Prikaz romana „Teret iskušenja“ – Sa nekoliko kilograma viška
Kao simptom vremena konzumerizma ili zadovoljstva bez limita, gojaznost je postala deo argentinske književnosti. Sada je temi priložena britka i efikasna verzija Ane Marije Šua.
Ne bi se reklo da je sasvim slučajno što je interesovanje koju je tema gojaznosti u poslednje vreme pobudila u argentinskoj književnosti budući da je ova tema postala jedna od glavnih briga javnog mnjenja široms veta kad je zdravlje u pitanju. Ideja gojaznosti kao epidemije ne samo da je promenila način sociokulturnog tumačenja tog fenomena poslednjih godina, nego i značaj dijetetike i „nutritivne svesti“ čak i u medicini.
Polazeći od ovakve slike, Ana Marija Šua u „Teretu iskušenja“ govori o različitim doživljajima grupe debelih osoba tokom njihovog saživota u jednom ekskluzivnom centru za mršavljenje čiji su pacijenti podvrgnuti tako strogim metodima da on oponaša logiku zatvora ili vojnog puka. To je nešto što glavna junakinja Marina, četrdesetpetogodišnjakinja – koja u trenucima kad je internirana teži nešto preko devedeset kilograma – rezignirano prihvata kao „deo kazne“ za višak telesne mase. Osećanje grižnje savesti (opšte potkrepljeno uverenjem da debela osoba preferira zadovoljstvo nauštrb zdravlja te je, na kraju krajeva, sama odgovorna za sopstvenu bolest, da i ne pominjemo da proždrljivost ima status smrtnog greha) u romanu podstiču harizmatični sadista u liku Profesora i njegovi nemilosrdni pomoćnici: karike u lancu disciplinske institucije koja podvrgava internirane izgladnjujućoj dijeti i rigoroznim merama bezbednosti i kontrole, kao i blažim oblicima mučenja.
Dijetetika i fašizam se u romanu najeksplicitnije stapaju u „Paklenoj pomorandži“, paviljonu u kojem internirane osobe zapušenih usta i vezanih ruku sede ispred monitora iz kojih su bombardovani slikama hrane dok im bose noge počivaju na metalnim tablama kroz koje protiču elektrošokovi niske voltaže (a koje pušta lik koji priznaje da je učestvovao u jednom tajnom centru za privedene u diktaturi). Međutim, Šua opisuje spoj dijetetike i fašizma bez imalo patetičnih crta te se njen tekst oslanja o efikasno rukovođenje humorom i odmerenu imaginaciju groteske. Na primer, Marina je jedna od interniranih osoba kojoj se u nedostatku bolje opcije daje višak hrane u vidu hrane za pse; zbog rečenog spisateljskog postupka ima grupa koje, u maniru američkih marinaca, marširaju štucajući i pevajući pesme poput: „Ja sam usrani debeljko/ jer previše jedem. / Ovde niko nema/ hormonalni problem“. Znaci „grube militantne metafore“ koju je Suzan Zontag prepoznala u medicinskom govoru o Bolesti, u „Teretu iskušenja“ dobijaju burlesknu književnu obradu.
U razdoblju u kojem granice gojaznosti kao estetskog problema i kao „faktora rizika“ i dalje nisu u potpunosti jasne, Šua na stub srama stavlja ideju mršavosti kao mučnog posla (kao aristokratskog modela) i institucije koje je prividno obezbeđuju. „Teret iskušenja“ je precizan, graciozan, gorak, zabavan roman koji se priključuje nizu savremenih tekstova u kojima književnost propituje bolest čija je istorija na neki način i dalje tek u nastajanju.
Autor: Patrisio Lenard
Izvor: pagina12.com.ar
Prevod: Igor Marojević
Ne bi se reklo da je sasvim slučajno što je interesovanje koju je tema gojaznosti u poslednje vreme pobudila u argentinskoj književnosti budući da je ova tema postala jedna od glavnih briga javnog mnjenja široms veta kad je zdravlje u pitanju. Ideja gojaznosti kao epidemije ne samo da je promenila način sociokulturnog tumačenja tog fenomena poslednjih godina, nego i značaj dijetetike i „nutritivne svesti“ čak i u medicini.
Polazeći od ovakve slike, Ana Marija Šua u „Teretu iskušenja“ govori o različitim doživljajima grupe debelih osoba tokom njihovog saživota u jednom ekskluzivnom centru za mršavljenje čiji su pacijenti podvrgnuti tako strogim metodima da on oponaša logiku zatvora ili vojnog puka. To je nešto što glavna junakinja Marina, četrdesetpetogodišnjakinja – koja u trenucima kad je internirana teži nešto preko devedeset kilograma – rezignirano prihvata kao „deo kazne“ za višak telesne mase. Osećanje grižnje savesti (opšte potkrepljeno uverenjem da debela osoba preferira zadovoljstvo nauštrb zdravlja te je, na kraju krajeva, sama odgovorna za sopstvenu bolest, da i ne pominjemo da proždrljivost ima status smrtnog greha) u romanu podstiču harizmatični sadista u liku Profesora i njegovi nemilosrdni pomoćnici: karike u lancu disciplinske institucije koja podvrgava internirane izgladnjujućoj dijeti i rigoroznim merama bezbednosti i kontrole, kao i blažim oblicima mučenja.
Dijetetika i fašizam se u romanu najeksplicitnije stapaju u „Paklenoj pomorandži“, paviljonu u kojem internirane osobe zapušenih usta i vezanih ruku sede ispred monitora iz kojih su bombardovani slikama hrane dok im bose noge počivaju na metalnim tablama kroz koje protiču elektrošokovi niske voltaže (a koje pušta lik koji priznaje da je učestvovao u jednom tajnom centru za privedene u diktaturi). Međutim, Šua opisuje spoj dijetetike i fašizma bez imalo patetičnih crta te se njen tekst oslanja o efikasno rukovođenje humorom i odmerenu imaginaciju groteske. Na primer, Marina je jedna od interniranih osoba kojoj se u nedostatku bolje opcije daje višak hrane u vidu hrane za pse; zbog rečenog spisateljskog postupka ima grupa koje, u maniru američkih marinaca, marširaju štucajući i pevajući pesme poput: „Ja sam usrani debeljko/ jer previše jedem. / Ovde niko nema/ hormonalni problem“. Znaci „grube militantne metafore“ koju je Suzan Zontag prepoznala u medicinskom govoru o Bolesti, u „Teretu iskušenja“ dobijaju burlesknu književnu obradu.
U razdoblju u kojem granice gojaznosti kao estetskog problema i kao „faktora rizika“ i dalje nisu u potpunosti jasne, Šua na stub srama stavlja ideju mršavosti kao mučnog posla (kao aristokratskog modela) i institucije koje je prividno obezbeđuju. „Teret iskušenja“ je precizan, graciozan, gorak, zabavan roman koji se priključuje nizu savremenih tekstova u kojima književnost propituje bolest čija je istorija na neki način i dalje tek u nastajanju.
Autor: Patrisio Lenard
Izvor: pagina12.com.ar
Prevod: Igor Marojević
