Ja sam, izgleda, imala sreće; majka me je rano upozorila da je čitanje Dikensovih dela teško, da njegove knjige sadrže previše detalja i neverovatan broj sporednih likova koje je prosto nemoguće zapamtiti. Čitanje je bilo vid mog mladalačkog bunta, te sam ono što je moja majka smatrala zahtevnim doživljavala kao bogatstvo. Stoga je Dikens veoma rano postao pisac kome se najviše divim.

„Sumorna kuća“ je njegov najbolji roman, i to ne samo zato što, prikazivanjem pravnog sistema koji se više bavi ometanjem i zapetljavanjem nego rešavanjem problema, on ostaje u potpunosti savremen. Dikens je bio izvanredan glumac, a ovaj roman je predstava u kojoj on igra dve potpuno različite uloge.

Deo romana se bavi pričom o ledi Dedlok koja se neprekidno „dosađivala nasmrt“. Njen učmali život i pravna zavrzlama u sudskom sporu Džarndajsa protiv Džarndajsa ispričani su u trećem licu, a sam stil deluje barokno i satirično. Ostatak priče pripoveda Ester Samerson, autorov jedini ženski narator.

Ester je još jedno od književnikovih siročadi rođenih pod srećnom zvezdom; kada njen staratelj umre, pojavljuje se advokat koji je šalje da živi sa Džonom Džarndajsom, koji bi mogao da ima korist od beskonačnog procesa osporavanja testamenta na sudu. Glas Ester, jednostavan i bez ikakvog preterivanja, potpuno je drugačiji od glasa sveznajućeg pripovedača; deluje kao da su roman napisale dve različite osobe.

Kao pisac, divim se takvoj veštini pisanja. Kao bivša kolumnistkinja, uvek reagujem na društvenu savest koja je pokrenula i razbesnela Dikensa.

Ali nemojte da pogrešite u proceni: ovo je pre svega knjiga sa dušom. „Sumorna kuća“ je poznata kao roman o zakonu, ali zapravo govori o tuzi i dušama dve žene, jedne koja je prodala svoju sreću zarad sigurnosti, i druge koju izjeda nesigurnost jer ne zna ko je ona zapravo. Upravo zbog toga volim ovaj roman.

Autor: Ana Kvindlen
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj