboje pomalo izgubljeni. Njoj su dosadili izlasci i zabavljanje, i žudi za nečim dugoročnim. On je usamljeni udovac, koji se trudi da izađe na kraj sa grižom savesti zbog toga što nastavlja sa životom nakon smrti svoje supruge, koja se desila četiri godine ranije.
Ima dosta dirljivih scena u kojima se Sebastijan i Sejdi jedno drugome ispovedaju, koje će čitaocima izazvati suze. Autorke su stvorile savršenu dozu napetosti između ovo dvoje, čiji odnos počinje kao prijateljski, da bi zatim prerastao u romansu, u pravom smislu reči.
A tu je i Birdi. Nju je nemoguće ne obožavati. Pametna je, brižljiva, trunčicu vragolasta, i predstavlja katalizator za sve što se desilo ovoj neobičnoj trojci. Njena pisma Deda Mrazu, to jest Sejdi, bila su smešna, ali i dirljiva. Na indirektan način Birdi je zaslužna i za način na koji su se Sejdi i Sebastijan upoznali. U tom trenutku se u priču uključuje i Marmadjuk, nestašni pas, dodajući dozu duhovitosti i omogućavajući svima da se povežu. Uvek se nasmešim kada pomislim na njegovu opsesiju plišanim životinjama – i dijamantima!
Ima nečega suštinski čarobnog u knjigama Vaj Kiland i Penelopi Vord, a „Srećno pismo“ je toliko šarmantno da šarmantnije ne može biti. Sebastijan, Sejdi i Birdi su mi zaista prirasli za srce tokom njihovog uzbudljivog sudbinskog putovanja ka srećnom kraju.
Izvor: harlequinjunkie.com
Prevod: Milan Radovanović
