Ne dešava se često da neka knjiga decenijama pošto je objavljena postaje sve popularnija. To se dogodilo sa čuvenim romanom „Sluškinjina priča“. Vreme je pokazalo da su distopijske vizije Margaret Atvud toliko bliske stvarnosti i stvarnoj budućnosti da njena dela vremenom postaju sve zanimljivija i čitanija. Iako je roman „Sluškinjina priča“ i ranije ekranizovan (1990. godine po njemu je snimljen odličan i tada veoma zapažen film sa Fej Danavej, Natašom Ričardson i Robertom Duvalom u glavnim ulogama), nedavno snimljena serija sa sjajnom Elizabet Mos u naslovnoj ulozi mnogo je doprinela obnovljenoj popularnosti ove knjige. Serija se, inače, kao i knjiga pridržavala glavnog pravila koje je postavila Margaret Atvud: u njoj se nije smelo dogoditi ništa što se, bar nekad, nije desilo i u stvarnoj ljudskoj istoriji. Isto važi i za knjigu „Svedočanstva“.

„Sluškinjina priča“ ima jedan od najneobičnijih i najefektnijih završetaka u svetskoj književnosti. Njegova poslednja rečenica glasi: „Ima li pitanja?“ Tokom bezmalo četiri decenije otkad se ova knijga pojavila pitanja je zaista bilo, i to mnogo. Kako sama kaže, na mnoga od njih Margaret Atvud je pokušala da odgovori svojim novim romanom „Svedočanstva“. Upravo je interesovanje čitalaca koje se godinama neprestano uvećavalo, presudno uticalo na autorku da napiše i roman „Svedočanstva“. Iako se i zvanično smatra nastavkom prethodnog, ovaj roman može da se čita i potpuno nezavisno od prve knjige i kao takav predstavlja zasebnu i sasvim nezavisnu celinu. Događaji opisani u „Svedočanstvima“ dešavaju se petnaestak godina posle radnje „Sluškinjine priče“ i pružaju nam znatno širu sliku o dešavanjima u Galadu, totalitarnoj državi nastaloj na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država u nama bliskoj budućnosti, ali i savremenoj Kanadi sa kojom se Galad graniči. Osim lika Tetke Lidije koji su čitaoci dobro upoznali još u prvom romanu, ostale glavne likove i „glasove“ ove knjige čine mlade žene odrasle u samom Galadu, ali i u Kanadi. Preplitanje njihovih sudbina otkriva nam ono što je mnoge čitaoce zanimalo nakon završetka „Sluškinjine priče“: kako je došlo do propasti autoritarnog režima i države Galad. Kroz „Svedočanstva“, međutim, sagledavamo mnogo dinamičniju i širu sliku od one predstavljene u prvom romanu. Osim naporednog načina života i razmišljanja devojaka odraslih u totalitarnom Galadu, oličenih u junakinjama Beki i Agnes s jedne strane, i Kanađanke Džejd s druge strane, zanimljivo je i predstavljanje međusobnih odnosa likova na samom vrhu galadskog režima. „Svedočanstva“ daleko detaljnije oslikavaju suštinu funkcionisanja i međusobne odnose glavnih protagonista Galada od „Sluškinjine priče“. Neka galadska pravila i krilatice zvučaće nam zapanjujuće poznato i u današnjem svetu – ko nije s nama, on je protiv nas, tamo gde je moći i nagrada malo vlada bespoštedna otimačina za svaku mrvicu prestiža, vladari galadskog režima često ucenjuju jedni druge: „znanje je moć, naročito znanje koje nekome može da sruši ugled“, kako kaže Tetka Lidija. Uvek je dobro držati u šaci i neprijatelje, ali i prijatelje.

Odavno je primećeno da se stvarnost, nažalost, vremenom sve više približava distopijama Margaret Atvud. Ova autorka je oduvek bila u stanju da izvanredno pronicljivo i uverljivo naslika sumornu i totalitarnu budućnost ali istovremeno i da, predstavljajući užasavajuću i moguću sutrašnjicu, izuzetno precizno osvetli često zastrašujuću sadašnjost današnjeg sveta. Tako Galad i njegovo okruženje imaju mnoge elemente modernih „teorija zavere“ ali i svakodnevne stvarnosti današnjeg sveta. U „Svedočanstvima“ se, više nego ikad, neizvesna budućnost i zloslutna sadašnjost sudaraju, prepliću i međusobno oslikavaju u priči koja će se, kao i „Sluškinjina priča“, sigurno pamtiti pokolenjima.

Autor: Aleksandra Čabraja, prevodilac knjige