Prikaz romana „Tajna zajednica“ Filipa Pulmana
Lajra se vratila.
To je bila prva i najvažnija misao koja mi je protutnjala kroz glavu kada sam uzela u ruke „Tajnu zajednicu“, drugi roman iz trilogijeKnjiga Praha. Lajra Srebrousta – tvrdoglava, lukava, tragična Lajra; Lajra – heroina Pulmanove čuvene trilogije Njegova mračna tkanja; Lajra – devojčica koja laže kao profesionalac, ali se ne razdvaja od magičnog instrumenta koji uvek govori istinu. Lajra je ponovo glavna junaknja jednog romana – po prvi put od „Ćilibarskog durbina“, objavljenog još 2000. godine.
Pulman je u međuvremenu Lajri poveravao ulogu protagoniste u nekoliko novela, tanušnih knjižica čija je jedina svrha bila da nas podsete na raskošnu mitologiju sveta daimona i veštica u kome živi njegova junakinja. Pojavila se, doduše, i u romanu „Divlja lepotica“, prvom tomu Knjige Praha, koji opisuje događaje koji su prethodili onima iz Njegovih mračnih tkanja, ali u toj knjizi je bila samo bespomoćna beba.
Ovog puta nam, međutim, već prvi redovi „Tajne zajednice“ jasno daju do znanja da će u centru zbivanja biti Lajra; ona je inicijator zapleta.
Važno je odmah napomenuti da se ovde prvi put srećemo sa odraslom Lajrom. Ona više nije ni beba ni devojčica, već dvadesetogodišnja studentkinja.
Ponovni susret sa Lajrom budi neobičnu kombinaciju osećanja, sličnu onoj koju možete osetiti na proslavi raznih godišnjica, prilikom susreta sa starim školskim drugovima: čini vam se da se nimalo nisu promenili, ali – kada bolje razmislite – više ih uopšte ne prepoznajete.
Najveća promena u odnosu na prethodnu trilogiju je to što su Lajra i Pantalaimon u neprestanom sukobu. Među njima nema baš mnogo ljubavi. A budući da je Pantalaimon Lajrin daimon – njena duša u obliku kune zlatice – to zapravo znači da ona više ne voli sebe samu.
Ako bismo pokušali da njenu boljku objasnimo jezikom našeg univerzuma, verovatno bismo rekli da je Lajra depresivna. (Pulman je više puta naglasio da mu se ta reč ne sviđa i zato se služi izrazom „melanholična“.) Međutim, budući je u stanju da vidi i čuje deo sebe sa kojim je u sukobu, ona svoju depresiju doživljava manje kao samoprezir, a više kao nešto što podseća na ljubavnu izdaju. „Ti prljavi mali pacove“, govori mu ona tokom svađe. „Prevarante, lopove, izneverio si me.“
Lajra i Pan se nikada nisu potpuno oporavili od incidenta u „Ćilibarskom durbinu“, kada se Lajra razdvojila od Pana kako bi ušla u svet mrtvih. Oboje njen postupak doživljavaju kao odbacivanje. „Bila je to najgora stvar koju si ikada uradila“, kaže joj Pan u „Tajnoj zajednici“, na šta mu ona odgorvara: „Znam.“
Kao i mnogi mladi ljudi, Lajra na koledžu počinje da flertuje sa novim svetonazorima, što dodatno produbljuje njen sukob sa Panom. Reč je o učenjima koja sa jedne strane ističu primat zdravog razuma – u svetu u kome nema mesta za izmišljotine poput daimona, veštica, medveda koji govore i svega onoga što Pulman naziva „tajnom zajednicom“ –, dok sa druge iznose argumente u prilog tome da istina zapravo ne postoji i da stoga, na kraju krajeva, ništa nema smisla.
Pantalaimon je zgađen ovim novim idejama i prigovara Lajri da je zbog njih izgubila sposobnost da mašta. On na sebe preuzima zadatak da pronađe Lajrinu izgubljenu maštu i napušta je. Slomljenog srca, Lajra kreće u potragu za Pantalaimonom.
Na svom putovanju ona sreće niz pripadnika raštrkane zajednice ljudi koje su takođe napustili njihovi daimoni. Iz njihovih priča saznaje mnogo toga o razlozima zbog kojih se može izgubiti deo sebe, ali i načinima na koje se u tom stanju može preživeti.
Pulman u svojoj prvoj trilogiji nijednom nije pomenuo mogućnost postojanja ovakve vrste odnosa između ljudi i daimona. U Njegovim mračnim tkanjima razdvajanje od daimona predstavljalo je akt nasilja koji je izazivao užasnu traumu, dok je život sa daimonom uvek bio savršena zajednica lišena konflikta i trzavica. Komplikovaniji odnos između ljudi i daimona nagovešten je u romanu „Divlja lepotica“, u kome je negativac Džerard Bonevil pretukao svog daimona u neobičnom činu samokažnjavanja, koji nažalost nije podrobnije objašnjen. U „Tajnoj zajednici“ konačno otkrivamo da je daimona moguće i mrzeti.
Priče o Lajrinim avanturama, naravno, ne bi bile to što jesu bez sila koje na sve načine pokušavaju da osujete njene planove ili čak da je ubiju. Međutim, dvojica neagtivaca za koje se Pulman ovog puta odlučio nisu ni prineti svojim prethodnicima. Njihovi daimoni su detalj koji, po mom mišljenju, čitaocu odmah daje do znanja da je reč o nedostojnim protivnicima. Priznajem da ih se, dok ovo pišem, skoro i ne sećam, ali uglađenog zlatnog majmuna gospođe Koulter i zlokobnu tronogu hijenu Džerarda Bonevila nikada neću zaboraviti.
Kada bolje razmislim, to je verovatno i bila Pulmanova namera. Svakome ko ih tokom priče sretne jasno je da su nesposobni, podložni manipulaciji i ne predstavljaju ozbiljnu pretnju. Prava pretnja Lajri jeste ona sama i način na koji je počela da doživljava sebe.
U priči je primetno odsustvo Vila Perija. Između Lajre i Vila se tokom avantura u Njegovim mračnim tkanjima rodila ljubav, ali na kraju su morali da se rastanu. Iako se Vil ne pojavljuje u „Tajnoj zajednici“, Lajra ne prestaje da razmišlja o njemu. Trenutak u kome to priznaje je dirljiv i tragičan, naročito kada se ima u vidu činjenica da govori o nekome koga nije videla od svoje 13. godine.
Čini se, ipak, da je na pomolu nova romansa sa Malkomom Polstedom, protagonistom „Divlje lepotice“, koji je sada profesor na koledžu Džordan. Njihovu vezu komplikuje razlika u godinama i statusu. Malkom je 11 godina stariji, starao se o Lajri kada je bila beba, a sada joj je profesor. Pulman očigledno u tome ne vidi ništa loše. Činjenica je da on o dinamici međuljudskih odnosa piše iz vizure koja sada već pripada nekom drugom vremenu i koju smo kao kultura tokom protekle decenije konačno počeli da prevazilazimo. Zato ostaje da se vidi kako će na to reagovati publika, a naročito nove generacije čitalaca.
Iako su mi se neki elementi priče činili prilično problematičnim, priznajem da me je ova knjiga sve vreme privlačila poput magneta – najviše zahvaljujući Lajri, koja je i danas, kao i pre dvadeset godina, prototip moderme heroine.
Kada sam kao dete upoznala Lajru, za mene je to bilo pravo otkrovenje. Za razliku od ostatka dečje literature, koji u prvi plan uvek stavlja dobrotu i vrlinu glavnih junakinja, Pulmanove knjige ponudile su mi nešto sasvim novo. Lajri se nije mogao pripisati nijedan od starih klišea. Razlog verovatno leži u tome što je ona, uprkos onome što bi Panova kritika u „Tajnoj zajednici“ mogla da nas navede da pomislimo, oduvek imala veoma malo mašte. Kao devojčica, lagala je često i bez griže savesti; išlo joj je od ruke jer nije bilo razloga da preispituje svoje postupke. Zašto? Zato što nije imala dovoljno mašte da se zapita kakve će biti njihove posledice.
Lajra nikada nije bila dobra, ni maštovita, ni zainteresovana za učenje. Bila je praktična, dobronamerna i uporna. Nikada do tada se nisam susrela sa takvim likom. Isto važi i danas, dvadeset godina kasnije.
Odrasla Lajra je tužnija nego nekada. Pesimističnija je, uzdržanija, možda čak i ljubaznija prema nepoznatima. Ipak, u dubini duše, ona je još uvek Lajra. Pravo je zadovoljstvo pratiti kako s vremenom na površinu isplivavaju sve njene najbolje odlike iz detinjstva.
Lajra je još uvek nezaustavljiva sila, ona ista harizmatična ličnost čija se bezgranična dobronamernost gotovo graniči sa okrutnošću. Danas, kada joj se vraćam posle toliko godina, ne preostaje mi ništa drugo nego da se zavalim i sa uživanjem posmatram kako hrabro juriša u noć, spremna da oblikuje svet po svom liku.
Autor: Konstans Grejdi
Izvor: vox.com
Prevod: Jelena Tanasković
To je bila prva i najvažnija misao koja mi je protutnjala kroz glavu kada sam uzela u ruke „Tajnu zajednicu“, drugi roman iz trilogijeKnjiga Praha. Lajra Srebrousta – tvrdoglava, lukava, tragična Lajra; Lajra – heroina Pulmanove čuvene trilogije Njegova mračna tkanja; Lajra – devojčica koja laže kao profesionalac, ali se ne razdvaja od magičnog instrumenta koji uvek govori istinu. Lajra je ponovo glavna junaknja jednog romana – po prvi put od „Ćilibarskog durbina“, objavljenog još 2000. godine.
Pulman je u međuvremenu Lajri poveravao ulogu protagoniste u nekoliko novela, tanušnih knjižica čija je jedina svrha bila da nas podsete na raskošnu mitologiju sveta daimona i veštica u kome živi njegova junakinja. Pojavila se, doduše, i u romanu „Divlja lepotica“, prvom tomu Knjige Praha, koji opisuje događaje koji su prethodili onima iz Njegovih mračnih tkanja, ali u toj knjizi je bila samo bespomoćna beba.
Ovog puta nam, međutim, već prvi redovi „Tajne zajednice“ jasno daju do znanja da će u centru zbivanja biti Lajra; ona je inicijator zapleta.
Važno je odmah napomenuti da se ovde prvi put srećemo sa odraslom Lajrom. Ona više nije ni beba ni devojčica, već dvadesetogodišnja studentkinja.
Ponovni susret sa Lajrom budi neobičnu kombinaciju osećanja, sličnu onoj koju možete osetiti na proslavi raznih godišnjica, prilikom susreta sa starim školskim drugovima: čini vam se da se nimalo nisu promenili, ali – kada bolje razmislite – više ih uopšte ne prepoznajete.
Najveća promena u odnosu na prethodnu trilogiju je to što su Lajra i Pantalaimon u neprestanom sukobu. Među njima nema baš mnogo ljubavi. A budući da je Pantalaimon Lajrin daimon – njena duša u obliku kune zlatice – to zapravo znači da ona više ne voli sebe samu.
Ako bismo pokušali da njenu boljku objasnimo jezikom našeg univerzuma, verovatno bismo rekli da je Lajra depresivna. (Pulman je više puta naglasio da mu se ta reč ne sviđa i zato se služi izrazom „melanholična“.) Međutim, budući je u stanju da vidi i čuje deo sebe sa kojim je u sukobu, ona svoju depresiju doživljava manje kao samoprezir, a više kao nešto što podseća na ljubavnu izdaju. „Ti prljavi mali pacove“, govori mu ona tokom svađe. „Prevarante, lopove, izneverio si me.“
Lajra i Pan se nikada nisu potpuno oporavili od incidenta u „Ćilibarskom durbinu“, kada se Lajra razdvojila od Pana kako bi ušla u svet mrtvih. Oboje njen postupak doživljavaju kao odbacivanje. „Bila je to najgora stvar koju si ikada uradila“, kaže joj Pan u „Tajnoj zajednici“, na šta mu ona odgorvara: „Znam.“
Kao i mnogi mladi ljudi, Lajra na koledžu počinje da flertuje sa novim svetonazorima, što dodatno produbljuje njen sukob sa Panom. Reč je o učenjima koja sa jedne strane ističu primat zdravog razuma – u svetu u kome nema mesta za izmišljotine poput daimona, veštica, medveda koji govore i svega onoga što Pulman naziva „tajnom zajednicom“ –, dok sa druge iznose argumente u prilog tome da istina zapravo ne postoji i da stoga, na kraju krajeva, ništa nema smisla.
Pantalaimon je zgađen ovim novim idejama i prigovara Lajri da je zbog njih izgubila sposobnost da mašta. On na sebe preuzima zadatak da pronađe Lajrinu izgubljenu maštu i napušta je. Slomljenog srca, Lajra kreće u potragu za Pantalaimonom.
Na svom putovanju ona sreće niz pripadnika raštrkane zajednice ljudi koje su takođe napustili njihovi daimoni. Iz njihovih priča saznaje mnogo toga o razlozima zbog kojih se može izgubiti deo sebe, ali i načinima na koje se u tom stanju može preživeti.
Pulman u svojoj prvoj trilogiji nijednom nije pomenuo mogućnost postojanja ovakve vrste odnosa između ljudi i daimona. U Njegovim mračnim tkanjima razdvajanje od daimona predstavljalo je akt nasilja koji je izazivao užasnu traumu, dok je život sa daimonom uvek bio savršena zajednica lišena konflikta i trzavica. Komplikovaniji odnos između ljudi i daimona nagovešten je u romanu „Divlja lepotica“, u kome je negativac Džerard Bonevil pretukao svog daimona u neobičnom činu samokažnjavanja, koji nažalost nije podrobnije objašnjen. U „Tajnoj zajednici“ konačno otkrivamo da je daimona moguće i mrzeti.
Priče o Lajrinim avanturama, naravno, ne bi bile to što jesu bez sila koje na sve načine pokušavaju da osujete njene planove ili čak da je ubiju. Međutim, dvojica neagtivaca za koje se Pulman ovog puta odlučio nisu ni prineti svojim prethodnicima. Njihovi daimoni su detalj koji, po mom mišljenju, čitaocu odmah daje do znanja da je reč o nedostojnim protivnicima. Priznajem da ih se, dok ovo pišem, skoro i ne sećam, ali uglađenog zlatnog majmuna gospođe Koulter i zlokobnu tronogu hijenu Džerarda Bonevila nikada neću zaboraviti.
Kada bolje razmislim, to je verovatno i bila Pulmanova namera. Svakome ko ih tokom priče sretne jasno je da su nesposobni, podložni manipulaciji i ne predstavljaju ozbiljnu pretnju. Prava pretnja Lajri jeste ona sama i način na koji je počela da doživljava sebe.
U priči je primetno odsustvo Vila Perija. Između Lajre i Vila se tokom avantura u Njegovim mračnim tkanjima rodila ljubav, ali na kraju su morali da se rastanu. Iako se Vil ne pojavljuje u „Tajnoj zajednici“, Lajra ne prestaje da razmišlja o njemu. Trenutak u kome to priznaje je dirljiv i tragičan, naročito kada se ima u vidu činjenica da govori o nekome koga nije videla od svoje 13. godine.
Čini se, ipak, da je na pomolu nova romansa sa Malkomom Polstedom, protagonistom „Divlje lepotice“, koji je sada profesor na koledžu Džordan. Njihovu vezu komplikuje razlika u godinama i statusu. Malkom je 11 godina stariji, starao se o Lajri kada je bila beba, a sada joj je profesor. Pulman očigledno u tome ne vidi ništa loše. Činjenica je da on o dinamici međuljudskih odnosa piše iz vizure koja sada već pripada nekom drugom vremenu i koju smo kao kultura tokom protekle decenije konačno počeli da prevazilazimo. Zato ostaje da se vidi kako će na to reagovati publika, a naročito nove generacije čitalaca.
Iako su mi se neki elementi priče činili prilično problematičnim, priznajem da me je ova knjiga sve vreme privlačila poput magneta – najviše zahvaljujući Lajri, koja je i danas, kao i pre dvadeset godina, prototip moderme heroine.
Kada sam kao dete upoznala Lajru, za mene je to bilo pravo otkrovenje. Za razliku od ostatka dečje literature, koji u prvi plan uvek stavlja dobrotu i vrlinu glavnih junakinja, Pulmanove knjige ponudile su mi nešto sasvim novo. Lajri se nije mogao pripisati nijedan od starih klišea. Razlog verovatno leži u tome što je ona, uprkos onome što bi Panova kritika u „Tajnoj zajednici“ mogla da nas navede da pomislimo, oduvek imala veoma malo mašte. Kao devojčica, lagala je često i bez griže savesti; išlo joj je od ruke jer nije bilo razloga da preispituje svoje postupke. Zašto? Zato što nije imala dovoljno mašte da se zapita kakve će biti njihove posledice.
Lajra nikada nije bila dobra, ni maštovita, ni zainteresovana za učenje. Bila je praktična, dobronamerna i uporna. Nikada do tada se nisam susrela sa takvim likom. Isto važi i danas, dvadeset godina kasnije.
Odrasla Lajra je tužnija nego nekada. Pesimističnija je, uzdržanija, možda čak i ljubaznija prema nepoznatima. Ipak, u dubini duše, ona je još uvek Lajra. Pravo je zadovoljstvo pratiti kako s vremenom na površinu isplivavaju sve njene najbolje odlike iz detinjstva.
Lajra je još uvek nezaustavljiva sila, ona ista harizmatična ličnost čija se bezgranična dobronamernost gotovo graniči sa okrutnošću. Danas, kada joj se vraćam posle toliko godina, ne preostaje mi ništa drugo nego da se zavalim i sa uživanjem posmatram kako hrabro juriša u noć, spremna da oblikuje svet po svom liku.
Autor: Konstans Grejdi
Izvor: vox.com
Prevod: Jelena Tanasković
