Prikaz romana „Svet po Garpu“ Džona Irvinga
Ovo neće biti nimalo jednostavno objasniti. Radnja četvrtog romana Džona Irvinga kulminira stravičnom saobraćajnom nesrećom. Putnici u oba vozila zadobijaju jezive povrede. Da bi objasnili kako je do ovog incidenta došlo, morali bismo da rezimiramo desetine detalja priče koja mu prethodi, sve do razloga zbog koga glava menjača volvoa nije na svom mestu.
U trenutku kada čitalac dolazi do ove scene, već se vezao za likove koji se nalaze u dva automobila: T. S. Garpa, pisca i protagonistu priče; Helen, profesorku engleskog i Garpovu ženu; njihova dva sina, desetogodišnjeg Dankana i petogodišnjeg Volta; i postdiplomca sa kojim Helen vara muža. Pa ipak, mnogi od nas će na ovu katastrofu reagovati smehom. U jednom trenutku bićemo šokirani i zabrinuti, a onda ćemo se grohotom nasmejati. I nećemo zbog toga čak ni osetiti grižu savesti.
O smehu
Ovo neće biti ni prvi ni poslednji put da se smejemo u naizgled neprimerenom trenutku. Čitajući „Svet po Garpu“, mi se zapravo smejemo sve vreme i to krajnje neobičnim stvarima. Smejemo se Garpovom ocu, tehničkom naredniku Garpu, koji je u Drugom svetskom ratu ranjen šrapnelom u glavu i umire od regresivnog infantilizma. Smejemo se Garpovoj majci Dženi Filds, koja postaje feministička ikona samo zato što bi radije živela bez muškaraca. Smejemo se čak i grupi Dženinih nemih sledbenica, koje su se namerno osakatile iz solidarnosti sa desetogodišnjom Elen Džejms, čiji je jezik odsečen prilikom silovanja.
Znam. Silovanje i sakaćenje nisu ni najmanje smešni. A nisu ni povrede mozga, ni saobraćajne nezgode. Nije smešna ni transseksualka Roberta Maldun koja se zbog promene pola odrekla uspešne fudbalske karijere. Nije smešna ni „prva feministička sahrana“ Garpove majke, koju je upucao poremećeni antifeminista. Garp na sahranu dolazi preobučen u ženu jer je muškarcima pristup zabranjen, a zatim je primoran da spasava živu glavu pred razjarenom gomilom žena, jer ga je prepoznala sestra bivše devojke. Ništa od ovoga ne bi trebalo da je smešno. Pa ipak, piscu polazi za rukom da nas nasmeje. Zbog načina na koji događaje filtrira kroz jedinstvenu maštu svog junaka, mi ne samo da se smejemo „svetu po Garpu“, već ga prihvatamo i volimo.
Kako je to moguće? Kako je to uspelo Džonu Irvingu?
Najočiglednije i najprihvatljivije objašnjenje daje sam Garp, odgovarajući izvesnoj Ajrin Pul, koja ga u pismu obaveštava da je pročitala jednu njegovu knjigu i ističe: „Vi nemate nikakvih problema pa se podsmevate sirotim ljudima koji ih imaju!“ (Ovo je jedna od brojnih mini recenzija unutar priče, koje bi se mogle usmeriti i protiv samog romana kada Irving ne bi posedovao neverovatnu sposobnost da pridobije čitaoca.) U svom odgovoru Garp piše gđi Pul da su „ozbiljno“ i „smešno“ samo različiti načini sagledavanja stvari, i da on saoseća sa ljudima, ali da kao utehu ne može da im ponudi ništa drugo osim smeha. „Smeh je moja religija gđo Pul“, iako je, „moj smeh očajnički.“ (Uzgred, gđa Pul na to odgovara: „Vi mora da ste bolesni.“)
Pisac piše
Pored ovog sasvim legitimnog objašnjenja, nemoguće je ne primetiti nešto mnogo važnije: „Svet po Garpu“, pored sveg svog realizma, nije nimalo realističan roman. To je roman o piscu koji piše romane – ili, još preciznije, roman o tome kako jedno osetljivo ljudsko biće reaguje na stvarnost stvarajući priče u svojoj mašti. I iako su događaji u svetu oko Garpa zaista ekstremni i nasilni, oni se takođe mogu tumačiti kao objektivni korelativi Garpove prilično bujne mašte. Na primer, poglavlje u kome umire Garpov petogodišnji sin nosi naslov „Volta hvata prehlada“, što nas može navesti da dečakovu užasnu smrt tumačimo jednostavno kao fantastičnu projekciju Garpovih strahova vezanih za sinovljevu bolest.
Kako god to posmatrali, između proizvoda fantazije i svakodnevnih događaja, koji ih inspirišu, ima prostora za smeh. Ono što je u romanu „Svet po Garpu“ uistinu komično nisu sami događaji, već mašta koja ih izmišlja.
Ne bi se moglo reći da je svet iz Garpove mašte ekstremniji od onoga u kome živimo, te da su zato naše reakcije manje apsurdne. Radi se pre svega o tome da se u našim glavama obično ne javljaju asocijacije slične Garpovim. Kada bismo bili u stanju da sebe vidimo onako kako on vidi svoje likove, i naš svet bi delovao smešno, iako je pun ubistava i nasilja. Irving je uzeo te ekstreme i tretirao ih kao banalne, svakodnevne događaje. Roman se završava rečima: „U svetu po Garpu, svi smo mi nasmrt bolesni.“ Kada bismo imali moć da sebe prepoznamo kao takve, možda bismo i mi zbijali šale i smejali se svojoj tragediji.
Autor: Kristofer Leman-Haupt
Izvor: nytimes.com
Prevela: Jelena Tanasković
U trenutku kada čitalac dolazi do ove scene, već se vezao za likove koji se nalaze u dva automobila: T. S. Garpa, pisca i protagonistu priče; Helen, profesorku engleskog i Garpovu ženu; njihova dva sina, desetogodišnjeg Dankana i petogodišnjeg Volta; i postdiplomca sa kojim Helen vara muža. Pa ipak, mnogi od nas će na ovu katastrofu reagovati smehom. U jednom trenutku bićemo šokirani i zabrinuti, a onda ćemo se grohotom nasmejati. I nećemo zbog toga čak ni osetiti grižu savesti.
O smehu
Ovo neće biti ni prvi ni poslednji put da se smejemo u naizgled neprimerenom trenutku. Čitajući „Svet po Garpu“, mi se zapravo smejemo sve vreme i to krajnje neobičnim stvarima. Smejemo se Garpovom ocu, tehničkom naredniku Garpu, koji je u Drugom svetskom ratu ranjen šrapnelom u glavu i umire od regresivnog infantilizma. Smejemo se Garpovoj majci Dženi Filds, koja postaje feministička ikona samo zato što bi radije živela bez muškaraca. Smejemo se čak i grupi Dženinih nemih sledbenica, koje su se namerno osakatile iz solidarnosti sa desetogodišnjom Elen Džejms, čiji je jezik odsečen prilikom silovanja.
Znam. Silovanje i sakaćenje nisu ni najmanje smešni. A nisu ni povrede mozga, ni saobraćajne nezgode. Nije smešna ni transseksualka Roberta Maldun koja se zbog promene pola odrekla uspešne fudbalske karijere. Nije smešna ni „prva feministička sahrana“ Garpove majke, koju je upucao poremećeni antifeminista. Garp na sahranu dolazi preobučen u ženu jer je muškarcima pristup zabranjen, a zatim je primoran da spasava živu glavu pred razjarenom gomilom žena, jer ga je prepoznala sestra bivše devojke. Ništa od ovoga ne bi trebalo da je smešno. Pa ipak, piscu polazi za rukom da nas nasmeje. Zbog načina na koji događaje filtrira kroz jedinstvenu maštu svog junaka, mi ne samo da se smejemo „svetu po Garpu“, već ga prihvatamo i volimo.
Kako je to moguće? Kako je to uspelo Džonu Irvingu?
Najočiglednije i najprihvatljivije objašnjenje daje sam Garp, odgovarajući izvesnoj Ajrin Pul, koja ga u pismu obaveštava da je pročitala jednu njegovu knjigu i ističe: „Vi nemate nikakvih problema pa se podsmevate sirotim ljudima koji ih imaju!“ (Ovo je jedna od brojnih mini recenzija unutar priče, koje bi se mogle usmeriti i protiv samog romana kada Irving ne bi posedovao neverovatnu sposobnost da pridobije čitaoca.) U svom odgovoru Garp piše gđi Pul da su „ozbiljno“ i „smešno“ samo različiti načini sagledavanja stvari, i da on saoseća sa ljudima, ali da kao utehu ne može da im ponudi ništa drugo osim smeha. „Smeh je moja religija gđo Pul“, iako je, „moj smeh očajnički.“ (Uzgred, gđa Pul na to odgovara: „Vi mora da ste bolesni.“)
Pisac piše
Pored ovog sasvim legitimnog objašnjenja, nemoguće je ne primetiti nešto mnogo važnije: „Svet po Garpu“, pored sveg svog realizma, nije nimalo realističan roman. To je roman o piscu koji piše romane – ili, još preciznije, roman o tome kako jedno osetljivo ljudsko biće reaguje na stvarnost stvarajući priče u svojoj mašti. I iako su događaji u svetu oko Garpa zaista ekstremni i nasilni, oni se takođe mogu tumačiti kao objektivni korelativi Garpove prilično bujne mašte. Na primer, poglavlje u kome umire Garpov petogodišnji sin nosi naslov „Volta hvata prehlada“, što nas može navesti da dečakovu užasnu smrt tumačimo jednostavno kao fantastičnu projekciju Garpovih strahova vezanih za sinovljevu bolest.
Kako god to posmatrali, između proizvoda fantazije i svakodnevnih događaja, koji ih inspirišu, ima prostora za smeh. Ono što je u romanu „Svet po Garpu“ uistinu komično nisu sami događaji, već mašta koja ih izmišlja.
Ne bi se moglo reći da je svet iz Garpove mašte ekstremniji od onoga u kome živimo, te da su zato naše reakcije manje apsurdne. Radi se pre svega o tome da se u našim glavama obično ne javljaju asocijacije slične Garpovim. Kada bismo bili u stanju da sebe vidimo onako kako on vidi svoje likove, i naš svet bi delovao smešno, iako je pun ubistava i nasilja. Irving je uzeo te ekstreme i tretirao ih kao banalne, svakodnevne događaje. Roman se završava rečima: „U svetu po Garpu, svi smo mi nasmrt bolesni.“ Kada bismo imali moć da sebe prepoznamo kao takve, možda bismo i mi zbijali šale i smejali se svojoj tragediji.
Autor: Kristofer Leman-Haupt
Izvor: nytimes.com
Prevela: Jelena Tanasković
