Prikaz romana „Tasmanija“ Paola Đordana: Utočište gde nema grabljivica kojima je plen čovek
Male atomske bombe titraju u svakom junaku „Tasmanije“. Nema klišea. Svi junaci su autentični, Đordanovi. Paolo Đordano je pisac naših dana i zasluženo laureat prestižne italijanske nagrade „Strega“. Šta je najvažnije u ovom romanu, koji je s italijanskog prevela Gordana Breberina? Niko ne odustaje, niko se ne predaje na putu ka nekoj svojoj Tasmaniji, svom skloništu.
Ako želite sigurno utočište od loših sadržaja i čitalačku teritoriju pravog uživanja, opredelite se za roman „Tasmanija“, u slučaju da tragate za utočištem od nevolja naših i dolazećih dana kupite zemljište u istoimenoj zemlji.
Ako želite sigurno utočište od loših sadržaja i čitalačku teritoriju pravog uživanja, opredelite se za roman „Tasmanija“, u slučaju da tragate za utočištem od nevolja naših i dolazećih dana kupite zemljište u istoimenoj zemlji.
Dovoljno je južno da se izbegnu preterano niske temperature, ima dovoljne rezerve slatke vode, nalazi se u demokratskoj državi i ne nastanjuju je grabljivice kojima je plen čovek. Nije previše mala, ali je ostrvo, dakle lakše se brani, zato što će ljudi, verujte mi, morati da se brane.
To je preporuka uvaženog naučnika Novelija, jednog od živopisnih junaka knjige.
Metafora skloništa
Zajedničko svim protagonistima dela je da traže svoju Tasmaniju.
Ona sve vreme lebdi nad stranicama knjige jer je metafora skloništa, rešenja ličnih i globalnih kriza nastalih zbog loših porodičnih odnosa, globalnog zagrevanja, pandemija, terorizma, trovanja rezervi vode, pobune veštačke inteligencije, autoritarnih vlada, ratova i jedne koja je „izašla iz mode, dobre stare nuklearne zime“. Kriza u svim oblicima je, možemo slobodno da kažemo, glavna tema romana.
Glavni lik je Paolo, četrdesetogodišnji fizičar koji se bavi novinarstvom i želi da postane pisac. Sve to je i autor. Do te granice reč je o autofikciji.
Paolova mala lična katastrofa 2015. godine podudarila se sa onom koja je potresla svet, terorističkim napadom u pariskoj koncertnoj dvorani Bataklan. Supruga Lorenca jedne noći saopštila mu je da „više ne namerava…“, zapravo, da ne želi više da pokušavaju da postanu roditelji.
Mi smo bili sistem konsolidovanih navika
Mi nismo bili samo ljubavna priča u krizi, mi smo bili i beskonačan broj drugih nerazdvojivih aspekata: sistem konsolidovanih navika, mreža društvenih odnosa, birokratski aparat. Morali smo da nastavimo da radimo. I veoma nas je malo koštalo da nastavimo da radimo.
Iako mu je tih dana lična bol bila važnija od „one planetarne, od gomilanja gasova staklene bašte u atmosferi, povlačenja lednika i podizanja nivoa okeana“, rešio je da se bavi baš time. Odlazi na novinarski zadatak u francusku prestonicu na konferenciju o klimi.
Jedan od meni najzanimljivije obrađenih fenomena u romanu je to utapanje sopstvenog bola u globalne brige. Setićete se kako na obično pitanje: „Kako si?“, ljudi umesto jednostavnog odgovora, kreću s onom čuvenom: „Vidiš li ti kako nas truju, zaprašuju, vakcinišu, globalno zagrevaju...“
U Parizu, a potom u gradovima širom sveta, sve do Tokija, boraviće na sličnim skupovima tražeći inspiraciju za svoju knjigu o nuklearnoj bombi. Tako priča o sadašnjosti koja ugrožava budućnost, o nama koji ugrožavamo prirodu i kako nam ona uzvraća.
Paralelno teku dva puta, na jednom, u tropima, Paolo pokušava da oživi brak, na drugom da nađe inspiraciju za knjigu. Na oba nas upoznaje sa nizom likova, bahatim bogatašima u luksuznim letovalištima i posvećenim ili pomalo čudnim naučnicima.
Tasmanija nije prostor već trenutak
Kada piše o atomskoj bombi, neizbežno je podsećanje na Hirošimu i Nagasaki. To je spisateljski uspon knjige. Bez suvišnih reči, sa svedočanstvima preživelih, činjenicama iz prošlosti, suočava nas s jednom od najvećih pretnji čovečanstvu – tako aktuelnom ovih dana.
Male atomske bombe titraju u svakom junaku knjige. Karol je našao Boga tamo gde ga nije tražio, Đulio, Paolov drug sa studija, ostao je odan putu fizičara, postao uspešan, ali ne zna da razgovara sa rođenim sinom. Noveli će mnogim čitaocima biti omiljeni lik. Tako predano proučava oblike oblaka. Nema klišea. Svi junaci su autentični, Đordanovi. On je pisac naših dana i zasluženo laureat prestižne italijanske nagrade „Strega“.
Šta je najvažnije u ovom delu? Niko ne odustaje, niko se ne predaje na putu ka nekoj svojoj Tasmaniji.
Volim da pročitam komentare čitalaca o knjizi na društvenim mrežama. Zanimljivo je da ih ovaj roman podstiče uglavnom na potragu za rešenjima velikih pitanja sveta.
Nesumnjivo: krenućete i vi u potragu za svojim sigurnim ostrvom posle ove knjige. Ja sam shvatila da Tasmanija nije prostor već trenutak. Svaki u kojem ste se pronašli. Neće svet složiti sve kockice. To možemo samo mi, svako od nas, uprkos svemu, ne težeći apsolutnoj sreći.
Autor: Vesna Jovanović
Izvor: rts.rs
