Prikaz romana „Tatarska pustinja“
Dino Bucati je ovaj roman objavio na italijanskom 1940. godine. Osnovna priča prati mladog poručnika Đovanija Droga koji odlazi u udaljenu Tvrđavu Bastijani koja gleda na praznu pustinju, poznatu kao „Tatarska pustinja“ jer su navodno Tatari nekada živeli sa druge strane. Tvrđava služi kao odbrana od njihovog povratka uprkos činjenici da nijedan Tatar (niti bilo ko drugi) nije viđen generacijama unazad.
Vreme i mesto dešavanja nisu precizirani, a ja sam pomislio da je reč o Italiji s obzirom na to da je pisac Italijan i svi likovi i kulturne reference su italijanski. Ipak, odakle Italiji pustinja i komšije Tatari? Zapravo, roman je smešten u neimenovano evropsko kraljevstvo i njegove komšije na severu nazvane su samo „Severno kraljevstvo“. Ovakva postavka možda deluje čudno, ali je to urađeno sa razlogom koji doprinosi univerzalnosti ove priče.
Vojnici provode dane u tvrđavi čekajući da se pojave neprijatelji kako bi dobili priliku da dosegnu slavu, ali zapravo tokom godina samo uzaludno troše živote. Drogo ne želi da ostane na tvrđavi i traži premeštaj nazad u grad kako bi bio bliže porodici i napredovao u karijeri onako kako svaki mladi oficir sanja. Rečeno mu je da će na tvrđavi biti samo privremeno – nekoliko meseci najviše.
Neću vam mnogo pokvariti užitak ako kažem da Đovani Drogo provodi ostatak svog života na Tvrđavi Bastijani jer je to i poenta romana.
Ovo je pravi „književni“ roman pod čime mislim da Bucati nije pokušao da ispriča priču već da izrazi nešto mnogo dublje u obliku romana. Ovakve knjige obožavaju profesori književnosti jer zahtevaju pažljivo čitanje, dok ljubitelji pripovedanja beže od ovakvih romana jer sama radnja i likovi predstavljaju simbole autorove namere.
„Tatarska pustinja“ se s razlogom uvrštava u knjige koje morate da pročitate jer ima veliku književnu vrednost. Proza je veoma deskriptivna i dijalozi su veoma izražajni (pritom je autorov stil takav da znate u svakom trenutku šta lik zaista misli dok izgovara određenu stvar) čime se veoma dobro prikazuje praznina, potrošene godine i pustoš za šta je Tatarska pustinja ujedno i metafora.
U knjizi postoje dve osnovne teme. Prva je naravno uzaludnost trošenja vremena na to da čekate da se nešto dogodi, življenje života u izolaciji čekajući da vam dođe trenutak slave. Vojnici sanjaju dan kada će njihovo uzaludno osmatranje pustinje dobiti svoj značaj ili kada će napustiti to mesto. Drogo čak i odlazi u grad kako bi posetio majku, prijatelje i devojku koja ga čeka. Ali Tvrđava Bastijani ga je već udaljila od njegovog starog života tako da propušta priliku da se vrati i potraži bolji, drugačiji život.
Knjiga je istovremeno i vojna farsa – na mnogo mesta postoje satirični trenuci za koje verujem da su bili poprilično šokantni u Italiji tokom četrdesetih godina prošlog veka. Poručnici su prikazani kao samozadovoljni lakrdijaši koji prate pravila i propise bukvalno do smrti, a pritom nemaju ni najmanju ličnu inicijativu, inteligneciju ili hrabrost. „Dobri vojnici“ koje cene su oni koji samo rade svoje besmislene poslove iz godine u godinu bez ikakvih žalbi, nuđenja nekih predloga ili očekivanja bilo kakve promene.
Ne mogu da kažem da sam uživao u ovoj knjizi jer to nije prava reč. Veoma je cenim, to najbolje opisuje osećanje nakon čitanja. Specifičnost ovog romana navodi na to da ga preporučujem svima koji su proveli par godina živeći tako da nemaju osećaj da su se pomerili unapred, koji su se nadali i čekali da se nešto veliko dogodi samo od sebe jednog dana i koji su se kasnije osvrnuli i zapitali kako su im godine proletele. Ipak, ako ste mladi i cela ova priča vam deluje depresivno i patetično, onda ste kao Drogo na samom početku romana – možda bi trebalo da ga pročitate kao neku vrstu upozorenja.
Izvor: inverarity.livejournal.com
Prevod: Dragan Matković
Vreme i mesto dešavanja nisu precizirani, a ja sam pomislio da je reč o Italiji s obzirom na to da je pisac Italijan i svi likovi i kulturne reference su italijanski. Ipak, odakle Italiji pustinja i komšije Tatari? Zapravo, roman je smešten u neimenovano evropsko kraljevstvo i njegove komšije na severu nazvane su samo „Severno kraljevstvo“. Ovakva postavka možda deluje čudno, ali je to urađeno sa razlogom koji doprinosi univerzalnosti ove priče.
Vojnici provode dane u tvrđavi čekajući da se pojave neprijatelji kako bi dobili priliku da dosegnu slavu, ali zapravo tokom godina samo uzaludno troše živote. Drogo ne želi da ostane na tvrđavi i traži premeštaj nazad u grad kako bi bio bliže porodici i napredovao u karijeri onako kako svaki mladi oficir sanja. Rečeno mu je da će na tvrđavi biti samo privremeno – nekoliko meseci najviše.
Neću vam mnogo pokvariti užitak ako kažem da Đovani Drogo provodi ostatak svog života na Tvrđavi Bastijani jer je to i poenta romana.
Ovo je pravi „književni“ roman pod čime mislim da Bucati nije pokušao da ispriča priču već da izrazi nešto mnogo dublje u obliku romana. Ovakve knjige obožavaju profesori književnosti jer zahtevaju pažljivo čitanje, dok ljubitelji pripovedanja beže od ovakvih romana jer sama radnja i likovi predstavljaju simbole autorove namere.
„Tatarska pustinja“ se s razlogom uvrštava u knjige koje morate da pročitate jer ima veliku književnu vrednost. Proza je veoma deskriptivna i dijalozi su veoma izražajni (pritom je autorov stil takav da znate u svakom trenutku šta lik zaista misli dok izgovara određenu stvar) čime se veoma dobro prikazuje praznina, potrošene godine i pustoš za šta je Tatarska pustinja ujedno i metafora.
U knjizi postoje dve osnovne teme. Prva je naravno uzaludnost trošenja vremena na to da čekate da se nešto dogodi, življenje života u izolaciji čekajući da vam dođe trenutak slave. Vojnici sanjaju dan kada će njihovo uzaludno osmatranje pustinje dobiti svoj značaj ili kada će napustiti to mesto. Drogo čak i odlazi u grad kako bi posetio majku, prijatelje i devojku koja ga čeka. Ali Tvrđava Bastijani ga je već udaljila od njegovog starog života tako da propušta priliku da se vrati i potraži bolji, drugačiji život.
Knjiga je istovremeno i vojna farsa – na mnogo mesta postoje satirični trenuci za koje verujem da su bili poprilično šokantni u Italiji tokom četrdesetih godina prošlog veka. Poručnici su prikazani kao samozadovoljni lakrdijaši koji prate pravila i propise bukvalno do smrti, a pritom nemaju ni najmanju ličnu inicijativu, inteligneciju ili hrabrost. „Dobri vojnici“ koje cene su oni koji samo rade svoje besmislene poslove iz godine u godinu bez ikakvih žalbi, nuđenja nekih predloga ili očekivanja bilo kakve promene.
Ne mogu da kažem da sam uživao u ovoj knjizi jer to nije prava reč. Veoma je cenim, to najbolje opisuje osećanje nakon čitanja. Specifičnost ovog romana navodi na to da ga preporučujem svima koji su proveli par godina živeći tako da nemaju osećaj da su se pomerili unapred, koji su se nadali i čekali da se nešto veliko dogodi samo od sebe jednog dana i koji su se kasnije osvrnuli i zapitali kako su im godine proletele. Ipak, ako ste mladi i cela ova priča vam deluje depresivno i patetično, onda ste kao Drogo na samom početku romana – možda bi trebalo da ga pročitate kao neku vrstu upozorenja.
Izvor: inverarity.livejournal.com
Prevod: Dragan Matković
