Prikaz romana „Tajne koje smo čuvale“ Lare Preskot
Lara Preskot je za temu knjige kojom će se predstaviti čitalačkoj publici odabrala sudbinu romana „Doktor Živago“ Borisa Pasternaka. Ne isključujemo mogućnost da o tom klasiku ruske književnosti ne znate baš ništa. Postoje, naravno, i oni koji o njemu znaju apsolutno sve. Možda ste nekada bili u prilici da čujete poznatu muzičku temu iz istoimenog filma, a možda vam je dovoljno to što znate da su Omar Šarif i Džuli Kristi u snegu izgledali božanstveno. Pretpostavljamo ipak da će većinu potencijalnih čitalaca romana „Tajne koje smo čuvale“ interesovati ko su osobe (očigledno žene) koje se pominju u njegovom naslovu. Evo i odgovora. Naslov romana odnosi se na Olgu Ivinsku – Pasternakovu odanu ljubavnicu koja je podnela velike žrtve kako bi zaštitila pisca i bila glavna inspiracija za lik Lare u „Živagu“ – i pripadnice daktilografske službe američke Centralne obaveštajne agencije (CIA), čija uloga u romanu u velikoj meri podseća na onu koju je imao hor u antičkoj drami. Priča, kao što ćete videti, nije nimalo jednostavna.
CIA je 2014. godine obelodanila dugo sakrivane podatke o tajnoj operaciji vezanoj za Pasternaka i njegovo najpoznatije delo. U vreme kada je knjiga nastala, piscu je bilo zabranjeno da je objavi u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama Istočnog bloka. Zahvaljujući domišljatosti italijanskog izdavača Đanđakoma Feltrinelija rukopis je prokrijumčaren iz zemlje, posle čega je američka obaveštajna služba pokazala veliko interesovanje za njega. Amerikanci su italijanski tekst ponovno preveli na ruski, a zatim su organizovali štampanje najtanjih mogućih primeraka knjige i njihovo tajno slanje u Pasternakovu otadžbinu.
Kada je Nikita Hruščov mnogo godina kasnije konačno pročitao knjigu, izrazio je kajanje zbog odluke vlasti svoje zemlje. „Bolje ikad, nego nikad“, napisao je tom prilikom.
Veoma značajnu ulogu u gorepomenutoj operaciji odigrale su energične i izuzetno sposobne pripadnice daktilografskog odeljenja Agencije. Nekima je bilo povereno da knjige kamufliraju u manje upadljive omote i šalju ih „metama“ u Sovjetskom Savezu, dok su neke od njih, na insistiranje svemoćnih šefova službe, bile angažovane kao špijuni. Nadležni u Agenciji uvideli su da postoje poslovi u kojima se elegantno odevene žene prijatnog izgleda bolje snalaze od muškaraca. Zančajan deo romana posvećen je njihovoj ulozi, ali i ljubavnoj vezi između dveju junakinja. Radnja romana se odvija pedesetih godina prošlog veka, što znači da taj vid „nedozvoljenog ponašanja“ dodatno komplikuje situaciju.
Preskot knjigu počinje veoma dugim pismom Olge Ivinske u kome saznajemo kakve su bile posledice toga što 1949. godine vlastima nije otkrila o čemu je njen voljeni Borja, tada jedan od najistaknutijih ruskih pesnika, pisao u svom romanu. Takav početak će čitaoce možda podsetiti na opise boravka u gulagu koji su nam poznati iz ruske literature, ali se sa njima po snazi i upečatljivosti zaista ne može porediti. Zanimljivo je ipak to što autorka Olginim nedaćama prilazi iz feminističke perspektive. Nije naodmet pomenuti da je Ivinska u zatočeništvu izgubila Pasternakovu bebu i da je on tokom cele njihove afere ostao oženjen, dok njoj nije dopuštao da pronađe drugog ljubavnika.
Zapažanja američkih daktilografkinja takođe su obojena feminizmom. Te žene se nimalo ne uzdržavaju u opisima gluposti i nadmenosti svojih nadređenih. U svemu su sposobnije i talentovanije od onih koji im po ceo dan naređuju. Preskot, koja je jedno vreme radila kao operativac u političkim kampanjama, očigledno zna o čemu govori, ali je daleko veštija u prenošenju ženskog kolektivnog glasa nego u oblikovanju individualnih karaktera.
Uprkos tome, pred ovom knjigom je, po svemu sudeći, sjajna budućnost. Trenutno je na dnevnom redu brojnih čitalačkih klubova (među kojima je i opravdano uticajni klub Ris Viderspun). Mnogi čitaoci će je verovatno svrstati među važne naslove o životu i delu Borisa Pasternaka. Zato se dobro pripremite za rasprave o pitanju koje je Pasternaku zajedljivo postavio jedan prijatelj kada mu je dodeljena Nobelova nagrada: kome je ova knjiga poboljšala život? Njemu? Nekom drugom? Da li je bila vredna patnje koju je donela Olgi i njegovoj porodici? Da li je cela epizoda zaista bila vredna truda?
Autor: Dženet Maslin
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković
CIA je 2014. godine obelodanila dugo sakrivane podatke o tajnoj operaciji vezanoj za Pasternaka i njegovo najpoznatije delo. U vreme kada je knjiga nastala, piscu je bilo zabranjeno da je objavi u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama Istočnog bloka. Zahvaljujući domišljatosti italijanskog izdavača Đanđakoma Feltrinelija rukopis je prokrijumčaren iz zemlje, posle čega je američka obaveštajna služba pokazala veliko interesovanje za njega. Amerikanci su italijanski tekst ponovno preveli na ruski, a zatim su organizovali štampanje najtanjih mogućih primeraka knjige i njihovo tajno slanje u Pasternakovu otadžbinu.
Kada je Nikita Hruščov mnogo godina kasnije konačno pročitao knjigu, izrazio je kajanje zbog odluke vlasti svoje zemlje. „Bolje ikad, nego nikad“, napisao je tom prilikom.
Veoma značajnu ulogu u gorepomenutoj operaciji odigrale su energične i izuzetno sposobne pripadnice daktilografskog odeljenja Agencije. Nekima je bilo povereno da knjige kamufliraju u manje upadljive omote i šalju ih „metama“ u Sovjetskom Savezu, dok su neke od njih, na insistiranje svemoćnih šefova službe, bile angažovane kao špijuni. Nadležni u Agenciji uvideli su da postoje poslovi u kojima se elegantno odevene žene prijatnog izgleda bolje snalaze od muškaraca. Zančajan deo romana posvećen je njihovoj ulozi, ali i ljubavnoj vezi između dveju junakinja. Radnja romana se odvija pedesetih godina prošlog veka, što znači da taj vid „nedozvoljenog ponašanja“ dodatno komplikuje situaciju.
Preskot knjigu počinje veoma dugim pismom Olge Ivinske u kome saznajemo kakve su bile posledice toga što 1949. godine vlastima nije otkrila o čemu je njen voljeni Borja, tada jedan od najistaknutijih ruskih pesnika, pisao u svom romanu. Takav početak će čitaoce možda podsetiti na opise boravka u gulagu koji su nam poznati iz ruske literature, ali se sa njima po snazi i upečatljivosti zaista ne može porediti. Zanimljivo je ipak to što autorka Olginim nedaćama prilazi iz feminističke perspektive. Nije naodmet pomenuti da je Ivinska u zatočeništvu izgubila Pasternakovu bebu i da je on tokom cele njihove afere ostao oženjen, dok njoj nije dopuštao da pronađe drugog ljubavnika.
Zapažanja američkih daktilografkinja takođe su obojena feminizmom. Te žene se nimalo ne uzdržavaju u opisima gluposti i nadmenosti svojih nadređenih. U svemu su sposobnije i talentovanije od onih koji im po ceo dan naređuju. Preskot, koja je jedno vreme radila kao operativac u političkim kampanjama, očigledno zna o čemu govori, ali je daleko veštija u prenošenju ženskog kolektivnog glasa nego u oblikovanju individualnih karaktera.
Uprkos tome, pred ovom knjigom je, po svemu sudeći, sjajna budućnost. Trenutno je na dnevnom redu brojnih čitalačkih klubova (među kojima je i opravdano uticajni klub Ris Viderspun). Mnogi čitaoci će je verovatno svrstati među važne naslove o životu i delu Borisa Pasternaka. Zato se dobro pripremite za rasprave o pitanju koje je Pasternaku zajedljivo postavio jedan prijatelj kada mu je dodeljena Nobelova nagrada: kome je ova knjiga poboljšala život? Njemu? Nekom drugom? Da li je bila vredna patnje koju je donela Olgi i njegovoj porodici? Da li je cela epizoda zaista bila vredna truda?
Autor: Dženet Maslin
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković
