Prikaz romana „Ti i ja smo bili par“: Par – nepar ili jedno letnje računanje ljubavi
„Ti i ja smo bili par“ nova je zbirka priča Ljubice Arsić čiji su junaci uspeli ili neuspeli parovi vođeni ljubavlju, odanošću, erosom, čežnjom, potčinjenošću i dominacijom, ali i mržnjom i osvetom u ljubavima večnim, ali i onima za noć. Ovde su „bili par“ ne samo ljubavnici već prijatelji, junaci filmova, čovek i kućni ljubimac. Posebno zanimljive su veze pisca s likom, glumca s ulogom, slikara sa modelom. Pred nama je i pravi udžbenik književne igre postupcima profesorke Arsić.
„Moja bolja polovina“, koliko puta smo to izgovorili ili čuli?
Bolja ili lošija, manje ili više dobra, ali je deo celine. Nova zbirka priča Ljubice Arsić navela me je da razmišljam o tome, o činjenici da postojimo kao celina u paru i o tome šta nas čvrsto povezuje ili odvaja.
Obični ljudi u neobičnim ulogama
Četrnaest priča podelila je u tri tematski srodne celine. Profesorka Arsić podučavala je učenike književnosti i ova knjiga je pravi udžbenik književne igre postupcima, prave umetničke minijature, a njeno široko obrazovanje među junake iz običnog života uvodi svetske i domaće književnike i umetnike.
Sasvim obični ljudi dobijaju kod autorke neobične uloge. Devojka iz naslovne priče postaje imperatorka, doduše iz podzemlja, prodavačica ljubavi postaje monahinja, pa po povratku u svetovni život načas bogatašica, a onda – darodavac. Mnogo je neočekivanih situacija i obrta.
Ovde su „bili par“ ne samo ljubavnici već prijatelji, junaci filmova, čovek i kućni ljubimac. Posebno zanimljive su veze pisca s likom, glumca s ulogom, slikara sa modelom.
Zanimljivo je da obične ljude, smeštajući u čudne okolnosti, čini neobičnim i one osobene, poznate, velikane predstavlja u sasvim običnim situacijama, o kakvim nismo verovatno ni razmišljali.
Kakvu je kafu Vida kuvala Milošu Crnjanskom
Recimo kakvu je kafu Vida eks Ružić Crnjanski kuvala Milošu, odnosno kakvu je on želeo. Kako je slikao Sava Šumanović dok je nestajalo sunce, „gasnula poslednja oblina oprljena suncem, a koža zadobija bolesno bledilo mesečine“.
„Zbunjujuće je kako među ljudima koji ni na koji način nisu povezani, niti se uopšte poznaju, postoji toliko prepoznatljivih veza, sličnih grimasa i pokreta, malih pojedinosti koje se jedva zapažaju, a po kojima se neki pamte...“
Ljubica Arsić čini ono što umeju samo pravi književni znalci, recimo da neosetno poveže par koji čini preprodavac gerovitala i druge rumunske robe na buvljaku i odane kupkinje sa vladajućim rumunskim parom i istorijskim trenutkom njihovog smaknuća.
Mali omaž našoj bivšoj državi upakovan je u Razglednice iz Hrvatske, a među njenim opčinjavajućim metaforama je i Korčula „Sumatra nekadašnjih letovanja“. Onda na red dolazi i „dvojno državljanstvo literature“ i njena junakinja Micika koja to dokazuje i činjenicu o „susedima koji se kibicuju preko plota i potvrda su očigledne istine da književnost ima i nema veze sa literaturom“.
Većinu parova spojila je spisateljica. Moj favorit je jedna koju je oživela. Pisac Franc Kafka je išao u bioskop „Plava štuka“ u Karlovoj ulici sa Maksom Brodom, a posećivali su zajedno i javnu kuću.
Suprotstavljanje zaboravljanju
Obe posete nudile su obojici pristup od običnog do sablasnog koje postaje prisno u društvu srcolomke, filmske glumice ili prodavačice tela iza spuštenih roletni“.
Ostalo je zabeleženo u dnevniku velikog književnika zašto je voleo da bude u carstvu pokretnih slika: „...pod magičnom moći prozora, sa rukom ispruženom ka njenom donjem okviru. Druga ruka može da se pridruži naslonjenoj ili da odgurne ono što smeta. Kako je dobro kad se čovek istovremeno nalazi napolju i unutra.“
Priča me je osvojila pre svega sjajnom, tananom, vešto istkanom kohezionom niti. Uverićete se u to na kraju.
„Ispisujući ove priče, pokušala sam da se suprotstavim dejstvu zaboravljanja, poželela da neke parove sačuvam pred korozijom vremena“, kaže spisateljica.
Uspela je u tome i u rađanju novih književnih parova.
Autor: Vesna Jovanović
Izvor: rts.rs
„Moja bolja polovina“, koliko puta smo to izgovorili ili čuli?
Bolja ili lošija, manje ili više dobra, ali je deo celine. Nova zbirka priča Ljubice Arsić navela me je da razmišljam o tome, o činjenici da postojimo kao celina u paru i o tome šta nas čvrsto povezuje ili odvaja.
Obični ljudi u neobičnim ulogama
Četrnaest priča podelila je u tri tematski srodne celine. Profesorka Arsić podučavala je učenike književnosti i ova knjiga je pravi udžbenik književne igre postupcima, prave umetničke minijature, a njeno široko obrazovanje među junake iz običnog života uvodi svetske i domaće književnike i umetnike.
Sasvim obični ljudi dobijaju kod autorke neobične uloge. Devojka iz naslovne priče postaje imperatorka, doduše iz podzemlja, prodavačica ljubavi postaje monahinja, pa po povratku u svetovni život načas bogatašica, a onda – darodavac. Mnogo je neočekivanih situacija i obrta.
Ovde su „bili par“ ne samo ljubavnici već prijatelji, junaci filmova, čovek i kućni ljubimac. Posebno zanimljive su veze pisca s likom, glumca s ulogom, slikara sa modelom.
Zanimljivo je da obične ljude, smeštajući u čudne okolnosti, čini neobičnim i one osobene, poznate, velikane predstavlja u sasvim običnim situacijama, o kakvim nismo verovatno ni razmišljali.
Kakvu je kafu Vida kuvala Milošu Crnjanskom
Recimo kakvu je kafu Vida eks Ružić Crnjanski kuvala Milošu, odnosno kakvu je on želeo. Kako je slikao Sava Šumanović dok je nestajalo sunce, „gasnula poslednja oblina oprljena suncem, a koža zadobija bolesno bledilo mesečine“.
„Zbunjujuće je kako među ljudima koji ni na koji način nisu povezani, niti se uopšte poznaju, postoji toliko prepoznatljivih veza, sličnih grimasa i pokreta, malih pojedinosti koje se jedva zapažaju, a po kojima se neki pamte...“
Ljubica Arsić čini ono što umeju samo pravi književni znalci, recimo da neosetno poveže par koji čini preprodavac gerovitala i druge rumunske robe na buvljaku i odane kupkinje sa vladajućim rumunskim parom i istorijskim trenutkom njihovog smaknuća.
Mali omaž našoj bivšoj državi upakovan je u Razglednice iz Hrvatske, a među njenim opčinjavajućim metaforama je i Korčula „Sumatra nekadašnjih letovanja“. Onda na red dolazi i „dvojno državljanstvo literature“ i njena junakinja Micika koja to dokazuje i činjenicu o „susedima koji se kibicuju preko plota i potvrda su očigledne istine da književnost ima i nema veze sa literaturom“.
Većinu parova spojila je spisateljica. Moj favorit je jedna koju je oživela. Pisac Franc Kafka je išao u bioskop „Plava štuka“ u Karlovoj ulici sa Maksom Brodom, a posećivali su zajedno i javnu kuću.
Suprotstavljanje zaboravljanju
Obe posete nudile su obojici pristup od običnog do sablasnog koje postaje prisno u društvu srcolomke, filmske glumice ili prodavačice tela iza spuštenih roletni“.
Ostalo je zabeleženo u dnevniku velikog književnika zašto je voleo da bude u carstvu pokretnih slika: „...pod magičnom moći prozora, sa rukom ispruženom ka njenom donjem okviru. Druga ruka može da se pridruži naslonjenoj ili da odgurne ono što smeta. Kako je dobro kad se čovek istovremeno nalazi napolju i unutra.“
Priča me je osvojila pre svega sjajnom, tananom, vešto istkanom kohezionom niti. Uverićete se u to na kraju.
„Ispisujući ove priče, pokušala sam da se suprotstavim dejstvu zaboravljanja, poželela da neke parove sačuvam pred korozijom vremena“, kaže spisateljica.
Uspela je u tome i u rađanju novih književnih parova.
Autor: Vesna Jovanović
Izvor: rts.rs
