Prikaz romana „Tetovažer iz Aušvica“ Heder Moris
Lali Sokolov, rođen 1916. godine u Kromačiju u Slovačkoj, dospeo je u Aušvic 23. aprila 1942. Heder Moris je spletom okolnosti došla do njega mnogo godina kasnije, čak u Australiji, i on joj je ispričao svoju životnu priču. Autorka je odlučila da ovu knjigu nazove „romanom“ jer je stvorila dijaloge zasnovane na onome što joj je Lali pričao, kao i zbog nepouzdanosti sećanja. Ipak, navela je: „Lalijeva sećanja, sveukupno, neverovatno su čista i precizna. U potpunosti su se poklopila sa mojim istraživanjem o ljudima, datumima i mestima.“
U trenutku kada je poslat u Aušvic, Lali je imao 24 godine, bio je zdrav i govorio je nekoliko jezika – sve to će mu, ispostaviće se, doneti mnogo sreće. Zapravo, koliko god neprikladno bilo upotrebiti izraz „sreća“ za čoveka zarobljenog u nacističkom koncentracionom logoru, istina je da Lali, uprkos okolnostima, imao zaista mnogo sreće. Gotovo da je, bez izuzetka, svako ko je pokušao da u logoru uradi ono što je Lali radio – bio pogubljen.
Lali je postao tetovažer u logoru, jedan od ljudi čiji je zadatak bio da obeleži zatvorenike kada su stizali, onako kako je i sam obeležen kada je došao u Aušvic. Nacisti su koristili tetovaže da identifikuju tela nakon što su ih pogubili kako bi precizno vodili izveštaje o tome ko je pristigao, a kao je ubijen.
Lali je mrzeo svoj posao, ali to je bio način da preživi jer se zakleo sebi kada je stigao u logor da će preživeti i postarati se da oni koji su odgovorni plate za to. Tu misao je koristio kao mantru da bi se održao u životu.
Uskoro je dobio još jedan razlog za život – nakon što je upoznao devojku čija je tetovaža izbledela i morala da se uradi iznova: Gitu Furman (rođenu kao Gizela Furmanova), takođe iz Slovačke. Očaran njenim tamnim očima, Lali je započeo tajnu vezu sa njom, a u tome mu je pomoglo nekoliko faktora: bio je jedan od dvojice tetovažera tako da je imao veću slobodu od ostalih zatvorenika i čak je dobijao dodatne obroke. Takođe je mogao i slobodnije da se kreće pa je upoznao dvojicu lokalnih radnika od kojih je nabavljao meso, čokoladu, pa čak i lekove. Plaćao je dragocenostima koje su nacisti oduzimali zarobljenicima, a koje su obrađivane u sektoru nazvanom „Kanada“. Devojke koje su tamo radile krale su dragulje i ostale vredne stvari i davale ih Laliju, a on je nabavljao potrepštine i za njih i za ostale zatvorenike.
Za neverovatnu životnu i ljubavnu priču ovog velikog čoveka autorka je saznala 2003. godine nakon Gitine smrti kada je Lali poželeo da svoja sećanja podeli sa nekim piscem koji nije Jevrejin kako bi priča bila oslobođena predrasuda. Heder je posećivala Lalija dva-tri puta nedeljno tokom tri godine sve do njegove smrti 2006. i postepeno saznavala detalje ove neverovatne priče.
Kako sama autorka kaže, „Tetovažer iz Aušvica“ je priča o dvoje običnih ljudi koji su živeli u neobično vreme, uskraćeni ne samo za slobodu već i za dostojanstvo, imena i identitet. Ovaj roman je Lalijevo sećanje o svemu što je bilo potrebno da uradi kako bi preživeli. Njegov životni moto bio je: „Ako se ujutru probudite, dan je dobar.“
Ova snažna knjiga o hrabrosti i nadi, u vreme kada je potpuno neosnovano imati ih, neverovatna je priča koju svako treba da pročita. U njoj se nalaze i fotografije i neke dodatne informacije o sudbini drugih ljudi koji su pomenuti u romanu.
Izvor: rhapsodyinbooks.wordpress.com
Prevod: Dragan Matković
U trenutku kada je poslat u Aušvic, Lali je imao 24 godine, bio je zdrav i govorio je nekoliko jezika – sve to će mu, ispostaviće se, doneti mnogo sreće. Zapravo, koliko god neprikladno bilo upotrebiti izraz „sreća“ za čoveka zarobljenog u nacističkom koncentracionom logoru, istina je da Lali, uprkos okolnostima, imao zaista mnogo sreće. Gotovo da je, bez izuzetka, svako ko je pokušao da u logoru uradi ono što je Lali radio – bio pogubljen.
Lali je postao tetovažer u logoru, jedan od ljudi čiji je zadatak bio da obeleži zatvorenike kada su stizali, onako kako je i sam obeležen kada je došao u Aušvic. Nacisti su koristili tetovaže da identifikuju tela nakon što su ih pogubili kako bi precizno vodili izveštaje o tome ko je pristigao, a kao je ubijen.
Lali je mrzeo svoj posao, ali to je bio način da preživi jer se zakleo sebi kada je stigao u logor da će preživeti i postarati se da oni koji su odgovorni plate za to. Tu misao je koristio kao mantru da bi se održao u životu.
Uskoro je dobio još jedan razlog za život – nakon što je upoznao devojku čija je tetovaža izbledela i morala da se uradi iznova: Gitu Furman (rođenu kao Gizela Furmanova), takođe iz Slovačke. Očaran njenim tamnim očima, Lali je započeo tajnu vezu sa njom, a u tome mu je pomoglo nekoliko faktora: bio je jedan od dvojice tetovažera tako da je imao veću slobodu od ostalih zatvorenika i čak je dobijao dodatne obroke. Takođe je mogao i slobodnije da se kreće pa je upoznao dvojicu lokalnih radnika od kojih je nabavljao meso, čokoladu, pa čak i lekove. Plaćao je dragocenostima koje su nacisti oduzimali zarobljenicima, a koje su obrađivane u sektoru nazvanom „Kanada“. Devojke koje su tamo radile krale su dragulje i ostale vredne stvari i davale ih Laliju, a on je nabavljao potrepštine i za njih i za ostale zatvorenike.
Za neverovatnu životnu i ljubavnu priču ovog velikog čoveka autorka je saznala 2003. godine nakon Gitine smrti kada je Lali poželeo da svoja sećanja podeli sa nekim piscem koji nije Jevrejin kako bi priča bila oslobođena predrasuda. Heder je posećivala Lalija dva-tri puta nedeljno tokom tri godine sve do njegove smrti 2006. i postepeno saznavala detalje ove neverovatne priče.
Kako sama autorka kaže, „Tetovažer iz Aušvica“ je priča o dvoje običnih ljudi koji su živeli u neobično vreme, uskraćeni ne samo za slobodu već i za dostojanstvo, imena i identitet. Ovaj roman je Lalijevo sećanje o svemu što je bilo potrebno da uradi kako bi preživeli. Njegov životni moto bio je: „Ako se ujutru probudite, dan je dobar.“
Ova snažna knjiga o hrabrosti i nadi, u vreme kada je potpuno neosnovano imati ih, neverovatna je priča koju svako treba da pročita. U njoj se nalaze i fotografije i neke dodatne informacije o sudbini drugih ljudi koji su pomenuti u romanu.
Izvor: rhapsodyinbooks.wordpress.com
Prevod: Dragan Matković
